Пише: Милош Лалатовић
Често се пред нама показују разни историјски, научни и други подаци, који се у задње време све више доводе у питање. Ово људе збуњује. Где је у ствари истина? Неки се баш труде да је пронађу, а, неки сматрају то узалудним послом. Где је истина…
До скоро смо мислили да је Земља округла, данас по интернету, све више наилазимо на оне који тврде да је плоча. Мислили смо да је неки историјски податак неупитан, данас се доводи у питање. Тако, много шта.
Обични људи се у слободном времену, понекад, баве овим темама, али најчешће разоноде ради. Већина се не бави уопште. Данас је народ толико оптерећен егзистенцијом, да једноставно не могу још да се занимају и овим. У сваком случају долазимо до закључка да информација о некоме, нечему, коју смо примили, као тачну, може то да не буде. Посебно, ако је то проглашено, малтене, за догму.
Можемо констатовати да људи у принципу познају само најпростија знања, јер, једино су она опипљива. Све друго је под знаком питања. Интересантно је да су нека од ових догми, заштићена законом, да је забрањено њихово оповргавање или јавно изношење сумње. Такав је рецимо случај холокауста у Њемачкој, гдје је законом кажњиво, било какво испитивање и изношење ставова, који се не слажу са званичним подацима. Може се због тога завршити у затвору. Значи, постоји законска забрана сумње. Мислим да је ово погрешно, јер доводи до контраефекта, посебно у појединим круговима. Људи се не могу обуздати ничим. Тако да једино аргументима треба доказивати истину. Често се и аргументи користе у служби лажи. На крају крајева, зашто нешто што је математички тачно, мора да буде истина. Појам истине је дубљи од пуке тачности нечега. Да ли је истина и тачност, једно те исто…Није. Зато је и Достојевски рекао, “ако би ми и математички доказали, да је истина ван Христа, ја бих остао са Христом“. Битан је неки човеков апофатички, надлогични приступ истини. Можда се знање најбоље стиче кроз вjеру. Вjера је изнад знања. Шта је вjера? Вjера је нешто необухвативо. Kао да не припада човековом тијелу. Вјера, изгледа, као да долази човјеку на неки непознати начин. Постоји празник светих мученица Вере, Наде, Љубави и мајке им Софије. Имена ових светитељки скривају мистички значај .Од мајке Софије, тј, Мудрости долази Вера, која иде ка Нади, ова ка Љубави, која се поново улива у Мудрост. Мудрошћу долазимо до ове три врлине, које се спајају, формирајући савршенију Мудрост.
Мудрост се стиче кроз разне начине. Полази од себе саме, завршавајући са савршеном Мудрошћу. Истинско знање је оно, које је проткано Мудрошћу. А, опет саму Мудрост тешко је дефинисати.
