Пише: Јарослав Пецник
Уклапајући се у тренд и преузимајући кормило помахниталог десничарења, Пленковићева је влада, уз подршку разних бранитељских удруга, дијела челних људи Католичке цркве у Хрвата, те свеприсутну корупцију, криминал, безакоње и сву силу других деформација, потакнула и ескалацију насиља, при тому редовито лицемјерно оптужујући жртве
Нема тому дуго да је загребачки Институт за друштвена истраживања објавио резултате своје анкете проведене у јесен (рујан/листопад) прошле (2025) године, из које се након обраде добивених података недвојбено види како данас у хрватском друштву Павелићевим усташама и НДХ све више јача и расте потпора, односно како тај злочиначки покрет и творевина постају све симпатичнији великом дијелу хрватске популације, посебице међу младима, у доби између 18. и 24. године.
Прије пет година проведено је слично истраживање о стању друштвене свијести у Републици Хрватској и тада је 11 посто Хрвата да(ва)ло предност усташама и НДХ, док се данас повећала на 17 посто; односно 22 посто младих наведене доби, али и сваки пети Хрват у доби између 25. и 34. године држи како се подржавањем усташке државе и симбола јача хрватска национална свијест коју је комунистички покрет под Титовим водством желио уништити и(ли) избрисати насилно га “утапајући” у пројект интегралног југославенства, који се у свијести просјечног Хрвата идентифицира са великосрпском идеологијом. Што та прича нема везе с реалношћу, нити повијесним чињеницама, кога брига.
Велики ревизионистички обрт
Дакле, компарирајући податке, видимо да је у само пет година популарност усташа и НДХ алармантно порасла, чиме се наставља драматична поларизација хрватског друштва, што само додатно шири простор опасних масовних фрустрација, грађанске напетости, раста друштвене несигурности и повећаних сумњи, па и презира према способности демокрације да на задовољавајући начин рјешава нагомилане проблеме који све више и теже притишћу РХ. За сада се под кринком Томпсона и “бојне Чавоглаве”, лажног, хистеричног домољубља и силних злоупораба Домовинског рата на радикалној, заправо фашистичкој десници, афирмира поздрав “За дом спремни” (ЗДС) као неотуђиви дио хрватског, повијесног идентитета, сотонизира антифашизам, партизански покрет као мрски, антихрватски, југославенски, комунистички пројект.
Наравно, разлози великог ревизионистичког обрата у хрватском друштву су бројни, али прије и изнад свега суштину, исходишта ове “приче” треба ситуирати на “домаћи терен”. Марко Перковић Томпсон, икона усташоидног гуслања, уз којег се веже актуална експлозија пораста подржаватеља НДХ, без огледа на широку популарност у јавност, никада не би доспио у политички мејнстрим без укључивања и потпоре ХДЗ-а и особно премијера Пленковића, који је процијенио како тренд јачања деснице, који симболизира овај контроверзни пјевач, ваља присподобити потребама владајуће странке и њезине “државотворне” моћи и тако (не)посредно хомогенизирати и обликовати највећи дио размрвљеног десног бирачког тијела.
Пленковић стално лицемјерно наглашава како су управо он и ХДЗ брана ширењу екстремне деснице у РХ, умишља да ју је својом политиком у највећој мјери већ “пацифицирао” и да ће је посредовањем Томпсона у потпуности ставити под своју контролу, али то се показало пуком тлапњом. Умјесто да је контролира, он ју је институционализирао и увео усташоидни Домовински покрет (ДП) у структуре државне власти и тиме “пустио усташког демона из боце”, који ће га, по свему судећи, у одређеном тренутку стајати водеће позиције, како у странци, тако и у држави.
Пузајућа фашизација
Лако за Пленковића; сам скочио, сам се убио, али посљедице његове популистичке, шићарџијске, кукавичке и неодговорне политике већ резултирају страшним посљедицама по читаво хрватско друштво, а посвемашња духовна, морална и свака друга девастација ће се посвема извјесно наставити. Уклапајући се у тренд и преузимајући кормило помахниталог десничарења. Пленковићева је влада, уз подршку разних бранитељских удруга, дијела челних људи Католичке цркве у Хрвата, те свеприсутну корупцију, криминал, безакоње и сву силу других деформација, потакнула и ескалацију насиља, при тому редовито лицемјерно оптужујући жртве (Срби, лијева демократска алтернатива, ЛГБТ популација, цивилно друштво и остали “отпадници” од хрватства) за конфабулирање, али што га више негира, то само потврђује како и колико се “пузајућа” фашизација друштва убрзава и множи.
