На скопском аеродрому Петровац дочекује нас Александар. Веома угодан и пристојан младић. Недуго након македонске границе возимо се новим аутопутом према Приштини. Код Урошевца или Феризаја скрећемо према Штрпцу, најјужнијој опћини са српском већином, која се налази испод Националног парка Брезовице, испод Шарпланине. Штрпце је 6. јануара, на Бадње вечер доспјело у ширу регионалну јавност због тога што је тридесеттрогодишњи припадник косовске војске у вечерњим сатима на главној регионалној цести из аутомобила пуцао на групу дјечака и младића који су се враћали с бадњацима у своје село Готовушу. Двојица од њих су рањени, Милош Стојановић (20) и Стефан Стојановић (11). Милош је рањен у шаку лијеве руке а Стефан у лијево раме. Село је смјештено уз јужну страну цесте прије самог Штрпца. Спустила се ноћ и падала је сусњежица кад смо стигли до њега.
На тријему своје куће чекају нас Раде и Зорица Стојановић, а у ходнику Радетова мајка Боска, Босиљка. Стефан и његов три године старији брат Станко чекају нас у дневном боравку. Стефан нас дочекује са смијешком, мирноћом и благом суздржаношћу. Каже да је добро. И његов отац и мајка кажу да се добро опоравља. На срећу метак није погодио ни кост, ни жилу, ни живац. Отац нуди ракију од шљиве. Добру ракију, треба рећи. Његова мајка нуди сир, бијели крављи.
Веома добар сир. Није ни чудо што је тако. Овај се крај назива Сирничка жупа.Опраштамо се од Стефана и његових и одлазимо до његовог старијег рођака Милоша. Он и његов отац Звонко дочекују нас у ходнику куће. У дневној соби с кухињом чекају нас Милошева мајка Зорица, нешто старија сестра Марија и млађи брат Миљан. Ни код њега није било ни озљеда костију, ни жила, ни тетива, као ни живаца. И он и Стефан доиста су имали огромну срећу. А с њима и њихови родитељи, као и цијела тамошња српска заједница, али и Косово у цјелини. Само је срећа учинила да их вечерас посјећујемо живе и здраве у њиховим кућама а не инвалидизиране у болници или на мјестима посљедњег испраћаја. Претежак и преопасан данак обновљеним тензијама на Косову. Након Готовуше и Стојановића одлазимо према Брезовици, туристичком насељу у подножју Националног парка Брезовица. Мјесто које добро познајем и у којем отприје имам добре знанце.
Од мојег првог доласка у насеље Брезовицу 2006. до данас ствари су се значајно промијениле. Од некад прелијепог хотела Нарцис користе се само кухиња и сале у приземљу (и то кад су свадбе и спроводи), а хотел Брезу користе вјетар, снијег и киша, трећи хотел, Молика, који ћемо видјети два дана послије, дјеломично је уређен за пријем гостију. У међувремену уз доњи дио цесте према скијалишту Брезовица у протеклих петнаестак година настаје нов и велик комплекс хотела, ресторана спа & њелнесс центара и кућа за одмор. Насеље Брезовица стопирано је у времену, док је ресорт Брезовица телепортиран у времену. Прво доминантно насељено Србима, а друго доминантно кориштено од Албанаца. Свако на свој начин у својем реалном времену. Свако на свој начин дистопијско, без реалне временске перспективе.
Домаћини нас смјештају у један од мањих хотела у централном дијелу ресорта у којем смо боравили у аугусту. Три језика служе за споразумијевање. Домицилни албански (који говори мали број Срба), домицилни српски (који говори мали број младих Албанаца) и енглески који је веома брзо због масивне међународне администрације, војске, полиције и дипломације постао и тамошња лингуа франца. Америчка војна база Бондстил је вјероватно највећи тамошњи појединачни послодавац. Наши нас домаћини уз вечеру упознају са својим виђењем стања на подручју опћине Штрпце и политичким приликама на Косову. Као и прошли пут, истичу да им рад отежава перманентан притисак косовских истражних органа. Они не виде за њ никакве основе, осим стварања осјећаја несигурности у околностима које су ионако политички несигурне. Овај пут значајну пажњу посвећују француско-њемачком приједлогу споразума и инзистирању међународне заједнице, а унутра ње посебно САД, на формирању Заједнице српских опћина. У томе виде прилику да се прекине неизвјесности и несигурности у којој живе као и прилику за јасно дефиниране самоуправе Штрпца као једне од 10 опћина са српском већином на Косову (шест их је јужно, а четири сјеверно од ријеке Ибар). Веома им је важно да као опћина могу управљати и својим расположивим економским ресурсима.
Четвртак, 26. 1.
У 9 сати смо у опћини Штрпце. Дочекују нас градоначелник Далибор Јевтић и двојица његових замјеника, један из редова српске а други из редова албанске заједнице. Посебно наглашава да унаточ узнемирености коју је изазвало рањавање Стефана (11) и Милоша (20), то није нарушило односе између Срба, којих је око 70%, и Албанаца, којих је око 30% у укупном становништву опћине. Значи, да унаточ значајним етничким дистанцама, међуетнички односи нису нарушени. Да је томе тако, видјело се и на самој сједници опћинске Скупштине, првој ове године, а на коју сам позван као гост. Један независни опћински одборник/вијећник и инзистира да се у Дневни ред уврсти и расправи рањавање Стефана и Милоша. Предсједавајући Скупштине смирено уврштава тај приједлог у Дневни ред, а један од одборника/вијећника, чини ми се Самоопређељења (странке косовског премијера Албина Куртија), истиче да је тај злочин осуђен и да га не треба даље политизирати. Градоначелник Јевтић формулира одмјерен закључак, који подржавају сви одборници/вијећници српске националности, док су њихови колеге албанске националности суздржани. Дотадашња и каснија расправа о комуналним питањима симултано је превођена са српског на албански и обрнуто. Доиста добар примјер функционирања двојезичне и двонародне опћинске средине, унаточ различитим политичким полазиштима и различитим погледима на тензије и сукобе који се догађају недалеко од њих.
