Пише: Мило Ломпар
Први дио можете прочитати овдје
3.
У време општих медијских удара на мене, који се систематично појављују са свих страна, надахнутих режимским импулсом, упућен ми је и један академски прекор. У хитању ненадмашан, одан другосрбијанским (невладиним) уверењима и западним (америчким) интересима, огласио се 14. јануара 2025. године академик Душан Теодоровић, да би у Данасу од 18−19. јануара 2025. године написао чланак који носи наслов: „Мило Ломпар је за будућност Србије опаснији од Шешеља.”
Он је – на свом твитер налогу – спојио прву и последњу страну Гласника Српске књижевне задруге. На првој страни је утиснут дневни ред редовне скупштине. Ту моје име обележава председника СКЗ-а. На последњој страни дат је списак „покровитеља и пријатеља СКЗ 2023/2024”. То је послужило за овакав коментар: „Lepa pažnja. Profesor Milo Lompar, predsednik SKZ, se uredno, pre podne, zahvaljuje na pokroviteljstvu i prijateljstvu gospodinu Aleksandru Vučiću. Posle podne je rezervisano za političke napade.” Овај запис је добар пример како функционише сужена идеолошка свест. У рашчлањавању њених састојака, ваља почети од најуочљивијег – правописног. Никада се не пише речца се иза запете. Није похвално да један саобраћајни инжењер западне (америчке) оријентације и српски академик то не зна. Баца сенку на општу солидност ствари које заступа. Допуштено је, међутим, да рђав дечији песник то крши. Јер, деца и песници често не поштују правописна правила.
Да бисмо видели како је иронија у синтагми „лепа пажња” промашена, како је тврђење о „захваљивању” лажно и како је синтагма „господину Александру Вучићу” ноторни фалсификат, довољно је да наведемо целокупну страницу: „Покровитељи и пријатељи СКЗ 2023/2024 ⁎ Александар Вучић, председник Републике Србије ⁎ Министарство културе Републике Србије ⁎ Митрополија црногорско-приморска ⁎ Министарство науке Републике Србије ⁎ Представништво Републике Српске у Србији ⁎ Транспортшпед доо ⁎ Народна библиотека „Стеван Раичковић” – Кучево ⁎ Српско културно друштво „Просвјета” – Загреб ⁎ Српски национални Савјет Црне Горе ⁎ Дом културе „Стари Колашин” – Зубин Поток ⁎ Привредни саветник – Ратомир Ћировић ⁎ Одбор „Ваљевска болница 1914 − 1915” – Ваљево ⁎ Фондација „Хилдегард – Хили Кеслер, Хановер – др Љиљана Вернер ⁎ Иван Лукић (Београд) ⁎ Вера Перић (Београд).” То је све.
Иронија у синтагми „лепа пажња” нема свој корелат, јер није реч ни о каквој пажњи, посебно упућеној неком лицу, већ о уобичајеном списку донатора, чији су новчани прилози омогућили штампање књига. Са истих разлога, није тачно ни тврђење о „захваљивању”, јер нема ничег осим списка донатора. Да је синтагма „господину Александру Вучићу” ноторни фалсификат види се по томе што – на корицама Гласника СКЗ − реч „господин” није употребљена и, кључно, што је академик изоставио да је прецизно назначено како је реч о „председнику Републике Србије”. СКЗ је из средстава Републике Србије, као буџетских средстава којима располаже председник, добила новац за продужетак своје едиције Историја српског народа.
Ничега ту није било скривеног: када је та одлука донета, објављена је на сајту СКЗ-а; као што је објављена и фотографија на којој се види ко је био и ко није био у посети председнику Србије. Мене тамо није било. Није, дакле, реч ни о каквом личном односу него о новчаној подршци коју институција председника Србије, који се тренутно зове Александар Вучић, даје установи која је најстарији издавач у Србији и траје 133 године. Као што се из списка донатора види, наведена су и имена појединих људи који су били донатори. Да је као грађанско лице нешто донирао СКЗ-у, био би – у том својству − наведен и Александар Вучић. То би била чињеница, а не став: као таква, она не зависи ни од чије воље или опредељења. Ако жели да провери истинитост ове тврдње, академик може уплатити донацију на рачун СКЗ-а и угледаће своје име на списку донатора у Гласнику СКЗ: упркос гађењу и одвратности које оно изазива код мене као председника Српске књижевне задруге.
