Пише: Вук Јеремић
Горње Недељице, село у Мачванском округу на петнаестак минута вожње источно од Лознице, назив је за неких двестотинак кућа начичканих дуж пута који се, попут омче, обавија око једног од стотина брежуљака каквих има у западној Србији. Цело ово подручје оивичено је планинским венцима Цера, Гучева и Јагодње, а тик иза Горњих Недељица протиче река Јадар која се улива у Дрину, па црноморским током у Саву и Дунав. Иако је село кружног облика, њега пресецају бројни геостратешки интереси.
Горње Недељице окружују котлину која је испуњена пољима, ливадама и шумарцима и 28. јуна, на Видовдан, све се зелени. Према попису из 2022. године, у селу живи 561 становник, али тог дана тај број делује пренадувано. Испред продавнице на улазу у село не седи нико, а на оронулом фудбалском терену који се налази одмах поред, свега неколико дечака шутира лопту. Куће на почетку села су велике и сређене, са пространим и уредно подшишаним травњацима. Међутим, врата и прозори су затворени, у лепим двориштима нико не седи.
Ред кућа се наставља дуж пута све док стотинак метара касније не почне нови низ. На овој међи нема видљиве линије, нити икаквог формалног обележја, али је разлику немогуће игнорисати. На колону кућа у којима, и поред затворених врата и празних дворишта, недвосмислено живе мештани, наставља се колона кућа у којима су до пре неку годину живеле њихове комшије. Те куће, међутим, нису само напуштене, оне су ољуштене од свега онога што једну кућу чини домом. Једна за другом, нижу се костури од кућа. Са већине је скинута столарија, са појединих и црепови.
Дворишта обрасла у траву и коров, оивичена су зарђалим, широм отвореним капијама. Испред сваке се налази табла којом се забрањује улаз, а као додатна линија одбране разапети су канапи са црвено-белим заставицама.
Нулта тачка отпора
Једина кућа у овом делу села која на више начина одскаче од околине је мала брвнара у котлини до које се стиже низ двадесетак метара, по киши врло клизаве падине. У њених тридесетак квадрата тиска се исто толико људи, све бубри од живота. Пију се сокови и ракија, живо разговара. У углу је звучник са којег се повремено пусти покоја песма, испод столице лубеница. На брвнари се вијори велика застава на којој пише „Не дамо Јадар“. То је назив, али и слоган локалне еколошке организације која је брвнару подигла као летњи штаб, место где се састају и проводе време. На Видовдан у штаб су стигли чланови бројних других еколошких организација из целе Србије. Златко Кокановић, из покрета „Не дамо Јадар“, обавља функцију домаћина скупа. У плавом, покислом сакоу дочекује госте, стара се да им ништа не фали, са сваким размени по коју реч. Ако њему неко и промакне, ту је књижевница Љиљана Браловић из Савеза еколошких организација Србије. По неком неписаном правилу, гости се групишу у гроздове од троје, четворо, а у сваком скупу разговара се о истом.
Дубоко испод њихових ногу наталожено је, како се процењује, 1,2 милиона тона јадарита, минерала богатог литијумом. Литијум се у прошлости углавном користио за производњу керамике и стакла, али му је вредност вишеструко скочила када су изумели литијумске батерије, које покрећу, између осталог, и електричне аутомобиле. Глобална трка у смањењу ефеката стаклене баште претворила се у глобалну трку за литијумом. А Европа тренутно губи ту трку. Да би надокнадили заостатак и спречили да енергетски зависе од Кине која је светски лидер у производњи литијума, у Бриселу су схватили да су им потребни локални рудници који би олакшали њихову зелену транзицију. Један такав планиран је баш на потезу Горњих Недељица и људи унутар еко-штаба су решени да томе стану на пут.
