Самом чињеницом да ћемо у јавном простору латиницом и ћирилицом моћи исписати називе двају програма, „Србија у фокусу“ и „Украјина у фокусу“, нормализирамо нешто што је потребно нашем друштву, које пребројава постотке мањине да би одлучило смије ли бити постављена плоча на њеном писму
Kао члан Вијећа Заједнице накладника и књижара, Мишо Нејашмић из куће Јесенски и Турк једна је од кључних личности у издаваштву у регији. Ове године на Интерлиберу организира двије нове програмске линије – „Србија у фокусу“ и „Украјина у фокусу“ – а тим смо поводом с њиме поразговарали о њиховом концепту и садржају, као и о ширим питањима издаваштва тијеком пандемије.
Kако је пандемија утјецала на издаваштво у Хрватској и Србији – структурно, економски, политички?
У раздобљу од 2019. до 2022. догодило се неколико ствари које би се дало наслутити кроз проматрање са судјеловањем – нажалост, недостаје нам неких егзактних истраживања на која се можемо позвати. Прије свега, у пандемијској години настала је једна озбиљна рупа у издаваштву и овдје и у Србији. Kасније је дошло до неког опоравка, али свакако је генерално био примјетан пад. Наравно, издаваштво је таква дјелатност да, када се догађа фрка, издајеш књиге о тој фрци, па је кренула и продукција инспирирана том ситуацијом. Друго, пандемија је катализирала „дигитализацију“ издаваштва. Дошло је до инфлације књижних догађања на интернету и друштвеним мрежама – наиме, више их се догодило у том периоду у Хрватској и Србији него у комплетном претходном раздобљу од почетка интернета. Што се тиче самог издаваштва, ту се ништа спектакуларно није догодило, осим што се за дио кућа показало да су се успјеле добро прилагодити новонасталој ситуацији, док су неке јако тешко преживљавале или стагнирале. У политичком смислу занимљиво ми је било испратити тко је, примјерице, од издавача на београдском Сајму од 2019. године до данас ушао у „гротло“ – тако у издавачком жаргону зовемо унутрашњи прстен тамошње Хале 1. Чини ми се да се у том раздобљу види мало конзервативнији утјецај.
Kако су београдски и загребачки стожерни сајмови књига преживјели пандемију и како сте у оквиру Интерлибера одлучили програмски реагирати сада када се враћате раду у пуном погону?
Чињеница је да је задње двије године била велика рупа по питању сајмова. Београдског сајма није било 2020. ни 2021., а Интерлибер је ту прошао мало боље јер смо га прошле године, након једногодишње паузе, успјели организирати – додуше, у пандемијском издању, с преполовљеним бројем посјетитеља. Али тај циљ, да нема великог дисконтинуитета, смо испунили. Сада, након што се цијела та машинерија задње двије године дијелом успорила, покушавамо наставити проводити оно што као Заједница накладника и књижара гурамо већ неко вријеме – да се Интерлибер на неки начин квалитетније фестивализира. Постојао је низ приговора да је Интерлибер у бити једна велика књижара за распродају књига, на чему је он реално и израстао, и што није нужно лош елемент, јер се показало да тиме привлачи велик број људи. Попратна догађања интензивно развијамо тијеком задњих десетак година, откако смо започели с нечим што се зове Премиум програм. Његова примарна функција је да постоји нека препознатљива линија догађања, умјесто збрке појединачних представљања, излагања итд. То се показало посебно корисним у првој години пандемије, када је Интерлибер отказан – ту смо уходаност искористили на начин да је Премиум програм свеједно реализиран путем сурадње с Трећим програмом ХРТ-а, али и друштвених мрежа. Ове године, када се враћамо слободном физичком приступу Интерлиберу – а бесплатан улаз је једна од његових битних значајки, која га тијеком тих шест дана претвара у неку врсту културног средишта Загреба – одлучили смо да ћемо појачати попратни програм и увести нове линије које би на неки начин могле подићи фестивалску квалитету а да истовремено не губе неку друштвену функционалност.
Таква непосредна функционалност је очита у случају линије „Украјина у фокусу“, која се преклапа и с вашим ангажманом у невладином сектору, усмјереном у великој мјери на помоћ украјинским избјеглицама. Можете ли нам нешто рећи о вези између тог дјеловања и настанка те програмске линије?
