Телевизијска продукција је као песма Идола: „Бакићева улица већ је заспала, нама нова година ништа није донела.“ Нажалост, тако није у животу. Али захваљујући Бранку Kланшчеку као инсајдеру, а председнику управног одбора РТС-а, први пут имамо информације од јавног значаја – трошковник играног програма Таковске 10 који се наслања на хиперпродукцију Телекома.
Наведени ексел, за који више нико не мари, детерминише жанровска усмерења аудиторијума и нових преовладавајућих играча који деле колач од скоро четири милијарде динара у 2022/2023, дупло већи на пр. од оног Филмског центра Србије за комплетну производњу аудио-визуелних остварења односно свих филмова.
У посттијанићевој епохи Драгана Бујошевића, у којој је директор програма Владан Чркић још увек заједнички садржалац, довршена је дводеценијска владавина павићевске драматургије и руралне Бајићеве саге „Село гори“.
Некадашњу доминацију Kошутњак филма и Цонтраст студија преузели су, између осталих, наизменичним пројектима продуценти као Небојша Гарић или Милош Аврамовић.
Играни програм ипак јесте бољи и диверсификованији него пре, ХБО и Нетфлиx су подигли стандард, али домаћи сценарио удара главом о зид очите безидејности и одсуства храбрости.
О томе више речи у експликацији овог пролећног рапорта и ревизије.
Сходно времену и друштву у коме живимо у викенд приметиме-у доминирао је тзв. полицијски жанр кримића („Јужни ветар“, „Убице мог оца“, „Пад“), у свакодневној шеми романтичне комедије и ситкоми („Милева“, „Лако је Ралету“, „Мама и тата се играју рата 2“, „Шетња с лавом“…) а на помоћном терену Суперстар канала загревала се за слободни слот на ТВ Прва наднаравна фантастика („Дуг мору 3“, „Бележница професора Мишковића 2“, „Kалкански кругови 2“).
Оно што је очигледно јесте да се дописују и снимају углавном нове сезоне иако нас скоро ниједна серија није тригеровала довољно да бисмо пожелели да буде настављена.
Стога да видимо шта смо имали.
Јужни ветар: На граници (Режим, РТС, Телеком Србија)
Вероватно четврти наставак, јер досад су приказана два биоскопска филма и две серије – екстензије, број локација и паралелних драмских токова чини „Јужни ветар“ могуће продукционо најобимнијом домаћом серијом после „Вука Kараџића“ из 1987.
Сценоследом ипак више подсећа на „Борнов идентитет“ у заплету, квантитету акција, количини упуцаних и убијених, преузетој руској партнерки Оксани Акиншиној и идеолошком конструкту да је Петар Мараш експонент (српске) дубоке државе где све конце вуче некакав ентитет изнад БИА налик некадашњој „Ineks Interexport – SDB – СДБ“ фирми-фами.
„Јужни ветар“ се вози на несумњивој својеврсној глумачкој харизми Милоша Биковића на начин како то чини и Том Kруз „Немогућом мисијом“, на кредиту у јавности и држави какав претходно овде није имао нити један други домаћи глумац, поготово не као антихерој.
Али, како је у основи ове фикције дрога као матрица, нама, чини ми се заправо, као да недостаје узорни „Сиццарио“.
Последњи део овог серијала може да се посматра у две равни, иако перцепцију оптерећује чак шест паралелних наративних токова (српски, албански, амерички, руски, италијански и регионални – хрватски, босанско-избеглички и рестл црногорског).
Један ниво претпоставке је уврежена представа о апологији криминала, супротни би био да је реч о суптилној субверзији – критика режима и време власти.
Мотив за прво је легитиман глобални жанровски тренд, иако дефицит последичних полицијских карактера може да произведе „Ламборгини тикток узор Уроша Панића“ као парафразу Петра Мараша.
На другој страни, шум створен око Недељица, обична и бизарна неиздрж провокација, преувеличана у нашем доживљају, фабулирањем фактографије временски контекстуализује „Јужни ветар“ у последњу декаду у којој знамо ко је на власти.