Истраживачи аустралијско-британске рударске корпорације „Рио Тинто“ открили су постојање залиха литијума у долини реке Јадар и планирају отварање рудника. Отуд и сабласно празан део Горњих Недељица – компанија је претходних година купила укупно 51 кућу у селу, на месту где је планирано да се почне са рударењем. Ове планове успорила је одлука Владе Србије почетком 2022. године, под притиском еколошких протеста, да укине Уредбу о утврђивању просторног плана за реализацију пројекта „Јадар“, чиме је, како је било речено, на идеју о отварању рудника стављена тачка. Међутим, по окончању локалних избора у јуну ове године, појавиле су се информације које сугеришу да се власт у Србији предомислила. „Рио Тинто“ у међувремену није отишао из Србије, а из компаније поручују да су до сада у пројекат „Јадар“ утрошили око 600 милиона долара.
У продавници кукају, а нигде их нема
То је подстакло еколошке активисте из Србије да се на Видовдан окупе у Кокановићевој колиби не би ли смислили како да још једном одбране Горње Недељице и ширу околину. Док се унутар колибе загревао разговор, споља, тискајући се уза зид не би ли се сакрили од летњег пљуска, стоје Зорица и њен супруг. Обоје у пензији, живе у Горњим Недељицама и гаје купине. Незадовољни су због тога што на скуп није дошло више њихових комшија.
„Када причаш са њима у продавници, сви су незадовољни и само кукају. Али када треба да се протестује, њих нема“, каже Зорица.
Ништа мање није разочарана ни комшијама који су продали куће „Рио Тинту“. Како каже, део се водио тиме што су добили цену већу него тржишну, док је део био изманипулисан.
„Они њима понуде добру цену, а онима који оклевају кажу – ако не продаш сада, за неколико година ће ти држава одузети земљу. И тако људи продају, али се сви сада кају“, истиче Зорица.
Њима, како наводи, не пада на памет да одлазе из села и да дозволе отварање рудника.
„Цео живот радиш не би ли нешто створио и онда дође неко и хоће све то да уништи. Милионе да ми дају, па не дам. Ако треба, борићемо се мотикама“, наводи Зорица.
Док траје разговор, киша престаје, а и група унутар колибе почиње да излази. Управо су добили вест да стиже делегација која је пут Горњих Недељица из Београда кренула пешке. Међу њима су и лидер покрета „Крени-промени“ Саво Манојловић, Предраг Воштинић из краљевачког Локалног фронта, па студентски активисти који су крајем прошле године блокирали улице у Београду захтевајући сређивање бирачког списка… Све у свему, њих двадесетак маршира улицом, стижући до претпоследње тачке овог ходочашћа. Људи их дочекују на улици, грле их и љубе, честитају на пожртвованости. Новопридошли гости се спуштају у колибу, где након освежења креће утврђивање тактике за борбу против отварања рудника.
Лоше научене лекције
За то време, неколико километара даље, у центру Лознице, групица активиста из организације „Не дамо Јадар“ стоји за штандом покушавајући да пролазницима скрене пажњу на еколошке последице отварања рудника. Истовремено, позивају људе да им се на истом месту придруже на протестном окупљању које је заказано за 19 часова. Међу активистима је и Александар, студент туризмологије. Каже да, грубо говорећи, људи могу да се поделе пола-пола.
„Половину не занима шта имамо да кажемо и само прођу поред штанда. Међу њима има и оних који су загрижени поборници рудника, који су глуви за аргументе и битан им је само профит. Друга половина је отворена за разговор, а доста нам и сами прилазе и распитују се“, наводи Александар.
Како каже, најтеже му је да схвати равнодушност имајући у виду да Лозничани одлично знају шта значи имати великог загађивача у крају.
„Хемијска индустрија вискозе је испуштала велики број загађујућих материја у ваздух, правећи од Лознице еколошку црну рупу“, истиче Александар. Фабрика о којој говори је, као и толики други индустријски погони, од деведесетих била у проблемима који су се гомилали док коначно 2017. није престала са радом.
Еколошке последице отварања рудника су у епицентру полемике која већ годинама траје у Јадру. Српска академија наука и уметности, као и Одбор за заштиту животне средине Универзитета у Београду, отворено су изразили забринутост због загађења воде, ваздуха и земљишта. С друге стране, компанија „Рио Тинто“ је недавно објавила нацрт Студије о процени утицаја на животну средину у којој се истиче да пројекат може безбедно да се реализује уз поштовање домаћих и међународних стандарда заштите животне средине.
