Са Шејном сам се први пут срео 1989. године, када су у музичком часопису НМЕ помислили да би била добра идеја да нас окупе, заједно са Марком Е. Смитом из The Fall, на такозваном “сусрету на врху”. Био сам узбуђен јер сам био фан, задивљен тиме како Шејн пише песме. Био је то, нажалост, и мој први дан по изласку са рехабилитације, тако да вероватно није било најпаметније провести га са два човека која нису била баш позната по умерености. То је од самог почетка био чист хаос. Такав почетак пријатељства није нарочито обећавао, али Шејн и ја смо убрзо након тога постали блиски пријатељи.
Када смо почели да проводимо време заједно, често смо излазили у барове и клубове. Било је то помало компликовано, пошто сам ја привремено престао да пијем и да користим дроге, али смо обојица волели да један другом правимо друштво. Не бих рекао да је навикао да се дружи са неким ко не пије. У суштини није веровао никоме ко није био одваљен. У неком тренутку, кад сам поново почео да пијем, нашли смо се у бару и питао ме је за шта сам. Наручио сам дуплу вотку, а њему су се очи зацаклиле. Као клинцу на Божић. И то је било то. Године смо провели излазећи, зајебавајући се и унаказујући се.
Понекад сам свраћао у његов стан на Кингс Кросу, а он би гледао Лице с ожиљком или неки од оних Китанових полицијских трилера пуних насиља. Сећам се да ме је бринуло то што не пише песме. Једном је, када сам га питао за то, отпузао преко пода до гомиле смећа и копао по је њој све док није нашао парче папира.
Били су то стихови за песму коју је назвао “St John of Gods”. Диван наслов. Дивне речи. Мени су његове песме биле толико драгоцене, снажна уметничка дела, заиста, али се он према њима није тако односио. Док сам ја окапао за радним столом, из дана у дан, не бих ли направио оно што умем, Шејну су речи саме долазиле на тацни са пивом и вискијем да пресече.
Оно на чему сам заиста завидео Шејну у вези с писањем стихова било је то што је правио нешто изузетно у класичној кантауторској форми. Начин на који је писао био је прожет традицијом ирских балада. Ни по чему није био модеран, док су моје песме, тада, биле усклађеније са својим временом: мрачније, разломљене и експерименталне. Мало је саосећања било у њима. Није било истинског разумевања оног “обичног”. Сумњам да бих могао да напишем стихове попут: “ветар брише кроз тебе /то није место за старе” (iz “Fairytale of New York). Они носе у себи још толико тога неизреченог. Можете да осетите ветар и лед у атмосфери, али и дух стечене емпатије и дубоко саосећање какво је Шејн гајио за људе.
Допадао ми се и његов глас. Био је савршено рухо за његову хаотичну, поетичну душу. И допадало ми се како се понашао док је певао уживо. Било је у томе ноншаланције. Сећам се да сам гледао тонску пробу Тхе Погуес на неком фестивалу у Француској. Просто је пришао микрофону и отпевао “Паир оф Броњн Еyес”, са рукама набијеним у џепове, а тај прелепи, напаћени глас излазио је из њега као шифра за анђеле. Била је ретка привилегија присуствовати нечему таквом.
Шејн се прихватао као званичне дужности тога да буде стално сјебан и, већи део живота, био је задовољан тиме што је такав какав јесте. Никада га нисам чуо да се жали да је мамуран или да му није добро. Просто је терао даље. Никада није жалио ни за чим. И поштовао сам то код њега, али је некада било и тешко. Било је тренутака када је био толико одузет да је једва функционисао и када бисте га видели таквог, то вам је, као пријатељу, сламало срце. Постоји мит о оним “посебним” људима који претерују у свему, а некако ипак успевају да и даље буду креативни, али то просто није истина. Тужно је било гледати Шејна како губи своје изузетне дарове и временом бледи, али вас то не спречава да некога волите.
На крају крајева, ипак је његов гениј оно по чему би требало да га памтимо, више него по било чему другом. Написао је мноштво заиста сјајних песама. А то је добрано више него што пође за руком већини кантаутора. Његови најбољи стихови у себи носе истинску проживљеност. Његова дивна душа уграђена је у сваку реч, сваку синтагму “A Rainy Night in Soho” или “The Old Main Drag”.Потичу из стеченог искуства. Те из корена лепе речи што навиру из тако рањене душе. Имао је нешто за шта ми мањи писци морамо јако да се потрудимо не бисмо ли се макар приближили томе: грациозан, богом дани таленат.
Моје пријатељство са њим је испочетка било засновано на дубоком дивљењу начину на који пише песме. Био сам фан, просто и јасно, и увек ћу то бити. Али трајна природа наше везе израсла је из велике љубави према самом човеку. Шејн није био као други. Без обзира на то у каквом стању је био, носио је доброту у себи и дубоко је осећао неизмерну поетску природу наше људске судбине. У њему је била истина, јасноћа душе најчистије врсте. Нешто такво не можете да сакријете. Цео свет је то могао да види, због чега су га многи и волели тако јако.
Извор: Глиф
