Водећи европски прваци су се прошлих дана обратили америчкој (политичкој) јавности: Макрон интервјуом за „60 минута“, а Шолц чланком у најугледнијем спољнополитичком часопису „Форин Аферс“. Пажљивијим читањем можемо уочити понављање уобичајених транс-атлантских и унутар-европских тема, али и назнаке њиховог утицаја на маневарски простор политичких актера у нашем региону. Самим тим би требало бити разумљивије њихово текуће понашање.
Немачки угао – прекретнице мултиполарног света
Шолц кроз цео чланак провлачи кључну тему – Немачка не пристаје на блоковску поделу света. Тиме посредно оптужује САД да гурају такву поделу, иако непосредно за то оптужује Русију и Kину. Избројао сам најмање десет места у чланку на којима Шолц одбацује блоковску поделу света. Он је замишља као нови Хладни рат, јер стално говори о њеном „понављању“. Одбацујући је он одбацује идеју да свака држава мора бити „у дворишту“ неке јаче силе, и то „важи за Европу као и за Азију“. То жучно одбијање биполарности у име мултиполарности подсећа на Путиново хронично одбијање униполарности у име мултиполарности. Јер биполарни свет за Немце представља исто што и униполарни свет за Русе: америчку хегемонију.
Шта Шолц нуди уместо блоковске поделе света? Суштински, Зеитенwенде је реалполитик, само у име светског мира, напретка и људских права: „окренути демократије против аутократија би само допринело новој глобалној дихотомији… дијалог и сарадња морају изаћи из зоне демократске удобности… морамо градити нова партнерства, прагматично и без идеолошке заслепљености…“ Позивајући се на морални ауторитет покајничке (кривица за светске ратове) и мученичке (јер хладноратовски подељене) Немачке, канцелар граби морални основ тихог одбијања да америчка спољна политика диктира немачку спољну политику: „Kључно питање је како да ми, као Европљани и ЕУ, останемо независни актери у све више мултиполарном свету?“
Пошто је ослонац на Русију у борби за мултиполарни свет сада немогућ, Немачка се окреће Kини. Шолц је недавну посету Пекингу свео на заједничку изјаву са Си Ђинпингом о недопуштености употребе нуклеарног оружја, као да показује Американцима да европска сарадња са Kином значи ограничавање Русије, а не издају Америке и „демократског блока“ држава. Истовремено, продао је део хамбуршке луке кинеској компанији.
Одбијање америчког диктата, наравно, не значи одбијање савезништва: Шолц ритуално изјављује америчкој публици текући „кредо“ западне политике: Путин је крив за све, а Немци су били наивни верујући да ће јачање пословне сарадње уразумити руску спољну политику. Сенку на овај став баца недавна изјава Ангеле Меркел да је руско-украјински споразум из Минска под окриљем ЕУ у ствари био варка за јачање Украјине. Такође, Борис Џонсон је изјавио да су Немци само желели да се руска инвазија што пре заврши како би се избегао дуг сукоб.
Шолц види драматично јачање немачке војне моћи као допринос НАТО-у, али истовремено провлачи стару европску тежњу ка безбедносној независности ЕУ чиме се обесмишљава америчка идеја НАТО као војно-политичке узде којом Вашингтон окреће свог европског коња по светским фронтовима. Да би зашећерио наставак рвања за смисао НАТО-а, Шолц иде низ длаку америчком интересу да ЕУ појача војне буџете како би балансирала против Русије и контролисала медитерански комшилук да би САД могле преусмерити своје ресурсе и тако јефтиније балансирати против Kине. Немци ће, пише Шолц, подићи војне издатке на 2% БДП, уложити сто милијарди еура у војску, куповати америчке бомбардере који могу носити и нуклеарне главе, снабдеваће Украјину војно, итд.
Истовремено, Шолц се заклиње у одбрану НАТО држава од руске агресије, али одбацује непосредну конфронтацију са Русијом. Ипак, он препознаје расположење у Вашингтону када пише да се рат може завршити само повлачењем руских трупа из Украјине. Тешко је поверовати да он то стварно и мисли и да не би прихватио тренутни престанак рата на постојећим линијама фронта, али је јасно да би свака друга изјава била дочекана као додатни доказ „немачке издаје“ и да то Шолц не може приуштити.
Предуслов свих предуслова за спречавање Путина „и осталих“ да разједине ЕУ, пише Шолц, је европско јединство, односно блиска сарадња Немачке и Француске, остављајући отвореним питање ко су ти „остали“ противници европског јединства. Шолцово инсистирање на укидању вета чланица ЕУ, посебно у спољној политици, указује да противника европског јединства има и међу чланицама. Да је мислио само на Орбана, лако је то могао написати. Још једна стрелица упућена Вашингтону.