Људи без страха
Оно што је за неке теоријска расправа о последицама, за Предрага Ђурића из села Коренита, које се граничи са Горњим Недељицама, јесте егзистенцијално питање.
„Нама нема назад. Они нису свесни с ким имају посла. Ми смо спремни животе да положимо, ово је тек почетак“, каже Ђурић.
Након што је више година живео у Швајцарској, Ђурић се вратио у Корениту где држи фарму крава. Иако се његова кућа не налази на подручју које би обухватио рудник, има њиве које би биле обухваћене. У Коренити живи са женом и троје деце и како каже – нема намеру да оде.
„На овом подручју се производи највише млека у целој Мачви. Ако се отвори рудник, све фарме ће се погасити. Ми у почетку нисмо знали шта подразумева отварање рудника, али смо се едуковали. Ако крену са прерадом руде, свакодневно ће до рудника ићи вагони пуни сумпорне киселине, користиће динамит, имаћемо мале земљотресе на дневном нивоу. Загадиће воду, а ово подручје је најбогатије подземним водама. Када Банат гори, код нас је све зелено“, каже Ђурић.
Он се окреће око себе и показује Цер, Гучево и Мачков камен, планине на којима је у Првом светском рату извојевана прва победа против Аустроугарске. У средишту тога, напомиње, планира се рудник.
Маринко М. Вучинић: Косово и Метохија – као наш највећи историјски изазов
„У почетку је било страха. Међутим, људи су се ослободили. Народ се освестио и види шта се планира“, наводи Ђурић.
Како се приближава вече, тако је почетак пешачке улице испред Дома културе „Вук“ у центру Лознице све испуњенији. На месту где је стајао штанд покрета „Не давимо Јадар“ довози се мали камион чија приколица служи као импровизована бина. Међу окупљенима, не и испред њих, неколико политичара из опозиције – народни посланици Мирослав Алексић, Срђан Миливојевић, Милош Парандиловић, кандидат Новог ДСС-а за градоначелника Београда Владимир Штимац, копредседница странке Заједно Биљана Стојковић…
Пецање у црној води
Десетак метара даље, старији човек седи на клупи, незаинтересован за оно што се дешава испред њега. Желео би да разговара, али не и да му се име објави. Каже да лично није ни за, ни против рудника, али да се на крају крајева они ништа не питају. И он се дотиче Хемијске индустрије вискозе, али из потпуно другог угла.
„У фабрици је радило 11.000 људи. Помножи то са три члана породице, а плата сваког 15. у месецу. Јесте се ширио неки мирис, неке хемикалије, али људи су били задовољни. Ја сам познавао човека којем је доктор рекао да има много више олова у крви него што је дозвољено, а он доживео осамдесет. Пецали смо у реци у којој је вода била црна, па нам ништа није фалило. Уосталом, како је власт одлучила, тако ће бити“, каже наш саговорник.
За то време, шеталиште испред Дома културе се попунило са неколико хиљада људи. Једни поред других, машу заставама Србије и заставама покрета „Не дамо Јадар“. Са звучника се смењују патриотске песме са косовском тематиком, песма „Рио Тинто, марш са Дрине“ и хит ЕКВ-а „Ово је земља за нас“. Почетак протеста је био одложен док није стигла група која је пут Лознице кренула пешке из Горњих Недељица. Када су стигли, окупљени су их дочекали аплаузима и пропустили до бине.
Више говорника је истицало због чега је отварање рудника погубно по људе и животну средину, а током читавог протеста скандирало се „Рио Тинто, марш са Дрине“. Осим о литијуму и екологији, поједини говорници су значајан део излагања посветили и теми Косова, Резолуцији о Сребреници и санкцијама Русији скрећући читав скуп удесно. На самом крају протеста еколошки активисти су окупљенима открили следеће кораке у борби против отварања рудника. Како су истакли, првог наредног радног дана у Владу Србије послаће допис тражећи да се усвоји закон којим се забрањују геолошка истраживања и експлоатација литијума и бора. Уколико се након четрдесет дана не усвоји њихов захтев, активисти ће почети са блокадом пруга у целој земљи.
Извор: НИН