У овом списку нема, дакле, ничег осим уобичајеног – што се може проверити на издањима Гласника СКЗ из ранијих времена – ређања донатора у одређеним годинама. Отуд следи да је академиково повезивање мог имена, као председника који сазива Скупштину СКЗ-а, са неком посебном пажњом и захвалношћу упућеном Александру Вучићу једноставно – лаж. Јер, не могу управљање једном установом као што је СКЗ ставити у службу сопствених политичких уверења. То је основно разликовање установе и појединца, јавне службе и приватног става.
Било би то, штавише, и против традиције на којој почива СКЗ. Њу су основала најзнатнија имена српске културе која су политички била супротстављена, па су каткад нека била на власти, а нека у опозицији. На дан 29. априла 1892. године њен први председник Стојан Новаковић је изговорио познате речи да су оснивачи Српске књижевне задруге „остављали на страну све што би нас могло делити”, да би, с друге стране, „јаче потражили оно што нас може зближити и саставити”. Он свакако није мислио да промени политичко уверење него је сматрао да у општем културном подручју, у поступцима које такво подручје захтева, оно треба да се подреди другим чиниоцима народног постојања: у дугом трајању. Само сужена идеолошка свест, какву нам је завештао титоизам, продужен у другосрбијанској (невладиној) интелигенцији, тако блиска суженој режимској свести у нашим данима, може помишљати на уклањање оваквих културних засада.
У моралном смислу, ствари стоје још горе. Као председник СКЗ-а немам никакву новчану надокнаду. То је волонтерски посао. (Такав посао радим и у Задужбини Милоша Црњанског.) Отуд следи да од буџетских средстава која је председник Србије доделио СКЗ-у немам никакву корист. Ако тако стоје ствари, јасно је да поступам у духу начелне и истрајне бриге око добра СКЗ-а. На какву бих иначе корист могао рачунати? Као да академик не може замислити да постоје људи који имају начела, који када раде опште послове, не мисле на личну корист и који одбијају да се кандидују за академике: и када их за тако нешто предлажу у више наврата. Ово је прилика да научи да има таквих људи. И да они не пишу песме, али знају да су његове – лоше.
Недавно је Александар Вучић држао говор на Скупштини САНУ. Било је то 20. новембра 2023. године. Председник САНУ – преноси Нова – „Зоран Кнежевић је поздравио председника Србије Александра Вучића.” Нисам опазио јавно супротстављање том чину и самом председнику САНУ које би означило став академика Душана Теодоровића. Да ли треба да га подсетим да је руководство САНУ, које је топло и лично – за разлику од мене – дочекало председника Србије, подржало студентске протесте: после мене? Но, можда је академику у души било тешко. Можда се неисказана горчина излила у какав баналан стих или тривијалан твитерски запис. Али, као и други академици, он уредно из државних буџетских средстава месечно прима − у виду академског додатка – две или три просечне плате у Србији: можда се тај приход, да би био ослобођен пореза, назива „наградом”, али свакако иде преко свих других личних прихода.
У опширном тексту који је објавио Данас, Душан Теодоровић није успео да демантује да је лагао када је тврдио да сам се захваљивао – у име Српске књижевне задруге – Александру Вучићу. Објашњавајући како је протестовао због Вучићеве посете САНУ у канцеларији председника, успео је да покаже како не зна да није исто када човек нешто каже у канцеларији и када то каже у јавности. То значи да не разликује јавну од приватне употребе ума. Успео је, потом, да слаже о индексу цитираности мојих радова. На основу два рада, од којих један и није мој, него је зборник најбољих радова о Његошу у последњих сто година, који сам приредио, закључио је да нисам довољно цитиран. То је толико нетачно да није ни смешно колико је глупо.
Али, важнија је ова опседнутост цитираношћу: она одсликава духовну ситуацију времена као интелектуалну и моралну пустош. Јер, када би нешто знао о историји науке, академик би могао знати да је било открића у природним наукама која су дуго била непозната: да је било индекса цитираности, као врхунског и манипулативног средства које данас омогућава да чак и он постане академик, нека од највећих имена науке не би била уопште поменута у свом времену. Да бих поучио нашег академика, природно је да описујем стање у природним наукама: он је, наиме, показао да не разуме разлику између техничких и друштвених наука, као и, унутар друштвених наука, разлику између општих и националних наука.
Но, на крају, закључио је да су моји ставови били један од узрока што је приликом распада титоистичке Југославије погинуло 140.000 људи. Као човек опозиционо одређен у читавом вишепартијском животу наше земље, како могу бити било какав учесник у одговорности када не само да никад нисам био на власти него нисам ни подржавао власт? Не треба, међутим, превидети да је у ту тврдњу – коју популарише Данас – смештен минули тродеценијски рад невладине (другосрбијанске) интелигенције. Њен основни наум је да се свако политичко заступање српских националних права онемогући тако што би се свело на ратни национализам, без обзира на чињенице. На том темељу се образује политика кривице као продужетак комунистичке политике код нас.