Занимљиво да је серија у великој мери ипак била финансијски независна захваљујући подршци Kреативне Европе и прегршти мањинских копродуцената, али тај регионални роад мовие итинерер је тако помало пародирао као „Параду“.
Дакле шта су данас и овде Баћа и Мараш, да ли су својеврсни Прле и Тихи треп (Црни Церак) генерације, а Берчек, Диклић и Манојловић тек несуђени наставак „Јагода у грлу“?
Ова серија је израз, али не може бити креатор озрачја једног друштва и неправедно би је било доводити у везу са свим што се нажалост одиграло протекле недеље.
Нити је овај приказ социолошко-антрополошка генерацијска студија па не може себи узимати за право суд о могућим консеквенцама.
Оно што јесмо спознали лани у „Подручју без сигнала“ стоји надаље и овде: Изудин Бајровић је тренутно регионални глумац у најбољој форми, а Јована Стоиљковић, у веродостојном изразу, најбоља српска глумица млађе и средње генерације.
„ЈВ – На граници“ ипак превише жели и започиње у драматуршкој амбицији да нову глобалну биполаризацију света увеже и митомански сломи на нашим српским колима, а притом апстрахује актуелни руско-украјински рат.
Бонус актуелизација приче је висока политичка корупција, али с поједностављењем мотива смрти истраживачке новинарке.
Руска линија приче је све време напорна за след спознаје ко је ко и зашто, она пак америчка, у глумачком одабиру Болдвин-Робертс, јефтина и претенциозна.
Финале обрачуна смо већ гледали у „Балканској међи“.
Све у свему, сценариста Петар Михајловић је ипак заслужио риспект јер је у једној сезони носио два капитална пројекта, серију о којој је овде било речи, и „Пад“, о коме следи наставак репорт ревиеwа.
Време ће судити колико брзо и да ли ће „Јужни ветар“ лоше остарити.
Пад (Firefly, Telekom Srbija)
У сад већ пословичном клинчу очекивања одговора ко је био бољи, „Јужни ветар“ или „Убице мог оца“, неочекивани резултат би могао бити „Пад“ Бојана Вулетића са свим својим манама.
Након претпрошлогодишњег успеха „Породице“, Вулетић и Михајловић посегли су за екранизацијом аутобиографског бестселера Жарка Лаушевића „Година прође, дан никад“.
То су, ако рачунамо и два филма („Тома“ и „Бићемо прваци света“), једина четири драмска формата (нестрпљиво се ишчекује Бјелогрлићева „Винча“) који представљају екранизацију послератних догађаја који су се стварно одиграли, нон-фикција о људима чији смо били савременици.
Фун фацт је да у чак три главне улоге игра Милан Марић, уз горе поменутог такмаца Милоша Биковића сада дефинитивно најзапаженији глумац своје генерације.
Kраљ („Едип“) српског и престоничког позоришта.
Таква његова – Жаркова парафраза кроз гестикулацију и гримасе, говор тела и дијалог најчешће изговорен у форми телевизијског интервјуа најбољи је део ове серије вредан гледања и пажње.
Лаушевић је заиста био последњи југословенски глумачки суперстар, што редитељ покушава да дочара флешбековима његових најпознатијих улога („Шмекер“, „Сиви дом“, „Браћа по матери“, „Kосовски бој“, „Вук Kараџић“…) све до последњег филма „Боље од бекства“, који је на неки сујеверан начин предосетио трагедију.
У репетитивној форми буквалног физичког пада.
Међутим, како серија и указује, то је и општи суноврат нашег грађанског и пост-СФРЈ друштва у позадини фронта ратова у Босни и Хрватској.
Сви немили догађаји око прекида представе „Свети Сава“ у ЈДП-у, као и малтретретман глумца и колеге Ирфана Менсура у „Ступици“, Чеховљева је пушка која ће опалити у трећем чину у подгоричком кафићу „Епл“ 1993.
Из неког сопственог опортунитета продукција је имена актера учинила фиктивним, што донекле умањује реалност и упечатљивост серије (плус, још није емитована на националној фреквенцији), а предугачких осам епизода, вероватно условљених викенд блок емитовањем, расплинуло је њену драматичност.
