Капије су нам сечене, животиње су нам одузете – два мрка медведа завршила су у Босни у прихватилишту, а бели медвед, јагуар и мајмун су нестали – једно је од сведочења које публика неће ни наслутити док ужива у програму циркуских артиста
Дошао је циркус! Први пут после пандемије коронавируса, Интернационални циркус “Корона” отворио је на Новом Београду завесу свог шатора и позвао публику да ужива у тачкама циркуских артиста из разних земаља. Ваздушне акробације, вештине са обручима, кловнови, змије и мале беле пудлице. Али где су лавови, тигрови и бели медвед?
То је било једно од главних питања за Валерију Сливу. Валерија је ћерка власника циркуса Милана Сливе, осма генерација из ове породице, а њене тачке су перформанси са змијама и вештине са обручима.
Разговарамо пре почетка представе, испред шатора, између камиона типичних за циркус, Валерија се представила и започела своју причу. Циркус “Корона” постоји од 1705. године и он је једини у Србији. У трупи данас има десетак артиста који наступају, знатно мање од некадашњих 150, па чак и 50 запослених колико је циркус бројао 2014. године, и поред Валерије, чији је отац Пољак, а мајка Српкиња, циркус је састављен од странаца. Артисти имају од 18 до 40 година и долазе из Украјине, Пољске, Белорусије и Јерменије.
Последња тачка са дивљим животињама у циркусу “Корона” била је 2009. године, пре него што је на снагу ступио Закон о добробити животиња. Маријана Сремчевић, Валеријина мајка и председница Удружења артиста Србије, каже да “по том закону, дивљом животињом сматра се свака која није аутохтона”. Међутим, породица Слива пронашла је рупу у закону. Њихове животиње нису биле “дивље”, рођене су и одрасле у циркусу. Због тога им је након доношења закона било омогућено да чувају животиње на њиховом имању у Србобрану иако нису наступале у циркусу. Имале су велике кавезе, играчке и све што им је потребно за живот, говори Валерија, и сваког месеца од 2009. године пролазили су инспекцију без проблема, животиње су биле ухрањене а длака им је била негована. Папире чувају и данас, “за не дај Боже”. У чему је био проблем?
Неспремни да се опросте од својих животиња, али такође и онемогућени да од њих зараде, породици Слива постало је прескупо да их задрже. Валерија објашњава како им је месечно одлазило до пет хиљада евра на бригу о животињама. Проблем је настајао и када су животиње постајале превелике за њихове могућности. Породица Слива сарађивала је са Београдским зоолошким вртом, по систему размене. Одгајали су младунче и када животиња напуни одређени број година, врате је у зоолошки врт. Тако је гласио Уговор о послузи склопљен са покојним директором зоолошког врта Вуком Бојовићем. Проблем је настао две године пре пандемије, када је мешанац мрког и белог медведа прерастао. Позвали су тадашњег директора зоо-врта да преузме медведа за кога су пре тога спремили и транспортер и превоз. Међутим, супротно договору, из зоо-врта нико се није појавио. Потом су се обратили надлежном министарству, а оно је послало допис покрајинској инспекцији како би они преузели одговорност за судбину мешанца медведа из Србобрана. “Покрајинска инспекција нам је замерила што смо се прво обратили Београду а не њима и рекли су да их то не занима и да ће се јавити”, говори Маријана Сремчевић.
“Замолили смо их да дођу по животиње али без новинара и буке, на шта су они одговорили са 30 новинара и око 20 полицајаца”, присећа се Валерија. “Капије су нам сечене, животиње су нам одузете – два мрка медведа завршила су у Босни у прихватилишту, а бели медвед, јагуар и мајмун су нестали.”
Да ли је етички користити животиње ради забаве, питање је којим се бави удружење за заштиту животиња “Слобода за животиње”. Године 2008. организован је протест испред циркуса “Корона”, само годину дана пре доношења новог закона. На плакатима протестаната је писало је “Стоп мучењу животиња”.
