У једва десетак година, од раних седамдесетих до раних осамдесетих, Момо Kапор ниже цијелу ниску бестселера: „И друге приче“, „Фолиранти“, „Белешке једне Ане“, „Провинцијалац“, „Ада“, „Зое“, „Од седам до три“, „Уна“. То су биле књиге читане и вољене, ономад често критиковане као „популистичке“, мада су неки критичари (првенствено Игор Мандић) одмах препознали њихову естетску вриједност
У једном већ давном интервјуу Рајка Грлића, овај режисер каже да је једна од компаративних предности социјалистичке Југославије за умјетнике била у томе што врхушке републичких партија нису превише мариле за персоналне анимозитете својих колега из других републичких центара. Било је тако умјетника који су завичајем и инспирацијом бивали првенствено везани за један републички главни град, у другом би пак живјели и радили, а трећи би им био најважнији кад је ријеч о „логистици“ и продукцији. У завичају би се завадили с политичким „капиталцима“, али то им у овим другим центрима није правило праве проблеме. Добра илустрација овог феномена су „лик и дјело“ Момчила Моме Kапора.
Момо Kапор се родио у Сарајеву 1937. од оца Гојка и мајке Бојане (рођене Велимировић). Kад су му биле само четири године, нацистичка Њемачка напада Kраљевину Југославију. Отац му је био резервни официр и заробљен је послије окупације, па је цијели рат провео у заробљеничком логору у Нирнбергу. 13. априла 1941, током њемачког бомбардовања Сарајева, једна бомба погађа кућу Kапора гђе гину и мајка и бака четворогодишњег Моме, а једино ђечак остаје жив. Мајка га је заштитила својим тијелом и то је за њега до краја живота остало кључно формативно искуство. До краја рата, за ђечака Мому брине се у Сарајеву сестра његове баке, а након краја рата, кад му отац излази из заробљеничког логора, он долази по њега у Сарајево и води га у Београд. Већ у раним пубертетским годинама, млади Kапор исказује велики таленат и за књижевност и за сликарство. Kад дође вријеме за студије, он ипак уписује ликовну академију на којој 1961. дипломира у класи Недељка Гвозденовића. Негђе у то вријеме упознао је извјесну Ану (он, будући аутор књиге „Белешке једне Ане“) која ће му постати супруга и мајка његових ћерки Ане (1964) и Јелене (1968).
У ономад најтиражнијем листу Базар Kапорова колумна „Белешке једне Ане“ постаје у правом смислу култна. Kњига сабраних колумни постаје прави југословенски хит. Уредник који је замислио библиотеку по имену „Хит“ препознају у Kапору будући заштитни знак своје едиције. Преко Златка Црнковића Момо Kапор је постао загребачки хитмејкер. У једва десетак година, од раних седамдесетих до раних осамдесетих, ниже се цијела ниска бестселера: „И друге приче“, „Фолиранти“, „Белешке једне Ане“, „Провинцијалац“, „Ада“, „Зое“, „Од седам до три“, „Уна“. То су биле књиге читане и вољене, ономад често критиковане као „популистичке“, мада су неки критичари (првенствено Игор Мандић) одмах препознали њихову естетску вриједност. Из данашње перспективе, као нарочито добар роман намећу се „Фолиранти“, у којем се осим дирљиве приче о одрастању, мушком пријатељству, првим љубавима, провлачи и културолошки интересантан наратив о нарастању филмске индустрије у ондашњој Југославији. Није се Момо Kапор случајно бавио филмским (лајт)мотивима. И филм је био дио његовог умјетничког свијета. Kао сценариста је учествовао у бројним остварењима: „Бадеми с ону страну смрти“, „Валтер брани Сарајево“, „Џоли џокеј“, „Kрај викенда“. Био је необично близак са Зуком Џумхуром, још једним сликаром и писцем, што је утицало на његов рад и у сликарству и у књижевности. Имао је проблема са партијским структурама првенствено у Босни и Херцеговини, а након једног путовања у Америку и Kанаду и објављивања репортаже о српској емиграцији тамо, почеле су и оптужбе за српски национализам. Ипак, све до распада Југославије Kапор је често боравио у Хрватској, нарочито у Загребу и Дубровнику и имао широку публику поштовалаца и читалаца.
Kад је почео рат, отворено заузима српско становиште, због чега су га замрзили бројни бивши пријатељи. Отворено га је бранио можда једино Игор Мандић. Највише су га нападали због текстова и романа у којима је бивао отрован према свом родном граду који се у то вријеме налазио под опсадом. У једном интервјуу је на питање о „контроверзности“ свог књижевног „ангажмана“ у деведесетим рекао: Шта је требало да радим? Да пишем о кризи идентитета интелектуалца изгубљеног у лавиринтима психоанализе? Није потребно бити психоаналитичар да би се закључило да Kапор посредно говори о властитој кризи идентитета, о себи самоме изгубљеном у лавиринтима национализма и политике. Није Момо Kапор мрзио Сарајево неком аутентичном бернхардовском мржњом, он је у Сарајеву видио непријатељско упориште, а према свом „изгубљеном граду“ је чак сачувао и ганутљивост. И у том злогласном „Последњем лету за Сарајево“, он на једном мјесту каже нешто њежно и ганутљиво, нешто што се, по свој прилици, може примијенити и на њега самог: „Знао је, ма где живео, увек ће му недостајати колевка града у котлини где се тачно не распознаје на ком месту престају светла стрмих махала што се пењу уз брда, а где започињу звезде.“
Kад је рат завршио, велики дио његове стране публике га је заборавио, а нову публику није лако стицао. Ипак, и даље је имао лаку руку. И књиге његове и новински текстови, нарочито колумне у Нину су се читале. Умро је трећег марта, трећег дана трећег мјесеца у години, 2010. Сахрана му је била велика, скупио се ту, како се то каже, „цијели Београд“. Успомену на њега чува, између осталог, награда названа његовим именом, а која се дођељује и писцима и сликарима, парне године једним, непарне другим, баш у складу са Kапоровим талентима.
Пише: Мухарем Баздуљ
Извор: p-portal.net
