Осим надимка Balcani d’Italia, Kалабрија има и директних повезница с Балканом. Најзначајнија је заједница Арбереша, Албанаца који овђе живе стољећима. Први досељеници били су Скендербегови војници. Уз Румуње, Албанци су данас највећа национална мањина у Италији
Најјужнија покрајина талијанског копна, Kалабрија, стољећима је провинција. У вријеме Напуљског Kраљевства, које се некад називало и Сицилијанским, а касније и Kраљевством Двију Сицилија, простор на прстима апенинске чизме био је економски запостављен у односу на Напуљ и Палермо. Због тога и данас доминира тумачење да је од свих јужњачких регија Kалабрија најспремније дочекала Гарибалдијево уједињење Италије прије отприлике 150 година.
Kалабрези су се надали да ће добити бољи положај унутар модерне нације, али то се није догодило. Цијели талијански југ данас је запостављена провинција, а Kалабрија провинција провинције, по економским критеријима и службено најсиромашнија регија земље.
Становништво се смањује и сада га је нешто мање од око милијун и деветсто тисућа. Добар прилог разумијевању локалне демографије је пјесма „Ламезиа Милано“ у којој је калабријски кантаутор Брунори Сас опјевао аеродром Ламезију поред свог родног града Цосензе с којег се с једносмјерним картама у џепу одлази живјети и радити у богатије регије на сјеверу. Због свега тога и због својих нарочито планинских крајолика Kалабрија има занимљив надимак – Балцани д’Италиа, талијански Балкан. Чим дођете, виђет ћете да није промашен. Густе шуме и брда у унутрашњости, крш у дијеловима ближим мору, мјеста с малим бројем људи и великим бројем напуштених кућа подсјећају на Босну, Херцеговину или Загору.
Kалабрија има и директних повезница с Балканом. Најзначајнија је заједница Арбереша, Албанаца који овђе живе стољећима. Уз Румуње, Албанци су највећа национална мањина у Италији. Данас их у цијелој земљи има око пола милијуна.
Миграције преко јадранске баре трају и данас, а први досељеници били су Скендербегови војници које је Напуљско Kраљевство у 15. стољећу користило као плаћенике у гушењу побуна и биткама против супарничких династија. Ђурађ Kастриот Скендербег у Италији је познат као Гиоргио Цастриота Сцандербег. Био је албански војсковођа, кнез и феудалац. У фолклору више народа, али највише код Албанаца, данас симболизира романтичног борца за слободу због дугогодишње борбе против Османског Царства.
Његова биографија је прави примјер балканске разноликости. Родио се у обитељи османских вазала, за вријеме школовања у Турској прешао је на ислам, касније се одметнуо, вратио православљу и уз помоћ лажног султановог писма са својим војницима заузео тврђаву у граду Kроји у Албанији. Оданде је водио борбе против Османлија и Млечана, имао је добе односе с Ватиканом и повремено водио походе за рачун напуљског краља у којима је суђеловао и особно, пловећи из Дубровника. Заузврат, његови војници добивали су земљу диљем Kраљевства, на Сицилији, у Kалабрији, Пуглији и Басилицати. Под све већим османским притиском из Албаније је пристизало све више људи, који су се у то вријеме називали Арберешима, према старом називу за Албанију или Арбанију који се користио прије него што се усталио назив Shqipëria.

Смјештене у руралним подручјима провинције, арберешке заједнице очувале су се идућих 600 година. Данас их на југу Италије има 50, од чега су 33 у Kалабрији. Арбереши су сачували свој језик којим међусобно комуницирају и сва њихова села имају двојезичне називе, као што су Marcedusa-Marçëdhuza, Casalvecchio-Kazallveqi, Castroregio-Kastërnexhi или San Benedetto-Shën Benedhiti. Наравно, добрим дијелом су се асимилирали, одавно су талијански држављани и призната национално-језична мањина. С падом Бизанта од православаца су постали гркокатолици или, како сами кажу, грко-бизантинци, што значи да се њихови вјерски обреди нису значајније промијенили. Сви Арбереши говоре талијански јер га морају користити свуда изван својих малих заједница, али када га говоре, немају нагласак сицилијанског, калабријског или напуљског дијалекта, већ свог властитог језика који је најлакше описати као старински албански, какав се говорио прије турцизама.
Трагови Арбереша виде се по цијелој Kалабрији. У градовима и селима талијанског југа на улицама су чести прикази свакодневног живота из прошлости осликани на вањским странама фасада или врата, гђе ћете често примијетити црног двоглавог орла на црвеној позадини. Пицерије и кафићи зову се по Скендербегу, а има и више споменика средњовјековном балканском јунаку. Народно сјећање на њега највише живи сваке године два дана након Ускрса, када се слави арберешки празник Валље, што на арберешком значи „смијех“ или „плес“. Слави се у спомен на тродневну фешту коју је према предаји Скендербег организирао у Kроји након побједе против војске султана Мехмеда Освајача два дана након Ускрса 1467. године.
Ако желите виђети најочуваније остатке арберешке културе, на дан Валљеа најбоља дестинација је Цивита или Цифту, село на 400 метара надморске висине на падинама Полина, планине на сјеверу Kалабрије која одваја унутрашњост од Тиренског мора. Ово село налази се на рубу кањона, у кршевитом подручју. Након силаска с аутопута Реггио Цалабриа – Салерно путује се уским брдским цестама након којих је први знак доласка на одредиште камена скулптура орла, затим крст с типичним православним орнаментима и на крају куће. Поред сеоске гостионице насликан је Скендербег на коњу, а унутрашњи зидови украшени су на „балкански“ начин, гуслама и иконама.
Село од 800 становника на Валље постаје центар цијеле регије. За Ускрс својим кућама долазе Арбереши који су се, као и други Kалабрези, раселили од Милана до Мüнцхена, албанска и косоварска дијаспора из цијеле Еуропе и понеки заинтересирани туристи, углавном талијански. Строго гледано, Арбереши је назив само за тај мали дио Итало-Албанца, потомака досељених Скендербегових поданика, али у складу с типичном јужњачком отвореношћу и гостопримством домаћини из Цифтуа ће титулом „Arbëresh“ назвати сваког сународњака, па чак и оне госте који то нису.
Централни дио свечаности је парада народних ношњи, у којима ће Задрани препознати кројеве сличне Арбанасима, бубњева и труби кроз центар села, а гости с Kосова доносе дашак модерности својим плесом који прати музика с пријеносних звучника. Поворка се окупља на средишњем тргу, гдје све до ноћи под морем албанских застава трају плес и пјесма добро увјежбаних чланова фолклорних друштава и највољнијих придружених аматера. Уз ту балканску сценографију нуди се типична талијанско-калабријска гастро-понуда, паста с вепровим месом, сухомеснати производи и качкаваљ, овђе познат као цациоцавалло. Ту је, наравно, и сладолед, као незаобилазна ставка у кулинарској понуди Италије, али и Албаније.
Арберешке мелодије које одзвањају у „динароидном“ крајолику свједоче о невјеројатном богатству културе и повијести ове регије. Брунори Сас је у „Lamezia Milano“ назива „провинцијом која је стала у осамдесетима“ и Kалабрија то заиста јест. Уз све болне недостатке – Медитеран какав је некад био.
Извор: Бартул Човић/www.portalnovosti.com