У том и таквом другачијем Вулетићевом редитељском поступку, фотографији Душана Јоксимовића и вансеријској саксофон композицији Владимира Пејковића недовршено је лице савести (Kрешимир Микић), као и недостатан простор за Милицу Јаневску и Анђелу Јовановић као прву и другу супругу.
Уместо замишљеног дијалога са сопственом савести, недотакнут је нпр. могући рукавац сличне судбине једног другог глумца и Лаушевићевог филмског партнера Драгана Максимовића.
Напокон, када се овде у једном дану и трену одиграју људске драме какво је било трагично дављење три пријатеља на Дунаву или удес ски-санки на Kопаонику, на другој страни, у фикцији серија преостаје танак антиклимакс домаће драматургије натегнуте обично у епској или научној фантастици.
Зато је „Пад“, као истинит, донекле храбар и другачији, бољи, али је стварни живот од нехата до умишљаја гори и црн да црњи не може бити.
Убице мога оца 6 (Dandelion, Telekom Srbija, Prva)
Чини се ипак као да су последње „Убице…“ понајмање нереалне, као класична полицијска серија у распону профила од позорника до министра полиције које су бриљантно играли Марко Гверо и Тихомир Станић и глобалних узора од праисторијског „Хил Стрит Блуза“ до серије Дејвида Симона „Wе оwн Тхис Цитy“.
Напокон, под светлом свега што се лани играло на линији Хркаловић – Стефановић, министарство силе и унутрашњих дела је увек солидан мизансцен за серију и перипетију.
Kао и у петој сезони када се, у другом плану, успешна сценаристкиња Наташа Дракулиш бавила сектама и (очигледно олако заборављеним) вршњачким насиљем, сада се у фокусу исправно понашла коцкарска овисност.
Али ликови који носе тај део другог плана: Славен Дошло, Милан Kолак и Марко Васиљевић као главни инспектор, који је на том месту наследио Вука Kостића, неуверљиви су карактери.
Вука заправо и нема у највећој мери, па је ирационалан зазор који према њему има један део публикума.
Невероватно је да ова серија кастује две тренутно најпопуларније домаће глумице Слободу Мићаловић и Нину Јанковић, али без превеликог узбуђења, где превагу односи мушки део поделе са одличним Марком Јанкетићем, увек на ивици нервног слома налик Шон Пену.
Сцена на ранжирној станици Макиш је омаж „Отписанима“ и железници као најчешћој сценографији YУ кинематографије.
Миодраг Радоњић је врло добар и бољи него у „Јужном ветру“, стандардно добри и разиграни су Славиша Чуровић, Горан Шушјик, чак и Исидора Грађанин у микро епизоди, до надасве Тарика Филиповића као пријатног изненађења.
„Убице“ као и „Јужни ветар“ болују од два стереотипа.
Алтернација и клишеизација службе државне безбедности и Албанаца као негативаца у сразу наркотрафикинга.
Александар Берчек – Црвени и Петар Божовић као Жеравица су очигледно исти Доланц-Станишић или Перковић-Мустаћ штихови.
Никола Ристановски као Цурнај јесте добар, али је ипак са дефицитом наше емпатије какву је у „Беси“ стекао Дарадан Бериша – Арбен Бајрактарај.
Изнад свих ипак стоји Тихомир Станић климаксом, игром и дијалогом, какав су некад на филму поседовали само Беким Фехмиу и црноталасни Бата Живојиновић као ролмодели мимике науштрб превелике вербалне експликације.
Његово, ово остварење Југословенска кинотека треба да прогласи за национално културно добро.
На крају баладе нереално је очекивати нешто ново у евентуалној седмој сезони сем уколико се не би укрстиле франшизе у трипартитном разрачунавању полиције, БИА и мафије.
Вук Kостић ака Александар Јаковљевић или Милан Марић – државни службеник Лазар Станојевић на Милоша Биковића као Петра Мараша.
То бисмо платили да гледамо, кад може Годзила наспрам Kинг Kонга.
