До Првог свјетског рата Митриновић је заинтересован за идеје организације Млада Босна, уједињења југословенских народа. Након чега, одлази у Лондон и остаје у њему до краја живота 1953. године. У лондонској фази се окреће идејама попут новог доба, једно вријеме је уређивао и часопис са истоименим називом, уједињења Европе, што је у то вријеме била права утопија, људских права, међукултурне сарадње, индијске философије, али без Гандија. Тридесетих година писао је отворено писмо Адолфу Хитлеру у којем тражи од њега поштовање људских права
Вјероватно је већина чула за појмове попут “њу ејџа“, “новог доба“, “ уједињене Европе“, “Младе Босне“, “југословенства“. Ипак, мало ко зна за Димитрија Митриновића, човјека са наших простора, Србина из Херцеговине, који је био један од твораца свих поменутих идеја и покрета.
Рођен је у Херцеговини 1887. године, родитељи су му били просветни радници, мајка му је знала неколико свјетских језика. Необичног духа, почиње се интересовати од младих дана за многе теме. Тако да га је тешко одредити. Љевичар са мистичним занимањима, књижевник, теоретичар умјетности, гуру, пророк, пријатељ са владиком Николајем Велимировићем,руским умјетником Василијим Кандинским, открио књижевни таленат Иве Андрића, коме је саветовао да чита контроверзног америчког књижевника Волта Витмана и учи енглески језик. Поштовали су га Алан Вотс, који је за њега говорио да је Словен са хипнотишућим погледом, као и Алистер Кроули и Роза Луксембург.
До Првог свјетског рата Митриновић је заинтересован за идеје организације Млада Босна, уједињења југословенских народа. Након чега, одлази у Лондон и остаје у њему до краја живота 1953. године. У лондонској фази се окреће идејама попут новог доба, једно вријеме је уређивао и часопис са истоименим називом, уједињења Европе, што је у то вријеме била права утопија, људских права, међукултурне сарадње, индијске философије, али без Гандија. Тридесетих година писао је отворено писмо Адолфу Хитлеру у којем тражи од њега поштовање људских права.
Двадесетих година двадесетог вијека владика Николај Велимировић је био веома познат и цијењен у Енглеској. Митриновић још није толико, више је био нека врста тумача умјетности Василија Кандинског. Вјероватно тада долази до њиховог ближег сусрета и сарадње. Владика Николај је и сам у овој фази био окренут модернистичким идејама и индијској философији. Убрзо Митриновић стиче велики број поштовалаца, толико да се око седамдесет удружења у Лондону бавило и било инспирисано његовим радом. Популаризовао је у овоме граду и аустријског психолога Алфреда Адлера, који је тада био познатији у Енглеској него у Бечу. Око деведесет посто Митриновићевих књига је написано на енглеском језику.
После Другог свјетског рата у Југославији бива углавном заборављен. Међутим, његова популарност у Лондону , а и у свијету је и даље присутна. Тако је задњих година холандски историчар Гвидо ван Хегел написао књигу посвећену Димитрију Митриновићу “Видовњаци“. Хенгел се годинама бавио његовим радом.
Можда је вријеме да се мало више и на нашим просторима поради на откривању дјела овог великог интелектуалца, који је био по многима један од најзначајнијих људи са почетка двадесетога вијека у свијету.
Милош Лалатовић