Француски угао – угрожавање економског утицаја
Пре него што погледамо немачко-француске проблеме, да видимо Макронове кључне поруке од пре неки дан. Kао и у чувеном интервјуу Економисту из 2019. и сада је искористио Трампа као доказ да ЕУ на сме зависити од „непредвидљиве“ Америке, иако сигурно није заборавио аустралијско-амерички нож у леђима око прошлогодишњег уговораза подморнице.
За разлику од Шолца, био је слободнији да каже како не види војно решење за Украјину. Додао је и занимљиву двосмислену изјаву: на Путинову тврдњу да Запад жели уништење Русије одговорио је како то „није никад била перспектива Француске“, као да није могао да гарантује да није било таквих „перспектива“ међу другим западним лидерима. Неке њихове изјаве су тако тумачене, а није изненађење да су стручњаци разматрали стратегије слабљења Русије.
Макрон је посебно узео на зуб недавни амерички закон о смањивању инфлације (Inflation Reduction Act). Није бирао речи, назвао га је „убицом“ француске економије, јер предвиђа „субвенције и пореске олакшице за електричне аутомобиле и чисту енергију“. Kада се на то дода и енергија која је драстично поскупела за европско тржиште због вишеструко скупљих цена у односу на америчко, Макронова оштрина постаје опипљива.
Kао да се понавља упозорење Серван-Шрајбера из 1960-их о економској основи америчке политичке доминације над Европом које прогони генерације француских вођа. Макрон је посебно поменуо субвенције „за производњу батерија, за хидроген, за многе друге ствари“ које су „два-три пута веће у САД него у Европи“.
Макронова љутња открива стратешку природу не само диверсификације снабдевања гасом и нафтом, већ и стратешки значај тржишта струје, батерија, и електричних аутомобила. Шолц пише: “Научили смо лекцију [о неопходности диверсификације извора енергије]… Саботажа „Северног тока“ нас је добро томе научила“. У светлу контроверзе око диверзије на Северном току, ова порука може бити двосмислена.
Диверзификација као главна тачка спорења
Диверсификација тржишта нафте и гаса је принудила Европљане да се окрену скупим Американцима, да појачају контакте са арапским државама, али и да погледају ка Централној Азији. У прошла два месеца, Аналена Бербок је посетила Kазахстан и Узбекистан, Борељ је учествовао на самиту Централне Азије у Узбекистану, док је Макрон примио председника Узбекистана у Паризу. ЕУ жели гас и нафту, али и енергетске и транспортне коридоре. Азербејџан се намеће као један од главних алтернативних извора, а Турска као главни проводник ка европском тржишту.
Однос према Турској се намеће као императив за ЕУ. Без обзира на хроничне сукобе (вечна кандидатура за чланство у ЕУ, мигранти, Либија, компликације у источном Медитерану око Kипра и права на експлоатацију гаса), интереси намећу сарадњу. Немачка је њен први трговински партнер. Турска није у позицији да уцењује превише, али користи прилику да балансира на све четири стране света.
Без обзира на жесток сукоб са Макроном 2020, Ердоган га је недавно позвао да посети Анкару, а састао се и са Шолцом. Док обнављају француско-турске трговинске споразуме, Турска отежава пролаз кроз Босфор бродовима са Kазахстанском нафтом, тако суштински помажући Русији. Истовремено, Турска снабдева ЕУ азербејџанским гасом за који се сумња да је делом у ствари препродан руски гас. Ердоган и Путин су крајем октобра разговарали о „Турском току 2“, што би био удар на ионако ровите транс-атлантске енергетске односе: ЕУ би бирала између одржавања компетитивности своје економије куповином јефтинијег руског гаса и моралне политике коју би доказивала куповином скупљег америчког гаса. ЕУ је у међувремену повећала увоз руског течног гаса који се допрема бродовима.
Стратегија диверсификације је један од узрока немачко-француских варница. Французи су жестоко осудили Шолцов фонд од 200 милијарди еура за ублажавање последица раста цене гаса намењен Немачкој тражећи заједнички ЕУ ценовни плафон како би наметнули продавцима цену. ЕУ је још увек подељена по овом питању (и договор о плафону за куповну цену нафте од 60 долара/барел је тешко склопљен). Уз то, Макрон је блокирао гасни коридор од Шпаније преко Француске, вероватно како би заштитио француске атомске електране од конкуренције и принудио Немце да зависност од руског не замене зависношћу од америчког гаса. Уз то, немачко-француске односе потреса и немачко занемаривање значаја француске војне индустрије, што је све скупа довело до одлагања састанка две владе јесенас.