Вук Бачановић: Ревитализација пројекта ХПЦ – бугарски хор у служби рециклиране усташке идеје
У само пола године, фашизам је у РХ постао “логичан”; наиме, нормализирајући га као средство у борби и за нападе на политичке опоненте, Пленковић показује како је спреман (у)чинити све, сваку свињарију не марећи за посљедице по остатак друштва, само како би и даље задржао власт и моћ. Тијеком десетогодишње владавине је показао и доказао да му ништа (не)људско није страно, а како су све јачи гласови који траже да се “сабласти” ЗАВНОХ-а и антифашизама избаце из преамбуле Устава РХ и на њихово мјесто (по)стави НДХ, зар икога може зачудити када премијер сатјеран у “ћошак” пристане и на ту концесију?
А да не говорим у празно, свједочимо из дана у дан: поздрав ЗДС није само протууставан као еклатантан исказ говора мржње, он је, без обзира на трагикомичне конотације, уједно и протудржаван јер се његовим кориштењем институционализирају облици недемократског политичког понашања који изравно гуше, “еутанизирају” све стварне, хумане вриједности за које су се уназад два стољећа борили “најдичнији синови хрватског народа” и у заједници с другим народима који живе у Хрватској, првенствено Србима, градили суживот и тако уједињени јачали отпор свим туђинским завојевачима. Како иначе протумачити да се ЗДС све више веже уз обрамбени Домовински рат у којем се наводно “опрао” од своје злочиначке повијести и усташких конотација, да се без икаквих санкција користи у Сабору?
Сам потпредсједник Владе РХ и министар обране Иван Анушић признаје да га је на Томпсоновом концерту одушевљено узвикивао и већ је одавно саставни дио бранитељског репертоара у просвједним акцијама против свих “мрзитеља и изрода хрватског народа”, са Пуповцем на челу и “његовим” Србима који никада нису искрено прихватили самосталну и неовисну хрватску државу. Што је, како каже саборска заступница Далија Орешковић, тиме безочно фалсифициран сам карактер Домовинског рата, што је ХДЗ својом политиком заробио државу и суставно је преобликује у једну блажу варијанту НДХ, уништавајући тиме саме темељ и полазне точке њезина идентитет: антифашизам и еуропске вриједности, све то Пленковића уопће не дира; све оне који га упозоравају на ескалацију усташтва, подругљиво, вријеђајући здрав разум пристојних грађана, пита гдје они то виде усташе када их у РХ нема. И непрестано се заборавља, а то вриједи и за велики дио лијеве, такозване социјалдемократске опорбе, да политика такозване националне помирбе Фрање Туђмана није резултирала жељеним брисањем идеолошких и повијесних разлика између усташа и партизана, већ је довела до повезивања туђманизма с Павелићевом оставштином науштрб Титове партизанске баштине.
Системска грешка
Особно мислим да Туђман никада није намјеравао рехабилитирати усташе, али како (с правом) тврде поједини повјесничари и политолози, у тај је “помирбени наратив уграђена системска грешка” које Туђман очевидно није био или није желио бити свјестан: цијелу хрватску прошлост од 1918. године до распада СФРЈ приказао је као великосрпску хегемонију, али онда из те премиса произлази да су “усташе били дечки који су на погрешан начин водили борбу за исправан циљ – неовисну Хрватску, и у том су погледу били бољи од партизана који су се борили за Југославију”.
И тако је у хрватских десничара борба за државну сувереност постала једино мјерило правог хрватства, чиме је НДХ попримила симболичку снагу прве неовисне хрватске државе. Што НДХ није била ни држава, нити хрватска, а још мање неовисна, већ је била расистички, злочиначки пројект заснован на етничком чишћењу, прије свега српског живља, то се данас у РХ не чини проблематичним. Пленковићев кримен тијеком десет година колико управља државом и налази се на челу ХДЗ-а управо је у тому што је пред свим тим процесима крајње опортунистички затварао очи и својом калкулантском политиком да(ва)о зелено свијетло за рехабилитацију НДХ у пуном обиму.
Извор: Време
