“Сваки велики писац постао је то зато што је у детињству заволео књиге или доживео нешто што га је после определило да буде писац. На овим забавним страницама упознаћеш каква су детињства имали наши писци и како су се ране године одразиле на њихово сазревање и каријеру”.
Овако је најављена књига “Кад су велики писци били деца” аутора Зорана Милекића, која је недавно објављена у издању београдске “Лагуне”, а читаоцима свих генерација доноси занимљив поглед на неке од најзначајнијих писаца.
Велики писци о којима аутор пише су Бранко Ћопић, Исидора Секулић, Јован Јовановић Змај, Мехмед Меша Селимовић, Иво Андрић, Бранислав Нушић, Вук Стефановић Караџић, Данило Киш, Доситеј Обрадовић, Мирослав Мика Антић, Јанко Веселиновић, Милош Црњански, Растко Немањић, Петар Петровић Његош и Стеван Сремац
– Знате ли да је мали Бранко Ћопић хтео да са врха једног брега грабуљама дохвати месец? Да ли сте чули да је Иво Андрић био несуђени глумац? Да ли вам је познато да је мала Исидора Секулић волела да машта у бурету – објашњава издавач.
У оквиру сваког поглавља о писцу су наведени основни биографски и библиографски подаци, издвојено неколико прича о њима, и поједини цитати.
– Откако је добио прву похвалу од професора српског језика за свој писмени задатак, Бранко није могао да се начита књига. Једном је дао и пуну торбу крушака за две књиге. Али почео је и да пише. На завршетку гимназије, у четвртом разреду, написао је причу “Брацо”. Говори о дечаку Браци који, седећи на клупи у парку, слуша одјеке црквених звона после смрти своје другарице Маре.
Потиштен је до суза и у њему се рађају слике њиховог друговања и рађања првих дечјих осећања. Причу су читали његови другови и давали свој суд, насамо или на скуповима литерарне дружине. Старијима је било чудно да се дечак од четрнаест година већ бави тако тешком темом, ма колико наивно. И одједном, та његова прича се нашла на страницама часописа “Венац”.
Стајала је уз песму чика Јове Змаја, а Бранку се учинило да је његово име наштампано и крупнијим словима но Змајево! Био је тада у ђачкој мензи, али од узбуђења није могао да руча. Оброк је уступио једном свом другу, а овај га је очас смазао. После тога, редовно га је запиткивао да ли је објавио неку нову причу – забиљежено је о Ћопићу, у поглављу које носи назив “Златна бајка о људима”, а такве приче забиљежене су и о другим књижевницима пропраћене илустрацијама Марине Веселиновић. Књига је првенствено намијењена млађој читалачкој публици, због свог поучног карактера, али и свима онима који воле додатно да читају о вољеним писцима и можда открију нешто ново.
Миланка Митрић
Извор: Глас Српске
