Сећања на своје претке, родитеље, рођаке, комшије и дане детињства у селу Горњем Класнићу, код Глине, Мирко Демић (1964) је преточио у топао и дирљив роман „Ружа под ледом“, сачињеном од 50 прича.
Овај истакнути романсијер, приповедач, есејиста и драмски писац, од 1995. живи у Крагујевцу, где ради као директор Народне библиотеке „Вук Караџић“.
Добитник је неколико престижних признања међу којима су „Меша Селимовић“, Андрићева награда, „Дејан Медаковић“, „Бранислав Нушић“, „Мирослав Дерета“.
Ова књига се веома разликује од ваших претходних дела. Шта вас је подстакло да је напишете?
– „Ружа под ледом“ је књига чији се настанак не планира. Изрежирао је сам живот. Зато је са лакоћом настала, јер је претходно дубоко проживљена. Иницијално, њен настанак је подстакла смрт мајке и моја очајничка жеља да сачувам успомене на њу. Мајчин одлазак ми је угасио и најмање интересовање за литературу. Из те празнине и осећаја самоће почела се помаљати нит староставне приче о прецима и завичају, темеља којег више немам. Тако су се одмотавале наоко запретене успомене на првих петнаест година живота, када сам био у мајчиној непосредној близини. Та околност ме натерала да се вратим скицама мојих давних приповедачких покушаја, нагонећи ме да их надопуним животним и списатељским искуством и накнадним увидима. Отуда концизност у изразу, поетска згуснутост и сета.
„Раскршће је најстрашнија реч мога детињства“, читамо на почетку једне приче. Зашто баш та реч?
– У њој сам открио многобројне значењске и симболичке слојеве. Поред објективне околности да ми се родна кућа доиста налази поред раскршћа, уклопио сам и веровања наших старих по којима су раскршћа стецишта нечистих сила и претњи од оних који путем пролазе. Раскршћем су ме плашили, а мој хронични бронхитис правдали околношћу да сам управо на њему „нагазио на те чини“. То раскршће је била велика позорница на коју сам гледао кроз плот и „учио се животу“, посматрао свадбе и сахране, јуродиве и изопштене. Коначно, раскршћа имају обичај да сиренски призивају невине дечје душе и позивају их да крену у потрагу за непознатим и недосегнутим.
Како сте успели да избегнете замку патетике у оживљавању драгих вам ликова, деда, по мајци и оцу, баке, стричева, оца, мајке, комшија?
– Пре свега – читатељским и списатељским искуством. И провереним приповедачким зачинима – иронијом и хумором. Није ми била намера да пишем мемоаре, већ епизоде које ће имати довољно универзалног да у већини читалаца покрене сећање на сопствено одрастање и оживе универзална божанства сваког детињства: мајку и оца, баке и деке, тетке и стричеве, као и на „ориђинале“ без којих наша младост не би имала обрисе бајковитог.
Једна прича носи наслов „Не помињите ми Ћопића“. Да ли вам је у нечему био узор овај велики писац?
– У мом случају Ћопић је био охрабрење, а потом и трајна фрустрација. Охрабрење, јер је писао језиком којим се говорило у мом завичају, а многи његови јунаци били су налик људима које сам познавао. Фрустрација је долазила отуда што сам због вере у Ћопићев језик био изведен испред школске табле како би ме наставница показала читавом разреду, јер сам у писменом задатку употребио „некњижевну“ реч – изђикати, а потом сам се избрукао на отвореној сцени, пошто сам на школској позорници напрасно заборавио речи Ћопићеве песме „На Петровачкој цести“ и зарадио урнебесан смех родитеља и ђака. Када боље ослушнем, чујем га и сада.
Јесте ли намерно инсистирали на шкртим дијалозима који се потпуно уклапају у средину о којој пишете?
– Крајишки човек каквог познајем углавном не брбља. Мучи се док не нађе праву реч, а кад у томе успе – она је језгровита и вишезначна. Исто је и са уметношћу приповедања. Језички израз је дошао сам по себи, без свесне намере. Требало је само да наговести околности и елементе драматског у појединим епизодама, а све друго остави читаоцу да домисли. Код читалаца се призивају уздаси и сета, уз свесан ризик да се такав тон не допадне циницима и дежурним мудрацима. Најтеже је постићи да вам читалац поверује, а кад се то деси – књига живи пуним животом, мимо творца.
Књига се завршава дирљивом причом о напуштању родне куће, најпре због пира паликућа, а потом и због остарелих родитеља. Јесте ли понекад пожелели да обиђете родни крај?
– Да, као и предсмртним „тиком“ мојих предака који су пред смрт имали потребу „да иду кући“, ма где да се налазили. Кућа је еквивалент душе, извор и увир наших живота, вечна тежња за спокојем и миром. Зато је свако одвајање, али и враћање родној кући, једно од највећих емоционалних искушења и душевних потреса. Бар једном годишње обилазим руину родне куће. Руину, јер је опљачкана и обезљуђена. Дођем да је оплачем и да се изнова постидим над гробовима предака. Из тог стида је настала већина мојих књига, па и ова.
Између осталог, приредили сте неколико књига скрајнутих аутора као што су Милан Будисављевић, Милан Прибићевић, Станислав Краков… Хоће ли бити још таквих подухвата?
– Надам се да хоће. Мало је нас који смо испунили дугове према прецима. Још је мање писаца који осећају дуг према претходницима. Недавно сам приредио донедавно непознат рукопис Десимира Благојевића „Сни и дни“, у издању Народне библиотеке „Вук Караџић“ из Крагујевца. Тај својеврсни поетски дневник писан је у избеглиштву, за време Другог светског рата. Њему сам придодао и избор мало познатих књижевних и ликовних критика, штампаних углавном у дневном листу „Правда“, у којем је радио као новинар. Тренутно сређујем рукописну оставштину Зарије Д. Вукићевића, крагујевачког писца и културног посленика. Објављивање рукописа важних личности или штива које је само себи вредно а непознато широј јавности, за мене је важно колико и одуживање личног дуга потомака према прецима.
Истрајавање под мукама
РОДИО сам се у не претерано имућној сеоској породици. Земља се обрађивала примитивно, воловима, од зоре до мрака. Спајао се крај са крајем. Може се рећи да се свака генерација одликовала фаталистичком склоношћу ка трпљењу сваке муке и невоље, као и животињском упорношћу да у тим мукама и невољама истраје.
Извор: Драгана Богутовић/novosti.rs
