Пише: Милорад Дурутовић
„Скоротечама јаше ваздушним,
У свачије би очи пирило
Језиви овај чин, док пљуском суза
Не би тај ветар био угашен“
(Шекспир, „Магбет“)
За вакта Хенрија VIII судови су све који о владару говоре као о тиранину прогласили издајницима. Рекли бисмо, како тада – тако и данас!
Међутим, могу се констатовати и неке оперативне модификације и мутације.
Данас то не чине, или стварно ријетко тако чине судови, већ је то дато на сласт „саучесницима“ – активистима, страначким присталицама, страначким ухљебима, али се данас накотио и посебан сој саучесника у тиранији. То су људи на друштвеним мрежама који без икаквог материјалног или политичког интереса (или нам није познат, очигледан) бране принципе тираније.
Милорад Дурутовић: „Са онима који су за четири године уништили Никшић“
Ријеч јe, даље, о људима који су наизглед здравог разума. Њихова аргументација понекад дјелује логичном, интелектуално убједљивом, почесто је праћена привидним разумијевањем слике по ширини… Но баш та лажна широкогрудост њих одаје као љубитље тираније, љубитеље пропасти. Они ће се врло радо позивати и на Његоша, и на друге ауторитете од мишљења и пера, како би прикрили своје наслађивање разноврсним модалитетима тираније, како би, канда, развили социјално и интелектуално залеђе да проглашавају сваког ко другачије мисли, ко не дијели њихове ставове, издајницима, аветињама, глупанима, наивнима и незрелима. Јер такви, самозвани саучесници тираније, желе да своју интелектуалну и социјалну гордост кодификују као валуту борбе за потребе виших интереса.
Ријеч је, дакле, о малим фрустрираним звјерима надри-филозофије који своју заљубљеност у тиранију скривају тако што износе увијек и о свему критички став. Истодобно, када сами истрпе критички третман немоћни су да преживе, распада се њихов нарцисоидни аутопортрет, те критичара одмах „блокирају“, бришу из листе својих „пријатеља“.
