Жао ми је што ћу некима морати да срушим кулу од карата о овогодишњем Вимблдону, али то, једноставно, није више „онај“ Вимблдон.
Не памти се да је један вимблдонски турнир био чуднији од овога, барем не у последњих неколико деценија, и разлога за то је више. Понајвише што је тај спектакуларни, годишњи самит на чувеној лондонској трави, одлуком оних који га воде и организију, мада бих пре рекао одлуком под утицајем виших, руководећих државних инстанци, решио да једноставно искочи из стандардних
И о томе смо на овим страницама и раније говорили, још онда када је одлучено да се тенисерима и тенисеркама из Русије и Белорусије, што је чист дискриминаторски акт по националној основи, не дозволи да учествују. О томе је потрошено што би се рекло доста папира и мастила, али се ништа није променило.
Тврдоглави Британци остали су при свом ставу да заузму једну страну у политичком, не спортском сукобу, и тако смо добили овај стерилни, полу-егзибициони турнир са поприлично хаотичном подлогом где више нико са сигурношћу не зна шта и како даље. Реперкусије знамо – АТП и ЊТА су заузели потпуно нелогичан став да казне не турнир, већ замислите, играче, ни криве ни дужне, и оставе их без бодова са овогодишњег турнира. Неко ће рећи, да то свакако и није најважнији аспект такмичења, јер се на Вимблдон долази због освајања титуле, а не бодова за АТП листу и биће озбиљно у праву.
Јер Новак Ђоковић, као дечак, није сањао о томе како долази на Вимблдон и осваја 2.000 поена, него како, попут идола Пита Сампраса, подиже у вис чувени пехар. И то је тачно, али не може да се уз то не примети, да се овом одлуком без преседана, којом се кажњавају сами такмичари, а не организатори (и даље не видим како одузимање поена погађа Вимблдон, који ће остварити свој редован турнирски профит), постиже икакав циљ. Осим што је Новак Ђоковић, на волшебан начин, ускраћен за право на одбрану поена, самим тим и своје позиције у самом врху светског тениса, тиме му се одузима и шанса да стигне рекорд Штефи Граф од 377. недеља на челу АТП листе.
Иако и сам Новак признаје да му прикупљање поена за АТП листу у овој фази каријере није приоритетан циљ, опет остаје горак укус што је са врха АТП листе просто „гурнут у провалију“ одузимањем 4.000 поена у политичком трептају ока! Да, Мелбурн плус Вимблдон. Добра вам је рачуница.
Колико таква позиција око овог, ничим оправданог одузимањем права на доделу поена, жуља и оне којима је тенис одувек био со и хлеб, попут Матса Виландера, не треба ни говорити. Швеђанин је на почетку турнира с правом устврдио како је АТП листа неправедна, и како не рефлектује на прави начин стање у светском тенису. Због чега? Не због победа и пораза на терену, што би требало да буде једини параметар битан за креирање исте, већ због политичких и квазиздравствених разлога. То да ли је играч вакцинисан против ковида или није, никако не би смело да утиче на његов пласман на светској листи.
Како ни да ли ће моћи да ускочи у авион за Аустралију или САД. Поготово ако се домаћим (конкретно америчким) тенисерима дозвољава да дођу на УС Опен, као невакцинисани. Али опет, то нас враћа на онај дискримиторски систем који се просто одомаћио у свету спорта у последње време, не само у тенису.
Ипак, вимблдон нема проблем са тим да сада и званично, замени почасне табле са именима шампионки и шампиона и испред имена дама победница, изостави оно Мрс. или Мисс, све у контексту те све извиканије теме о друштвеној једнакости. Дакле од 1877. до данас није било потребе за тим, али сада има? У реду, како ви кажете. И није проблем када се на белу опрему, што је одувек био захтев по дрес коду, закачи украјинска заставица. А да је била руска или белоруска? Да ли би то разгневило тамошње медијске посленике? Или можда српска, што да не? Ваљда, онда, свако има право да носи своје национално обележје?