Ја сам сплетом околности дубоко инволвиран у причу око рата у Украјини с обзиром на то да сам кроз закладу АидХуб суорганизирао низ активности усмјерених на помоћ Украјинцима и украјинским избјеглицама. На примјер, будући да се у Хрватској тренутно налази око 23 тисуће људи из Украјине, прије шест мјесеци покренули смо иницијативу да се у јавним књижницама диљем земље направи кутак с украјинским књигама за дјецу и одрасле. Те смо кутке наставили надопуњавати у циклусима, пратећи гдје се користе и у којој мјери, као и демографску структуру Украјинаца на појединим локацијама. Такођер, у удрузи иДЕМО – Институт за демокрацију покренули смо пројект „Хрватска Украјини“, који је усмјерен на избјеглице и њихов културно-образовни статус, а један од пројеката био нам је и да осмислимо програм „Украјина у фокусу“ на Интерлиберу. Њиме смо хтјели пружити симболичку подршку једној земљи која је под агресијом и чији је културни живот озбиљно нарушен. Одлучили смо довести неколицину ауторица и аутора из Украјине с којима можемо разговарати о одређеним темама. Минималан увјет је да имамо бар једну њихову књигу објављену у Хрватској, а догодила се супер ствар да су неке чак и свјеже објављене, тако да би програм на неки начин био актуалан и без вањског повода. Kако је почео рат, у Заклади сам јако инзистирао да створимо неке претпоставке за културну размјену, тако да је, ето, прије пар мјесеци направљен „Украјинско-хрватски рјечник“, који ће бити промовиран у склопу програма, и он је један од тих елемената нашег пројекта који сада свака народна књижница у Хрватској има. Усто за дјецу радимо и двојезичне сликовнице, а за тинејџере настојим набављати популарнознанствену литературу јер они мало спорије уче језик, па тако сложене теме лакше обрађују на материњем. Укратко, то је покушај да се ти људи, који имају једну трауму, путем књиге осјете прихваћенима овдје. Њима симболички јако пуно значи доћи у књижницу и видјети да постоји украјински кутак, то је врло снажна порука добродошлице. Чињеницу да то можемо радити дугујемо Министарству културе и медија, које је збиља стало иза пројекта.
Премда линија „Србија у фокусу“ нема такав непосредан повод, несумњиво постоји низ разлога због којих је важно инзистирати управо на таквом садржају. Можете ли нам рећи нешто више о њој?
Успоредо с активностима које се баве Украјином, у разговору с Анетом Владимиров из Одјела за културу Српског народног вијећа учинило ми се да би било корисно да направимо и неку линију која би фокус ставила на Србију. У ширем смислу, сјајно је када једна мањина служи као мост између два народа, а у случају Србије и Хрватске то је генијално постићи управо путем књига, с обзиром на то да имамо заједничку баштину и готово стољеће заједничког тржишта књиге. Такођер, још од двијетисућите имамо културно-књижевну размјену, чија се економија можда никад није развила, али циркулација књига постоји. Послије ове двије године блокаута, који због интернета срећом није баш био потпун, а особито у свјетлу догађања у Украјини и одлуке да направимо програм који је њима потакнут, учинило ми се да има смисла направити и програм „Србија у фокусу“. Ево, чини ми се да на неки начин већ самом чињеницом да ћемо у јавном простору латиницом и ћирилицом моћи исписати називе тих двају програма нормализирамо нешто што је потребно нашем друштву, које пребројава постотке мањине да би одлучило смије ли бити постављена плоча на њеном писму.
1000 наслова из Србије
Углавном, слагању програма за Интерлибер приступио сам у сурадњи с СНВ-овим Одјелом за културу, који ми је дао отворене руке и пуно повјерење за то. Примарни циљ био ми је представити углавном млађе и у нашем контексту мање познате, премда не тотално непознате уреднике који имају сјајан увид у своја подручја. То су: Дуња Илић, критичарка и уредница која има изузетан преглед продукције млађих аутора, не само у Србији него и пуно шире, и Драгољуб Игрошанац, уредник часописа Арт-Анима, који прати фантастичку књижевност на овим просторима. И једно и друго ми је било симболички било доста битно за Србију: прво, млади аутори који сигурно надолазе као важне фигуре, и СФ као нешто што је по традицији увијек било пуно заступљеније у Београду. Такођер, будући да ми је стало да се књиге не схваћају само као књижевност, него као књижност, било ми је важно у програм уврстити сегмент који се тиче популаризације знаности. За њега смо позвали Милана М. Ћирковића, једног изузетно луцидног, маштовитог и ауторски плодног популаризатора знаности. Њему сам као хрватског пандана „придружио“ Сашу Цеција, чији ангажман на популаризацији знаности, особито тијеком задње двије године на пандемијске теме, му је донио масу публике. Такођер је важна компонента програма посвећена издаваштву за дјецу које је, у успоредби с другим подручјима попут књижевности или филозофије, нека врста обостраног табуа. Ту нам долазе Стефан Тићми, један врло врцкаст и отворен аутор, и Дејан Алексић, који је својим књигама показао да спада међу најинтересантније писце за дјецу. Уз све наведено ту је, наравно, и продајна изложба, која ће представити чак тисућу бираних наслова из Србије. Наравно, ни с том бројком није могуће у потпуности представити српско издаваштво тијеком задње двије године, али оно на што је могуће упутити је комплементарност наших двају издаваштава и релевантност продукције у Србији за наш контекст. Циљ нам притом није био да селекција одражава односе снага између издавача у Србији – о томе ће бити ријечи у догађању под називом „Будућност издаваштва и књижарства на овим просторима у постпандемијским и хладноратовским временима“. У њему суђелују четири јако важна издавача. Прво, долази оснивач и директор Лагуне Дејан Папић, чије суђеловање у догађањима овог типа није често. Затим долази човјек којег познајем још од краја деведесетих, Зоран Хамовић из Клија, издавачке куће с невјеројатно лијепом продукцијом књига из друштвених и хуманистичких знаности, као и прозе. Хамовић ће нам моћи понудити увид у функционирање српског издаваштва тијеком деведесетих, што сматрам да ће бити врло интересантно. Трећи је Гојко Божовић, такођер из те гарде, који је деведесетих радио као уредник у бившим Стубовима културе. Потом је 2006. покренуо Архипелаг, кућу која је такођер постала култном. Четврти је Бојан Стојановић из издавачке ћуће Хеликс, која се бави популарном знаношћу и такођер објављује Ћирковићеве књиге. Можда није толико финанцијски снажна на тржишту као ове претходне, али свакако спада међу најинтересантније. Од домаћих представника, ту ће бити Славко Kозина као предсједник Заједнице накладника и књижара те Сеид Сердаревић из Фрактуре као протагонист нашег издавачког меинстрима.
