Не, није ово нови Си: Радикална промјена политике како се политика не би промијенила

Уместо да крене маоистичким путем, како су западни медији и већина аналитичара предвиђали током протеклих неколико година, Си је одлучио да изненада промени курс. Међутим, нема ту никаквог наглог заокрета или промене. Ово је и даље исти онај Си. Да бисмо разумели како интелигентни политичари (а ја мислим да Си припада тој категорији) делују у земљама политичког капитализма, треба почети са два кључна принципа управљања: принципа тактичке флексибилноти и принципа „птице у кавезу“.

УФајненшел тајмсу је Ручир Шарма објавио веома леп чланак о недавним променама у политици Кине: укидању „нулте толеранције ковида“, јачој подршци глобализацији и померању ка приватном сектору. Као што наслов текста каже („Си каквог нико није очекивао“), Шарма ове промене види као изненадан и неочекиван Сијев заокрет. Уместо да крене маоистичким путем, како су западни медији и већина аналитичара предвиђали током протеклих неколико година, Си је одлучио да изненада промени курс.

Допао ми се Шармин чланак, али његова je главна хипотеза, мислим, погрешна. Нема наглог заокрета или промене. Ово је и даље исти Си, а оваква политика је извесно „подешавање“ или „исправљање“.

Да бисмо разумели како интелигентни политичари (а ја мислим да Си припада тој категорији) делују у земљама политичког капитализма, треба почети са два главна принципа управљања: принципа тактичке флексибилности и принципа „птице у кавезу“.

Први сеже до Лењина. Његово значење је јасно. Политика би требало да буде флексибилна, у тактичком смислу, а да притом никада не губи из вида крајњи циљ. У Сијевом случају, крајњи циљ је „социјализам с кинеским карактеристикама“, „умерено просперитетно друштво“ и „заједничко благостање“.

Други појам сеже пак до Чен Јуна (оца првог кинеског петогодишњег плана). Ако се приватни сектор престрого контролише, он ће се, као заточена птица, угушити. И народ ће испаштати. Али ако остане потпуно слободан, одлетеће, доносећи (као што је било у другом мандату Ху Ђинтаове владавине) све негативне ефекте капитализма: пораст неједнакости, недостатак друштвене мобилности, монополе, владавину богате елите, корупцију итд. Дакле, паметан политичар треба трајно да одржава средњу линију. Али одржавање средње линије, у стратешком смислу, могуће је само наизменичним фаворизовањем пролевичарске и продесничарске политике.

У ситуацији коју је Си затекао 2012. године, једини пут напред било је да се крене против свеприсутне корупције хапшењем оних који се баве великим проневерама и продајом услуга, затим ка покушају смањивања економске неједнакости путем државних трансфера и недавном релаксацијом система „хукоу“, и ка смањењу локацијски неједнаких могућности спровођењем амбициозне политике инвестиција у западним провинцијама. Даље, након што је ковид успорио ствари, требало је „кориговати“ моћ веома слабо регулисаних финансијских и нефинансијских гиганата (попут Алибабе).

Ове корективне мере су, можда зато што су биле праћене и Сијевим култом личности, многи тумачили као кораке ка новом маоизму. Али они то никада нису били: реч је била о тактичким потезима наметнутим жељом да се задржи пут ка постизању стратешког циља.

Таква политика се не разликује значајно од Денгове. Иако Шарма експлицитно помиње Денга као архитекту кинеске либерализације и њене стабилне политике, заборавља се да је Денгова политика била „тактички флексибилна“, на пример када је у последњим годинама Маове владавине поново стекао одређену дозу моћи (пре него што је „очишћен”), а најочигледније током и након догађаја на Тјенанмену. Примена силе на Тјенанмену – коју је наредио Денг – довела је до снажног заокрета економске политике улево. Дакле, догађаји око Тјенанмена нису престављали само политички, већ и економски шок. Ипак, након три године „левичарске политике“, Денг је кроз своју Јужну турнеју поново почео увођење „продесничарске“ политике. Несофистицираном посматрачу то се чини као изненадна промена политике; као покрети који наговештавају даље промене политике у истом правцу. Али они то нису: то су тактичке „корекције“. А такве  политике вођене у једном правцу нужно ће, након неколико година, следити политике у супротном смеру.

Када се авион Ер Франса 2009. године срушио у Атлантику, истрага је открила да је главни узрок пада била немогућност посаде да, када је авион губио висину, изведе компликован маневар, при коме би, да би повратио висину, авион морао најпре да пропадне надоле. Исто важи и за креаторе економске политике у друштвима државног капитализма. Да би економија „хармонично“ расла на дуге стазе, они морају да прихвате краткорочна успоравања и промене политике. Неуким посматрачима оваква путања изгледа као цик-цак кретање; за пажљиво око она је права линија.

Извор: БРАНКО МИЛАНОВИЋ/oko.rts.rs  / Global Inequality and More 3.0