Какав је хаос изазвала изјава француске тенисерке Ализ Корне о томе како се на Ролан Гаросу у свлачионици прећуткивало о правој пандемији међу играчима на слему у Паризу, излишно је и говорити. Обичном човеку, слуђеном од толико контрадикторних података и одлука из последње две и по године, само на тениским турнирима, није више лако да размрси тај морални гордијев чвор око тога шта је у реду, шта није.
Па су, са потпуно погубљеним компасом и губитком осећаја за реалност, на Вимблдону одлучили да не учине ништа и све препустили на савест играчима и играчицама. Ко хоће нека се тестира, ко неће не мора. Ко хоће да се повуче, нека се повуче, ко неће… Фали само још Шекспир, да је жив, да све то преточи у једну представу и све то овековечи на позорници, јер овако нешто, зарад будућности, не сме да се заборави. А сетите се само око чега су прегањали Новака Ђоковића у јануару у Мелбурну… У моменту када ови редови настају, мушки жреб на турниру је већ тако жалосно огољен, што дискриминаторским чином одстрањивања Руса и Белоруса са турнира, што повлачењем због ковида (последњи случај Роберто Баутиста Агут, полуфиналиста 2019.), да је тај осећај стерилности овогодишњег турнира, стварно незаобилазан.
Погледајмо само из Топ 20: 1. Медведев (забрана), 2. Зверев (повреда), 6. Руд (елиминисан), 8. Рубљов (забрана), 9. Оже-Алијасим (елиминисан), 10. Хуркач (елиминисан), 11. Беретини (ковид), 17. Чилић (ковид), 18. Опелка (елиминисан), 19. Баутиста Агут (ковид), 20. Карењо Буста (предаја)…
Гро тога некако случајно баш из дела жреба где је аспирант на календарски гренд слем, Рафаел Надал. Ко се ухватио на његову стару причу о стопалу, ухватио се, ко није, није. Да ту нешто озбиљно не штима, сведоче и речи двојице немачких ортопеда, који су за Зидојче цајтунг изразили озбиљну сумњу о познатом Милер-Вајсовим синдромом код Надала, тачније о некрози кост његовог стопала. „Ова болест и такмичарски спорт, то је контрадикција. Мислим да он нема некрозу кости, јер она је прогресивна и није компатибилна са спортском перформансом на највишем нивоу која траје сатима“, констатује један од њих. Шта год Надал имао, то је његова ствар, и Новака Ђоковића не би требало да интересује.
Просто, јер је за њега, у том чудним правилима наметнутом, стешњеном маневарском простору у трци за ГОАТ, сада остало само то да узме титулу тамо где још може и да бежи! Јер Надал ће, како ствари стоје, имати озбиљан ветар у леђа до краја турнира, што због необично проређеног жреба потенцијално опасним противницима на својој страни, што због свеприсутне Надалманије.
Све је извесније да би могла да се понови 2019. година и Новаково финале са Федерером, само што би у овом случају са трибина грмело Рафа, Рафа… Овај корак је, колико год то некима било незамисливо, за Надала у ствари кошаркашки двокорак ка освајању календарског слема.
Новак је тога свестан и зато зна шта мора да уради, како би једним ударцем спречио две ствари – да му Надал одмакне на три титуле у ГОАТ трци и друго, да буде тај који ће осујетити његову намеру да успе у оном у чему Ђоковић није успео у 2021. Да узме сва четири слема у години.
Но, како је ово Вимблдон чуда, не бих искључио баш ништа, још какву чудесну алхемију. Новак не игра само против ривала на терену, већ и против већине публике, система, неправди које су озбиљно узеле маха у свету тениса. У тим околностима, играти на највишем нивоу, онако шампионски, „новаковски“, а готово са пола снаге, као што је био случај против Кокинакиса у другом колу, није једноставно. Дакле, само једно је битно, узети ту титулу и отићи, што пре
Зоран Кецман
Извор: Б92
