У наставку фељтона уочи педесетогодишњице рушења Његошеве капеле, редакција Журнала представља „предговор умјесто предговора“, блаженопочившег митрополита Амфилохија, којим почиње репринтовано издање књиге „Сумрак Ловћена − документи и прилози о судбини Његошеве капеле на Ловћену 1845-1971“ издавача Задужбине Косова, издање 1989. године. Књига је репринтована 2021 године, уочи раније поменуте педесетогодишњице рушења Његошеве капеле.
Умјесто предговора
Свети владика Николај, који је одржао чувени говор на Ловћену приликом враћања моштију Петра Другог Ловћенског Тајновидца, рекао је између осталог да се Бог стара о дјеци и болесницима, и брине о њима.
Ја бих рекао да је Бог послао ову патњу човјечанству управо да би га исцијелио од мржње, од самоубражености, од егоизма, од саможивости… Да би човјечанство схватило да смо ипак ми људи овдје на земљи слабашни и немоћни. Да је једини Бог Онај који даје истински живот, и то не само овај пролазни живот, од данас до сјутра. Оваква страдања и посјећају на вјечно и непролазно достојанство људско. Да је човјек биће створено за вјечност, а не за пролазност и за ништавило. Тако да Бог користи та средства да нас подсјети да смрт није последња ријеч овога живота, него да је то само припрема за оно што је вјечно и што је непролазно – за вјечно Царство Бога љубави, Оца и Сина и Духа Светога.
У то име ја поздрављам и благосиљам све оне који брину за моје здравље, молећи да се брину и за здравље свих који страдају, не само овдје у овој болници, не само у Црној Гори, него широм свијета. Свељудска је патња која је данас завладала. Молим се Господу да опрости гријехе свима људима и да нас врати себи и једне другима, и вјечним вриједностима, тајни вјечног живота. Да умањи патњу, јер није свијету лако носити ову патњу и ово што се данас догађа.
Поменусмо цркву ловћенску… У последње вријеме запањујуће је говорено у Црној Гори: „Никада више ’918”. Што значи: Никада више ослобођење. Намјесто да се каже: Никада више окупација, ’916. година, и капитулација Црне Горе, први пут у историји њеној. Велики краљ Никола се очевидно у једном тренутку поколебао, и повјеровао да ће Аустроугарска и Њемачка да побиједе, па се повукао, и капитулирала је његова војска и напустила Црну Гору, и хиљаде људи је отишло у затворе широм Аустроугарске, међу којима је био и обновитељ цркве на Ловћену, митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић.
Он је одлежао цијело вријеме рата у затвореништву. И онда се није чудити што ’918. године народ кога је оставио краљ Никола више није хтио да га гласа, односно његовога сина наследника, него је гласао његовог унука за наследника. Па и он је сам био за стварање краљевине Југославије, само што су људске слабости – властољубље и самољубље, основни гријеси људски, и њега, великога краља, под старе дане савладале. Али не умањује то његов значај, а у исто вријеме не умањује ни значај обнове цркве коју је окупатор срушио 1916. године и која је обновљена 1925. године, и ако буде Господ дао обновиће се поново.
Нико неће да дира овај маузолеј, који је по духу наставак оног споменика Фрање Јосифа који су припремали да подигну ’916, срушивши ловћенску цркву и избацивши Његоша са Ловћена. Овај маузолеј је свједочанство једнога времена и он ће остати маузолеј, али ће се морати скинути проклетство са Црне Горе које је оставио Свети Петар Ловћенски Тајновидац: „Проклети били ако ме не сахраните у овој цркви коју сам овдје саградио”.
После овог учешћа у овој патњи свеопштој, митрополит црногорско-приморски, носећи свој крст, дужан је да скине то проклетство са Црне Горе. Да се исцијелимо од тог духа, окупаторског духа, који је завладао од времена окупације аустроугарске. Да се исцијелимо од тога духа, да би се зацарио овдје онај Божији Дух, дух слободе, дух Христовог Васкрсења:
О Преблаги, Тихи Учитељу,
Слатка ли је света бистра вода
С Источника Твога бесмртнога!
Од Твога су св’јетлога погледа
Уплашене мраке ишчезнуле,
Од Твога су хода свештенога
Богохулни срушени олтари.
Васкрсењем смрт си поразио,
Небо Твојом хвалом одјекује,
Земља слави свога Спаситеља.
То је оно чега је свједочанство била и треба да остане црква Светог Петра на Ловћену. Прослављајући Бога Живога, прослављајући Црну Гору и овај народ овдје који се вратио Богу и Цркви Божијој после осамдесетогодишњег лутања по њивама глади, по њивама безбожништва, по њивама братоубилаштва и богоубилаштва. Вријеме је да се поново вратимо и Богу и да се кроз Бога вратимо једни другима. А враћајући се Богу и једни другима, враћамо се ако Бог да и оним светињама које су уградили преци наши у нас и у наше историјско биће. У то име, благослов Божији свима! На многаја, и многаја, и благаја љета!
Митрополи Амфилохије, Умјесто предговора, књига „Сумрак Ловћена“