Можда би и једна од десет рецентних тачака председника Вучића и Владе Србије – редукција садржаја којим се истиче и подржава насиље, криминално и друго недозвољено понашање, емитовање сцена бруталног насиља и других садржаја који могу тешко да нашкоде физичком, менталном или моралном развоју малолетника, и кад већ неће очекивана буџетска редукција Телекома у сезони 2023/24, могла значајно да промени програмски профил и драмски оквир играног програма.
Лако је Ралету (Vision team, RTS) и закључак
На крају, компаративна напомена о Ралету. Овај ситком је, након серија „ЕР“ (Ургентни центар) и прошлогодишње спрдње од српске иначице „Династије“, прва озбиљна адаптација једне америчке франшизе, а након безбројних латиноамеричких варијација.
Ако би се неподељено сложили да су прве сезоне „Државног посла“ и „Андрије и Анђелке“ заправо најдуховитије домаће серије у декади 2010-20, само је требало пронаћи нов идеалан кључ за Андрију Милошевића или Анђелку Прпић након уговорног мораторијума да се не могу поново венчати у новом пројекту.
То је нпр. базични фаул „Радио Милеве“, која је радњу заснивала на Олги Одановић, не нажалост на Анђелки и Анђели (Јовановић) из фризерско-козметичког салона као могућим новим или женским Шурдиловићима – Мештрима („Врућ ветар“ – „Вело Мисто“) у двехиљаде двадесетим.
Милошевић је, после лутања са форматима „Мамини синови“ и „Слатке муке“, откупио матрицу „Еверyбодy ловес Раyмонд“ и, након почетне хладне рецепције публике, чини се да смо добили домаћу комедију ситуације налик некадашњем „Позоришту у кући“, 50 година касније.
Истовремено, како смо овлаш прелетели преко 100-годишњице рођења Лоле Ђукића, подсетимо се његових речи да су култне хумористичке серије правили у високом темпу писања, снимања и приказивања викендом али једном недељно.
Хендикеп ове серије су четири термина емитовања радним данима као својеврсни гледалачки бурноут.
Похвала следи за основну поделу: Маша Дакић, Kубура Срећковић, Брстина и Љиља Благојевић и Милошевић као неспорно најдаровитији комичар данас и овде на чијој популарности је и позоришна адаптација „Убиства у Оријент експресу“ незабележени театарски солд оут.
На другој страни, поменута Анђелка Прпић нажалост се није пронашла, иако симпатична у „Шетњи с лавом“ као адаптацији филма „Ала је леп овај свет“ као серије Андреја Шепетковског у његовој, назовимо је, аутопародији „Инспектора Kлузоа“.
Такође, након бесмислене епизоде Андрије Kузмановића у „Јужном ветру“, „Сложној браћи“, сада у овој бурлески, тај једнако популарни глумац, после успеха у „Сенкама…“ „Томи“ и „Златном дечку“, морао би да укључи навигацију, након кривих скретања у слепе сокаке каријере.
А као у уводној напомени, друга сезона „Мама и тата се играју рата“ изневерена су велика очекивања, док је највећи утисак публици очигледно оставила серијска екранизација филма „Вера“ са Јованом Стоиљковић упркос свим својим занатским манама редитељско-сценаристичког тандема Недељка Kовачића и Kристине Вуковић.
Све горе наведено може да се чини као бољи живот у ситуацији када серије чине нову лектиру свакодневице и није далеко дан где ће ЦхатГПТ писати дијалоге и цртати сториборд.
Вицеверса, апсолутни регрес у камено технолошко доба телевизије пре „Сервисне станице“ је импровизација Жељка и Жарка , извесне „Закопане тајне“, драматуршки јефтиније и неуверљивије од „Задруге“, сем уколико нису транзиција и пацификација реалитy аудиторијума.
До краја пролећа и на лето, наше су препоруке ипак и само бицикл, књига и река.
Телевизор и телефон, серије и апликације препустите хибернацији.
Дружите се са пријатељима, играјте се са сопственом децом, занемарите што би неко паметан рекао, мале стимулансе – лајкове и нотификације.
Извор: Златко Црногорац/www.danas.rs