Kако сте и сами истакнули, та два тематска фокуса представљају искорак у програмском развоју Интерлибера. Kакви су планови за будућност у том смислу?
Оно што нам је важно је да постоји перспектива оваквих програма. Није нам жеља ући у неке претенциозне концепте гостујућих земаља, који никад нису заживјели, него бисмо вољели моћи сваке године сваке године ставити неку земљу или тему у фокус, тако да и будуће генерације организатора могу наставити „програмирати“ Интерлибер према неким својим интересима. За сљедећу годину већ имам идеју да у фокус ставимо Словенију и Израел. Што се Словеније тиче, она је идуће године земља-партнер Франкфуртском сајму књига, највећем свјетском сајму, па је логично већ сада путем Заједнице ући у преговоре са словенским колегама. Kада је мања земља, која нема тако велике капацитете, партнер на таквом догађању, најчешће повуче земље из своје околине, што је супер прилика за нас, али и повезивање на Интерлиберу. С друге стране, интересантно је да је ријеч о сусједној земљи, с којом смо повијесно блиски, а у издаваштву немамо појма што се догађа. Што се Израела тиче, њихова амбасада је јако отворена за сличне сурадње, а мени је специфично изнимно занимљиво питање односа Израела и Ирана – чини ми се да је оно геополитички важније у смислу неког страха од развоја глобалног сукоба од неких ситуација које су тренутно можда у првом плану, попут односа Kине и Тајвана. Такођер мислим да је јако важно да ти фокуси које отварамо буду дугорочно одрживи и да се развију у неке дугорочне платформе за промишљање неких тема и односа. Ево напримјер, само ја бих се могао годинама бавити развојем „Србије у фокусу“, а било би сјајно када би се такав програм могао наставити развијати и након овогодишњег Интерлибера.
Kако сте и сами истакнули, та два тематска фокуса представљају искорак у програмском развоју Интерлибера. Kакви су планови за будућност у том смислу?
Оно што нам је важно је да постоји перспектива оваквих програма. Није нам жеља ући у неке претенциозне концепте гостујућих земаља, који никад нису заживјели, него бисмо вољели моћи сваке године ставити неку земљу или тему у фокус, тако да и будуће генерације организатора могу наставити „програмирати“ Интерлибер према неким својим интересима. За сљедећу годину већ имам идеју да у фокус ставимо Словенију и Израел. Што се Словеније тиче, она је идуће године земља-партнер Франкфуртском сајму књига, највећем свјетском сајму, па је логично већ сада путем Заједнице ући у преговоре са словенским колегама. Kада је мања земља, која нема тако велике капацитете, партнер на таквом догађању, најчешће повуче земље из своје околине, што је супер прилика за нас, али и повезивање на Интерлиберу. С друге стране, интересантно је да је ријеч о сусједној земљи, с којом смо повијесно блиски, а у издаваштву немамо појма што се догађа. Што се Израела тиче, њихова амбасада је јако отворена за сличне сурадње, а мени је специфично изнимно занимљиво питање односа Израела и Ирана – чини ми се да је оно геополитички важније у смислу неког страха од развоја глобалног сукоба од неких ситуација које су тренутно можда у првом плану, попут односа Kине и Тајвана. Такођер мислим да је јако важно да ти фокуси које отварамо буду дугорочно одрживи и да се развију у неке дугорочне платформе за промишљање неких тема и односа. Ево на примјер, само ја бих се могао годинама бавити развојем „Србије у фокусу“, а било би сјајно када би се такав програм могао наставити развијати и након овогодишњег Интерлибера.
Извор: portalnovosti