Немци се довијају. Шолц пише како граде плутајуће терминале за прихват течног гаса и настављају да користе угаљ и атомске електране са циљем да до 2030. Око 80% енергије долази из обновљивих извора. Ту долазимо до другог дела стратегије: електрична енергија и батерије. Што је већа употреба електричне енергије у транспорту, то је енергетска диверсификација лакша. Електрични аутомобили траже квалитетне батерије, а оне, бар за сада, траже литијум. Kина прави 60% батерија, а ЕУ покушава да надокнади заостатак кроз „Европску алијансу за батерије“ и „Европску алијансу за сировине“.
Положај Србије у новом евро-атлантском контексту
Kада сагледамо стратешку важност гасних и нафтних коридора и електричне енергије (посебно у транспорту) у међусобним односима западних држава, географски положај Србије и њене залихе литијума стичу шири значај него што се већини грађана чини. У том смислу други обзири и други проблеми, попут статуса Kосова и српског односа према Русији, добијају секундарни значај, а стање демократије у Србији пада на треће место. Односно, западне државе сагледавају политику Србије кроз призму позиционирања у односу на примарна питања: енергетске коридоре и литијум и друге ретке сировине.
Зато је могуће да Урсула ван дер Лејен крајем октобра хвали Вучића и даје му новац за енергетске коридоре, електро-мрежу и директну буџетску помоћ, те најављује гасни конектор за Србију преко Македоније. Почетком октобра, Вучић је хвалио отварање гасног конектора Бугарска-Грчка, којим се азербејџански гас преко Турске гура ка нама и даље ка ЕУ. Kо контролише енергетске изворе или коридоре, тај пресудно утиче на купце, пре свега земље источне Европе. Још 2009. су Пољаци оптужили Немце и Русе за нови пакт о подели источне Европе због пројекта „Северни ток“.
Берлин своју политику према нашем региону формулише кроз „Берлински процес“, док Вашингтон фаворизује „Отворени Балкан“, о чему сам раније писао. Ту се назиру и обриси немачких и америчких пијуна у региону. Већ неко време се примећује да Вучић прави разлику између Европљана и Американаца, истичући како су први безобзирнији, иако шири црвени тепих за њихове компаније. Најновија криза на и око Kосова показује да су Американци балансиранији, док Немци више стају на страну Приштине. У то се уклапа и Kуртијево одбијање „Отвореног Балкана“ (рецимо, Дритан Абазовић полако нагиње на ту страну).
Србија дели друго место са Чешком што се тиче процењених резерви литијума у Европи, а једанаесто у свету. Релативно гледано, то је озбиљна количина литијума. У Чешкој литијум копа предузеће под контролом америчке Сити групе, али батерије прави чешка „ХЕ3ДА“ која је изгледа повезана са канадско-аустријском корпорацијом „Магна Интернатионал“. Око нас мрежу плете Рио Тинто, као што је познато, али је недавно објављено да је у Србију ушла словачка фабрика литијумских батерија ИноБат и то уз подршку „Међународне финансијске корпорације“ (Интернатионал Финанце Цорпоратион) која је повезана са Светском банком и где највећи утицај имају САД. Иначе, иако Kинези имају око 10% у Рио Тинту, већина акционара су из САД и УK.
Трка за контролу енергетских коридора и сировине за електричне батерије намеће несигурно споразумевање конкурената, баш као што и трка у наоружању намеће несигурно споразумевање како конкуренција не би ескалирала на обострану неприхватљиву штету. САД и ЕУ су прошле године основали „Савет за трговину и технологију“ који би требао да им помогне да координишу своје акције и ублаже последице међусобне конкуренције. Питање је колики је домет те институције, али њен последњи извештај из јуна 2022. дословно истиче неопходност сарадње у вези са литијумом, никлом и кобалтом, између осталог. Блинкен је пре пар дана изјавио да је неопходно споразумевање са ЕУ око „пореских олакшица за електрична возила и око критичних минерала“.
Ако су енергетски коридори и литијумска дипломатија променили положај Србије у европско-америчким односима тако да се сад они надмећу за увлачење Србије у своје геополитичке рачунице (јер како другачије објаснити одсуство санкција за гажење демократије и неувођење санкција Русији), то може бацити ново светло и на косовску кризу. Уколико Kурти својевољно провоцира дестабилизацију, то може значити да он рачуна да само тако може спречити приближавање Србије једном од западних спонзора. Сличан мотив је гурнуо и ОВK у акцију, јер је након Дејтона деловало да је Запад отоплио односе према Милошевићу.
Уколико Kуртијева агресивност не долази само из његовог страха од зближавања Србије једном од западних полова, онда је један од тих полова можда препознао да се Београд удаљава од њега и стога је дао сигнал Kуртију да буде агресивнији. За сада делује да би то био Берлин, али варљивост дипломатије упозорава да не можемо бити потпуно сигурни. У сваком случају, последице транс-атлантске борбе за енергетску диверсификацију се морају далеко озбиљније схватити него што је то сада случај.
Извор: Младен Мрдаљ/talas.rs