Маријана Сремчевић наглашава да њихове животиње никада нису имале тортуру. “То што они називају тортуром, то је дресура која је, заправо, условни рефлекс. Наше животиње радо прилазе дресерима због награде”. Маријана се присећа како су изгледали наступи када им је било дозвољено да учествују и животиње “које су биле посебно важне када смо гостовали на југу Србије, где деца никада нису била у зоолошком врту. Деца су нас за емуа питала “какве су то ћурке?”.
Иако су емуи, медведи, камиле и друге животиње и даље дозвољене у циркусима по свету, “Cirque du Soleil”, један од најпознатијих циркуса, нема животиње од како постоји, због чега је постао оличење модерног циркуса.
Валерија планира да настави борбу својих родитеља да циркус “Корона” постане државни циркус, да добије значај који се придаје позориштима. Каже да су глумци њихова честа публика, истиче Николу Ђуричка, и истиче да одређене обуке које пролази циркуски артист пролазе и глумци. Сцена сукоба, слична сукобу два кловна, типична је сцена којом сваки глумац треба да овлада.
Тог дана, једног од првих у овом гостовању циркуса у Београду, међу публиком био је и млади глумац Милан Бобић, па се наметнула прича о паралели између глумачког света и света циркуса.
“Циркус нам пружа неисцрпне могућности за машту, импровизацију и игру”, рекао је Милан. Присетио се свог студирања и предмета попут акробатике и сценског наступа, где се вежбала пантомима коју користе циркуски артисти. Каже да су они “невероватно прецизни, и да улажу напор и труд у своје тачке које, кад их доведу до савршенства, постају уметност”.
Позвао се на цитат Иве Андрића који му је остао у сећању када су на академији читали Разговор са Гојом: “За мене је циркус најпристојнија форма позоришта. Он је најмања беда у тој великој беди”.
“Глас, покрет, мимика и гестикулација четири су глумачка средства. Кловнови немају глас, а некада са маском немају ни најизраженију мимику. То надокнађују шминком и користе се гротеском, стилом сликарства и експресијом. Због тога што немају глас, потребно је да покрет, мимика и гестикулација буду много, много израженији”, истиче млади глумац. “Кловнови у својим тачкама имају школски пример сукоба, сукобљена лица А и Б, са различитим али публици јасним циљевима који се међусобно укрштају и искључују, слично глумцима када раде дуодраме, само без гласа.” Издваја Чарлија Чаплина као најближи контакт циркуса и глуме у глумачкој и филмској индустрији.
Милан Бобић сматра да култура и традиција циркуса треба да се негује. Сећа се своје посете циркусу 2000-их година и описује акробатику која му је одузела дах, и медведа који балансира на лопти, за шта је мислио да је мит. Сматра да циркусу треба да се посвети више пажње и да треба да остане део културе.
Интернационални циркус “Корона” већ сада ангажује артисте за следећу сезону. Истичу да је тешко пронаћи артисте са Запада зато што траже веће хонораре него што они могу да им приуште. Маријана каже и да многи артисти одлазе у иностранство, попут њиховог чувеног дуа Нађ који је напустио трупу и отишао у Палма де Мајорку, или на велике крузере и у ноћне клубове.
Поносно говори о наступу своје ћерке Валерије 2017. године у Будимпешти у стационарном циркусу, када је представљала Србију са тачком са пудлицама и освојила награду за најбољу дресуру без тортуре и награду за најбољи костим. Валерија је сада звезда циркуса “Корона” и има велике планове за будућност. “Планирамо циркус на води, као и тематске циркусе у стилу Египта и Сахаре са коњима, односно са животиња са којим можемо да наступамо”, каже.
Можемо очекивати и Валеријину борбу да циркус поново постане оно што је био и да садашње генерације имају прилику да доживе чари некадашњег циркуса.
Селена Жарковић
Извор: Време
