Da li bi eventualnim, sekundarnim sankcijama podlegale i države koje nisu članice NATO-a, samo zato što ne žele da se pridruže kaznenim merama alijanse? Da li bi možda i članice Partnerstva za mir morale da slede kaznenu politiku NATO-a na isti način na koji se danas od zemalja kandidata za prijem u EU očekuje da slede kaznenu politiku EU? Ili bliže kući, da li bi neka od članica NATO-a mogla uvesti pravedne sankcije Srbiji ne brinući da bi Srbija mogla nepravedno da uzvrati?
Na velikim mukama su NATO države okružene sa svih strana agresivnim neprijateljskim silama. Pred nemilosrdnim nasrtajima svojih moćnih protivnika, NATO pokušava da nekako ojača svoje skromne vojne kapacitete i da unapredi i inovira mehanizme odbrane. Kolektivna odbrana bi se, kako se najavljuje, sada mogla proširiti ne samo na vojnu, već i na ekonomsku sferu. U tako proširenom kontekstu, svaki ekonomski pritisak na jednu NATO zemlju (sankcije, carine, ekonomska uslovljavanja i sl.) mogao bi biti tretiran kao napad na sve članice alijanse i aktivirao bi kolektivne odbrambene ekonomske mehanizme koji se planiraju.
Najavljeno proširenje NATO mandata na ekonomsku sferu, ako do njega dođe, biće intelektualno čedo Andersa Rasmusena, nekadašnjeg premijera Danske i nekadašnjeg generalnog sekretara NATO-a. U formulisanju nove ekonomske odbrambene doktrine Rasmusenu je pomagao Ivo Dalder, bivši američki ambasador pri NATO-u.
Kao i svi Skandinavci vezani za NATO, i ovaj Danac je poznat po svojoj neupitnoj nezavisnosti i potpunoj fokusiranosti na mirotvornu politiku skandinavskih boja. Rasmusen je poznat i po tome što je 2003. video dalje od mnogih koji nisu shvatali kakva opasnost preti od iračkog oružja za masovno uništenje i zato je energično podržao razaranje Iraka. Otuda nema nikakve dileme da je i ovaj radikalni predlog proizvod njegovog dubokog, samostalnog promišljanja koga se, eto, nisu setili neki moćniji članovi NATO alijanse.
Nije šala
NATO za sada ne najavljuje zajedničku odbrambenu kulturnu politiku, niti saradnju u oblasti hortikulture ili pčelarstva. Začuđujuće je i da na terenu rodne ravnopravnosti nema velikih pomaka, a bilo bi za očekivati neku novu doktrinu. Na primer – napad na pripadnika LGBT populacije iz neke od NATO zemalja mogao bi biti tretiran kao napad na „sve nas“. Da li to NATO neoprezno ostavlja rupe u svojoj odbrani?
Koliko god inicijative poput Rasmusenove bile zgodan povod za sarkastične komentare, situacija nije šaljiva i reč je samo o još jednom koraku na putu sulude radikalizacije geopolitičke scene. U ovom trenutku se konture nove ekonomske odbrambene politike samo naziru. Ako su konture nejasne, veoma je jasno prema kome su odbrambene mere uperene. Na udaru će biti pre svega autoritarne države, što je u zapadnom narativu drugo ime za Kinu.
Rusija se, naravno, podrazumeva i od njene ekonomske agresije NATO se odavno, još od 2014, preventivno brani žestokim sankcijama. Iako zapadne zemlje kroz mrežu povezanih institucija sasvim dobro koordiniraju zajedničku ekonomsku kaznenu politiku, čini se da u nekim delovima NATO alijanse postoji strah da to nije dovoljno. Civilna institucionalna mreža ipak dopušta da poneka od zemalja, poput Mađarske ili Turske, na primer, sebi prisvoji više slobode no što to prija najmoćnijim zapadnim silama. Potreban je zato veći stepen jedinstva (pa i prinude) i to je najlakše obezbediti kroz stroge mehanizme vojne alijanse.
Obavezujući odgovor
Ako Kina danas uvede neki od oblika ekonomskih sankcija bilo kojoj od NATO država – a Kina to povremeno radi aktivno ili reaktivno – to se još, iako uz gunđanje, tretira kao bilateralni problem dve države. U novoj bezbednosnoj arhitekturi, ta vrsta sankcija bila bi tretirana kao ekonomska agresija koja zahteva kolektivni i obavezujući odgovor. Efekti eventualnog proširenja NATO doktrine na ekonomsku sferu se ne mogu proračunati, ali je prostor za zloupotrebe, kreativne interpretacije i pritiske svih vrsta ogroman. Ako, na primer, NATO zemlja prva uvede „pravedne“ sankcije nekoj državi, a onda ova uzvrati „nepravednim“ sankcijama, da li je to oblik agresije koji zahteva kolektivni odgovor?
Da li bi eventualnim, sekundarnim sankcijama podlegale i države koje nisu članice NATO-a, samo zato što ne žele da se pridruže kaznenim merama alijanse? Da li bi možda i članice Partnerstva za mir morale da slede kaznenu politiku NATO-a na isti način na koji se danas od zemalja kandidata za prijem u EU očekuje da slede kaznenu politiku EU? Ili bliže kući, da li bi neka od članica NATO-a mogla uvesti pravedne sankcije Srbiji ne brinući da bi Srbija mogla nepravedno da uzvrati?
Velika Rasmusenova ideja je tek u povoju i zahteva ozbiljniju analizu i razradu. O proširenju mandata će se razgovarati na predstojećem sastanku NATO-a krajem juna Španiji. Bilo bi iznenađenje da ova inicijativa bude odmah, blanko prihvaćena s obzirom da ni u NATO-u ne postoji jednoumlje. Možda je logičnije da se predlog proglasi korakom u dobrom pravcu i da se nastavi rad na njegovoj razradi, očekujući da će dodatno komplikovanje međunarodnih odnosa ići na ruku ovoj vrsti inicijativa. Sigurno je samo jedno – živimo u opasnom vremenu u kome se zapadni svet priprema za veliki sukob s Istokom, u kome se prostor za bilo kakav kompromis drastično sužava a mostovi sistematski pale jedan za drugim.
Izvor: Novi Standard