У 13 сати на врху Брезовица ручак с управом скијалишта и хотела Молика. Снијег је тек прије који дан нападао до висине од једног метра. Скијаша подоста. Разговор уз ручак опуштен. Сви који су говорили позитивно говоре о ономе што су чули од француско-њемачког приједлога споразума о изградњи односа између Србије и Косова, као и о формирању ЗСО. Највише говоре о својем скијалишту и хотелу. О томе колико су соба успјели уредити и како испуњавају стандард одржавања скијашких стаза и вучница. Премда су многи од њих пред мировином, сви говоре о будућности скијашког и хотелског комплекса. У његовој потпуној обнови виде будућност младих с подручја Брезовице и цијеле опћине Штрпце. Поздрављамо се с њима и одлазимо за Приштину. Путем размишљам о томе колику зрелост и одговорност показују ти људи у околностима у којима најмање они управљају и у којима се њих најмање слуша.
У Приштину стижемо за дана. Оно што је ресорт Брезовица у малом, то је Приштина у великом. Град који је у грађевинама, у мноштву стамбених и пословних зграда, прерастао сам себе. Свој урбанизам свакако, а своје потребе вјероватно. На питање како објашњава толику грађевинску експанзију на Косову, један суговорник одговара: “прошао је новац”. Стижемо на вријеме у кафић преко пута зграде косовске Владе. Ветон Сурои, једна од водећих интелектуално-политичких личности на простору бивше Југославије у посљедњих три и по деценије, стигао је мало прије нас. Њега је занимало какво је моје мишљење о патријарху Порфирију. Рекао сам му уколико на нашим просторима међу вјерским првацима постоји човјек дијалога, онда је он тај или један од тих. Мене је занимало тко је на Косову човјек или тко су људи дијалога. Рекао ми је Албин Курти. То ми је након Ветона рекао и један мој стари знанац од почетка деведесетих, сада професор на Америчком универзитету у Приштини, као и амбасадори које ћу сутрадан поподне срести у Приштини. Локални Срби о томе имају другачије мишљење. У разговору с Ветоном стекао сам дојам да он једнаку важност придаје разговору о Српској православној цркви као и о Заједници српских опћина.
Петак, 27.2.
Данас је Савиндан или дан кад Срби славе св. Саву (1175 –1236), првог архиепископа Српске православне цркве и првог просвјетитеља међу Србима, свјетовног имена Растко Немањић. Прије 9 стижемо у Призрен. Прелијеп и древан град уз ријеку Бистрицу, са својим бизантским, српским, турским и албанским древним здањима. Ту ћемо у Саборној цркви св. Георгија присуствовати славској литургији коју предводи игуман манастира св. Арханђела, о. Михајло. Мало је вјерника у цркви. И то мало дошло је из околних села. У Призрену је до рата 1999. било више од 11.000 Срба. Сад их је, према ријечима о. Изидора, мање од 20. Црква је свеједно испуњена – литургијским појањем призренских богослова. Након литургије одлазимо до древне Богословије призренске. У њој богослови приређују Светосавску академију, под водством замјеника ректора Богословије о. Изидора. И храм св. Георгија и Богословија, као и храм Богородице Љевишке (12. стољеће, на Унесковој листи заштићених споменика свјетске баштине) били су запаљени и девастирани у марту 2004. године. То је година тензија и насиља на Косову које је између 17. и 19. марта пред очима УНМИК-а ескалирало у широко и тешко насиље према Србима који су остали, њиховој имовини и црквама на простору Косова јужно од Ибра. Ово показује да је мало оних који од властитог страдања нису створили оправдање за страдање другог. Још је мање оних који су се с тиме спремни суочити.
Подне је прошло а ми до 14 требамо бити у Приштини. До 17.30 требамо обавити разговоре с амбасадорима трију амбасада, укључивши и хрватску. Главна је тема разговора важност француско-њемачког приједлога споразума о односима Србије и Косова, те о посебној важности формирања ЗСО. Сви с којима разговарам раде интензивно. Дијелим с њима свој дојам о зрелом однос према приједлогу споразума и заговорима формирања СЗО који сам стекао у разговорима с тамошњим Србима, као и њихове бриге због изложености нападима и притисцима.
На повратку у Брезовицу свраћамо на вечеру код Љуљија, знанца мојег сина Озрена. Љуљи је власник малог ланца ресторана. Дочекује нас срдачно и части изврсном вечером. Он је данас јединствена врста људи не само на Косову већ на цијелом постјугославенском простору. Чини се да је он свугдје код куће и да сватко код њега може наћи кућу. Супротно већини људи с наших простора који за себе куће налазе расељени по цијелом свијету, а за друге овђе не виде куће коју би с њима подијелили. На крају, прије растанка, у хотелу с Далибором потврђујемо договор о размјени ученика у зимским и љетним школама, размјени културних програма и размјени политичког искуства у заједничкој политичкој академији.
Субота, 28. 1.
У 1х30 Александар нас вози на скопски аеродром. Одатле ћемо авионом у 4.10 за Београд. Ту ће нас дочекати наш Зоран и одвести у Суботицу на хрватско Велико прело, још једну прилику за корак више у отопљавању замржених хрватско-српских односа.
Милорад Пуповац
Извор: Јавни Сервис. нет
