Пише: Мухарем Баздуљ
То су постулати „бурсаћологије“: што важи за све, не важи за Србе, њима ваља наметнути посебна правила, она која ће их највише понизити. У таквој врсти масовне хипнозе, људи попут њега не примећују очигледне ствари и испадају глупи у друштву.
Протекле две-три недеље цео, како се то каже, регион мање или више искрено оплакује тужну судбину Ал Џазире Балкан. Памтим добро, ова међународна телевизја указала се у Сарајеву баш у време кад сам ја већ био у процесу селидбе за Београд. Већ сама најава њиховог доласка била је велики потрес, по интензитету сличан актуелној жалости, само са супротним предзнаком. Плате које су нудили биле су вишеструко веће него у било којем дотад активном бх. медију. Из „Ослобођења“ у ком сам тада радио десио се прави егзодус, а та редакција у том смислу нипошто није била изузетак.
Неки од мојих бивших колега опростили су се од Ал Џазире патетичним лирским солилоквијима. Ипак, по повређености нико није досегао домете Драгана Бурсаћа кога један мој пријатељ никад не помене без апозиције „добитнк признања Бундестага“. Већ у поднаслову своје ваљда последње колумне за већ практично угашен медиј, овај аутор се пита: „Коме сада шаљемо текст, колумну, урлик средине, вапај за истином“.
Напади на СПЦ
Делује да он заиста верује у илузију „урлика средине“ и „вапаја за истином“. То су та чудеса когнитивне дисонанце. Сви су савршено свесни да кад Русија финансира своје државне медије по другим државама да првенствено тежи властитим интересима, у случају САД, Велике Британије или Немачке, то се не потенцира толико, али се и не негира.
Грубач: Бурсаћ у процјепу четника: реалних „својих“ и измишљених
Овде, међутим, имамо медиј под апсолутном контролом државе Катар, али његови доскорашњи запосленици су сами себе, чини се, заиста убедили да су они били „независни“. А најбаналније говорећи, мада су неки од њих у другим медијима редовно афирмативно и активистички писали, примера ради, о ЛГБТ популацији, у њиховим прилозима за Ал Џазиру тога је упадљиво недостајало. Свесни су контекста или је појела маца језик, аутоцензура или цензура, није посебно ни важно, али згодно илуструје лицемерје крокодилских суза које призива губитак врло натпросечних примања кроз кринку бриге за демократију и слободу медија.
И добро, кад већ више не може слати своје „урлике“ и „вапаје“ Ал Џазири, Бурсаћу барем остаје портал Кафе дел Монтенегро. Тамо је двадесетог јула објавио колумну с надахнутим насловом А зашто се Црква Србије стиди свога имена?. Текст је до те мере бизаран да заслужује екстензивније цитирање.
Покушавајући да рационализује своју опсесију да Српску православну цркву назива Црквом Србије, Бурсаћ овако дума: „Откуд толика паника када неко изговори ‘Црква Србије’? Је ли то можда зато што тај назив огољава истину пред народом: да ова институција, оваква каква јесте данас, није црква ‘српског народа гдје год да је’, већ једноставно – државна црква једне државе: Србије. И не, није то увреда, него чиста фактографија и географија приде. Тако вас зову ваша православна браћа диљем свијета. Тако вам пише у црквеном родном листу аман узаман. Тако је одлучено 1879. кад сте добили аутокефалију. Тако вас се води у диптиху васељенског Православља. Нема ту ни ‘Светосавља’, ни ‘Пећке патријаршије’, ни ‘духовног простора од ‘Суботице до Улциња и од Вуковара до Призрена’. Само једно име: Црква Србије. И ту долазимо до питања свих питања: Зашто вас је срамота властитог имена? Замислите, рецимо, да сутра неко каже Католичкој цркви: ‘Не можете се више звати Римокатоличка црква. Нема ту Рима. Ви сте универзални, планетарни!’“
Скоро увек кад читам Бурсаћа сетим се епског песника и оног стиха о несрећнику који и да се за зелен бор ухвати, и тај би се, зелен, осушио. Он, јадан, увек изабере погрешан пример. Он поставља хипотетску ситуацију у којој би неко, као, рекао да је католичка црква универзална, супротстављајући се тобоже уобичајеном доживљају који је веже за Рим. Али „католички“ управо и значи „универзалан“.
Патолошка потреба
А кад је реч о „Цркви Србије“, откуд му та патолошка потреба да све српско буде у генитиву. По свему што пише, делује да је он поборник идеје да сви православци у Црној Гори треба да буду припадници „заједнице“ чији је персонални симбол Мираш Дедеић. Али, гле, и та суштински непостојећа заједница формално се зове Црногорска православна црква илити ЦПЦ. Ако је генитив пожељан модел, зашто не Црква Црне Горе?
Скоро увек кад читам Бурсаћа сетим се епског песника и оног стиха о несрећнику који и да се за зелен бор ухвати, и тај би се, зелен, осушио
Или да не идемо у потпуно фикцију, у Македонији постоје хиљаде верника који се заиста интимно осећају припадницима Македонске православне цркве (МПЦ). Зашто Бурсаћ њима не објасни својим речима да је то погрешно и да су они у ствари припадници Цркве Македоније или Цркве Северне Македоније, сад свеједно. Чак и она одвратна пелагићевска травестија из Другог светског рата и Ендехазије није се звала Црква Хрватске или Црква НДХ него Хрватска православна црква.
То су постулати „бурсаћологије“: што важи за све, не важи за Србе, њима ваља наметнути посебна правила, она која ће их највише понизити. У таквој врсти масовне хипнозе, људи попут њега не примећују очигледне ствари и испадају глупи у друштву. Најтрагичније је што они у пракси и не морају бити заиста глупи, али указују се као такви. Гадно је кад ти предрасуде ставе на очи тако тамне наочаре да не можеш да нотираш баналне ствари и чињенице.
Било како било, биће занимљиво пратити како ће се развијати регионална медијска ситуација, али краткорочно или средњорочно се чини да ће контекст рутинског изругивања Србима морати да се мења. То по свој прилици није контекст који призива искрено ликовање, али није ни лишен генерисања становитог задовољства. Можда тај контекст помогне и онима који већ годинама и деценијама шире лажи и заблуде да се колико-толико преиспитају.
Извор: Нови Стандард