Ова ситуација нуди две поуке. Начелна је да СКЗ има аутономију у односу на власт, јер њен председник није члан делегације која је посетила председника Србије. САНУ нема такву аутономију. Лична поука гласи: док председник СКЗ-а сме да се јавно супротстави председнику Србије, академик Душан Теодоровић не сме да зуцне јавну критичку реч против понашања председника САНУ. Не разликујемо се нас двојица, дакле, само по образовању или политичким уверењима, или по томе што он пише песме, а ја знам зашто оне не ваљају, или по величини личних прихода који нам долазе из државног буџета, него по нечем много пресуднијем – по моралу и људском поштењу.
4.
Било је више одговора на мој интервју подгоричкој Побједи од 20. јануара 2025. године, у којем сам – упитан – изложио историјат вишестраних напада којима сам у кратком року и узастопно изложен. У дневнику увреда појавио се нови датум: 27. јануар 2025. године. У Вечерњим новостима је Чедомир Антић устврдио да сам – са Милошем Јовановићем – постао привезак Прогласа и Ђиласа. Он је поновио одређење којим ме је почаствовао Зоран Чворовић, који је још 23. децембра 2024. године, на саму најаву трибине у Лучанима, дан пре него што је она одржана, објавио да ту могу бити само „фикус”. Природно је да се није ту зауставио. „Срамота је такоме јунаку/ купит харач, не скупит харача,/ џилитнут се, не погодит циља.” Не пронашавши ништа проблематично у мојим речима, већ само зато што сам дао интервју подгоричкој Побједи, која је носилац најгорих садржаја „монтенегринства”, у објави коју сам прочитао на Стању ствари, Зоран Чворовић ме је назвао „корисним идиотом” и оценио да је моје понашање „одвратно”.
Његов исказ је класичан пример за начин на који се режимска пропаганда излива у „национални мозак”. Такав је закључак да није важно шта сам рекао, већ је важно где сам рекао. Али, то што сам рекао не могу објавити у режимским медијима, јер они то неће објавити. Они – попут Вечерњих новости, Печата, Новог стандарда, Стања ствари – радо објављују Чворовићева размишљања која не сметају режиму. Нема бољег показатеља да им недостаје антирежимска оштрица. Ако, дакле, не треба да се појављујем на антирежимским медијима – како гласи формула режимске пропаганде, коју је својевремено огласио агент-провокатор и што је усвојио Чворовић – онда то значи да моја критика режима суштински нигде не треба да се појави.
Коме иде у корист такав налог? Само режиму: чији су се интереси и начин размишљања претворили у опште мишљење националне интелигенције. И – nota bene − њене користи. Чворовићево домишљање да су интервјуи дати „монтенегринским медијима” плод „страсне мржње” према Александру Вучићу директан је плод режимске пропаганде. То је њено опште место, којим она настоји да негативан политички став сведе на лични однос. Тиме се стварност деполитизује. Учинак је видљив у начину размишљања мојих критичара из редова националне интелигенције: у одсуству аргумената, они − попут режимске пропаганде – почињу да нагађају о личном односу.
Отуд њеним представницима није пало на памет да су режимски медији – укључив и руске медије – догматични у мери да не објављују моју критику режима, иако је њена политичка оријентација – национална. То значи да тим медијима није стало до националне оријентације него до подршке властима. Они чије ставове објављују, дакле, нису присутни по својој оријентацији него по томе што не угрожавају Вучић-Брнабић режим. А антирежимски медији објављују моју критику власти упркос томе што им је њена национална оријентација – далека и, чак, супротна. Они то чине зато што им је стало до критике режима. Њихова пропаганда је еластичнија и вештија, ствара привид објективности, док је режимска пропаганда униформна, јер јој није стало до националне оријентације него до власти.
Док су једни користили један термин, а други посезали за другим термином, Зоран Чворовић је – као што му приличи – употребио оба. Упркос труду, није испредњачио. То је покушао, у опширном тексту од 30. јануара 2025. године, Милош Ковић. У његовом хаотичном, безвредном и дугачком тексту нема једино покушаја да се одговори на пресудна и хронолошка питања. Ко је почео са нападима? Јер, одговор је једноставан: они. Ко подржава студентске протесте? Ја. Ко их сумњичи? Они. Quod erat demonstrandum. Много тога у овом тексту делује комично: човек који се позива на кафанска оговарања и славска ћаскања као аргументе истовремено тврди да нисам пружио доказе за своја тврђења. Без икаквог када и како, ко и пред ким, какво је уопште његово схватање – доказа? У поплави непроверивих тврђења о мени, непоузданих присећања, нетачних уопштавања, ноторних лажи, славодобитног преношења кафанских дошаптавања и славских разговора, употпуњених семинарском разрадом теорије гласина, поносно је приповедао о навијачкој акцији која је играла неку улогу у његовом постављању за редовног професора: само у његовом случају, плебисцитарно, као код Наполеона.[10]
Ставови које је преузео од агента-провокатора круже око описивања моје личности. То пропагандно средство, које почива на методи argumentum ad hominem, најчешће је знак слабости аргументације. Оно свој успех тражи у области примитивне знатижеље публике. Тако је устврдио да тражим да сви мисле као што сам мислим. Било би то својство ауторитарности. Чињенице то оповргавају. Не само да се нисам наметао да учествујем у Покрету, као што сам одбио предлог да га предводим, него су ме Ковић и Копривица вукли за рукав да им се прикључим у оснивању Покрета. Нису, дакле, они били потребни мени него је било обрнуто. Када нисам био сагласан са њиховим понашањем у вођењу Покрета, нисам наметао своје мишљење, изазивао било какву унутрашњу или спољашњу борбу и кризу, него сам напустио Покрет на најтиши могући начин.
На чему се онда заснива тврђење о ауторитарности? На једном предразумевању које је завладало националном интелигенцијом. То је накарадно поимање „саборности”. Оно уграђује у човека осећање инфериорности: и ако се не слаже са донетим одлукама, човек треба да их следи у име јединства. То представља, међутим, демократски централизам какав је прописивала комунистичка организација. У овако искривљеном схватању „саборности” одиграва се, дакле, преливање демократског централизма у „саборни мозак”. Зашто би слободан човек на тако нешто пристајао? И када имам реалних интереса, немам навику да следим понашање у чију вредност не верујем. Поставивши се за гласника генерације, са којом сам наводно у сукобу, што је нетачно, јер сам у сукобу само са појединцима који ме нападају без икаквог повода, Ковић је открио своју трајну потребу да буде заштићен имунитетом крда.
У жељи да погоди антизападни сентимент публике на чију наклоност рачуна, он је узгредно додао да сам се вратио својој „старој прозападној реторици”. Увек сам, међутим, заступао исте ставове, чије је теоријско исходиште либерални национализам, као што им је историјска формула – српско становиште.То је теоријска формула која је образложена, историјски потврђена и аутентично демократска.[11] Јер, она почива на – како је у Духу самопорицања записано – човековој слободи избора: може се, наравно, изабрати и друго политичко полазиште, али није оправдано тврдити да избор српског становишта није демократски избор.
Мило Ломпар: Идентитет Црне Горе се не може градити на наративу да јој је Србија непријатељ
Оно подразумева интегралистичку културну политику. То значи да су припадници српског народа неодвојиви део српске културне егзистенције: и у Трсту у XVIII, и у Бечу, Цетињу и Загребу у XIX, и у емиграцији у XX веку. Отуд не следи да су ти градови били део српске државе. Осим Цетиња, које је било престоница Црне Горе, у којој је Законик књаза Данила (1855) у 92 члану прецизан: „у овој земљи нема никакве друге народности до једино србске и никакве друге вјере до једине православне источне”. Данас није тако, што не значи да тако није било. У садашњи културни идентитет једног народа спада и прошлост.
Они који одаберу српски културни интегрализам природно могу себе разумевати унутар односа који постоје у њиховим ужим културним зонама, у којима се одвијају прожимања са другим културама и традицијама. То представља значајан моменат вековне полицентричности српске културе. Да би остали верни титоистичким засадима, помоћу којих се српска културна егзистенција кривотворила, у циљу однарођавања, што је довело до насртаја на српску цркву у Македонији и Црној Гори, другосрбијански критичари су кривотворили културни аспект мог схватања српског становишта. Јер, претварали су га у територијалне аспирације, иако тако нешто нигде не пише у мојим књигама.
Важнија од тога да ли сам се вратио „старој прозападној реторици” остаје чињеница да – као прави корисни идиот и за разлику од Ковића – никада нисам добијао западни новац: ни од Министарства спољних послова Велике Британије нити од Фонда за отворено друштво.[12] Није отуд лепо да он неког осуђује због прозападних ставова: могао би се стећи утисак да је незахвалан, поред тога што је забораван.
У Autonomiji негативно оцењују моје ставове као проруске. Ковић ме, пак, сумњичи због „дистанцирања од Русије”. Али, оно није скорашње: има га још у Духу самопорицања.[13] Моји другосрбијански критичари нису то опазили, већ су тврдили да у тој књизи тврдим како је цео западни свет против Срба. И то сам морао оповргавати.[14] Као слободан човек – дакле: корисни идиот – који не прима ничији новац, па може своју критику усмеравати у сваком правцу, одбио сам позив да пишем за RT Balkan: за разлику од неких припадника националне интелигенције. Не морам у својим ставовима пратити ничију политику. То значи: ни руску политику. Довољно ми је да имам храбрости да се користим сопственим разумом.
У поплави исказа који треба да мобилишу осећања публике у његову корист, док му се певање о завету распада на потказивачке акорде, Милош Ковић се једино није сетио сасвим проверивих чињеница: да сам говорио о његовим књигама; да сам у Печату подржао његов избор за ванредног професора; да сам био на његовом суђењу, чак је моје име уписано у записник, јер је то био гест солидарности. Све на његову молбу. Логично је што је то заборавио. Не може човек свега да се сети. Као ни то да никада ништа од њега нисам тражио.
Још је једино вредна пажње последња реченица у којој тријумфално закључује: „за разлику од неких, ја немам резервну отаџбину”. Тако се прикључио режимској кампањи о мом црногорству. Када сам подржао предлог да се организује одбрана Устава референдумом против Француско-немачког плана, у априлу 2023, напао ме је Пешчаник. И готово у исти дан телевизијска емисија Ћирилица. Овај режимски мегафон поклонио ми је пуних 60 минута вређања на различите начине: и политичке, и неполитичке. Осведочени пријатељ тродеценијског председника Црне Горе, Миломир Марић, називао ме је „врачарским Црногорцем”. Он је прилагодио ранију одредницу подгоричког режима: „теразијски Црногорац”. Тако сам у Црној Гори посрбица, док сам у Србији монтенегрин. Ово ширење антицрногорског расположења у Србији и антисрпског расположења у Црној Гори део је истог пропагандног погона.
И знак дубоке сарадње два председника: бившег црногорског и садашњег српског. Јер, никад не треба заборавити да је председник Србије био „крунски сведок” – пословично лажни – да је постојао државни удар 2016. године. Ова судска оптужница, чија је сврха била да обезбеди победу на изборима, открива колико је бесмислена кад је повежемо са сазнањем да је то требало да изведе група ненаоружаних људи који су били предвођени 63-годишњом женом. И увек се треба сетити са колико је пропагандних адреса и како поганим речима био и у Србији и у Црној Гори деценијама вређан митрополит Амфилохије. Јер, осуђени због државног удара као да су заборавили ко их је јавно теретио. Меродавни чиниоци Митрополије позвали су, штавише, председника Србије на сахрану митрополита кога је непрестано вређао. А они који су га тамничили у Црној Горисада се позивају на њега. Победе мноштва пролазе, а победе појединца трају.
Као да Ковић није могао одолети чари денунцијације. Као несолидни потказивач, пренебрегао је да лажно достављање руши достојанство достављачке професије коју је пригрлио. Али, у режиму лажи на истину се не обраћа пажња. И као код режимске пропаганде, његово наговештавање мог црногорства оказионалног је карактера: када се човек слаже са политичким држањем Милоша Ковића и Александра Вучића, он не ризикује да му се неистинито припише црногорство као национално обележје. То је учињено на основу имена. А није учињено на основу места рођења, мајке, живота дужег од шест деценија, вишедеценијске борбе за српска национална права у Црној Гори, непроменљивог националног опредељења. Иако је био присутан у публици, Ковић је сигурно заборавио и јавно изречене речи митрополита Амфилохија – на промоцији његових сабраних дела у Храму Светог Саве – да оличавам Цетињане „какви су били у време династије Петровић-Његош”.
Али, ако је човек – попут мене – против Вучић-Брнабић режима и ако отворено подржава студентске протесте, онда је неминовно да га задеси баш овакво лажно потказивање. И зато оно не може задесити Зорана Чворовића или Часлава Копривицу. На слепе актере политичке борбе нема никаквог дејства околност да таквим потказивањем разарају српску интегралистичку свест. У култури која не осуђује носиоце оваквих лажи и клевета необјашњиво се јавља чуђење због развијених и бројних облика националног отпадништва код нас. Јер, не могу сви људи мирно поднети да их ништаци јавно вређају због имена које носе: онако како никад не би смели вређати Јевреје или Хрвате. Мене то не може усколебати. Одавно знам да – како је написао Меша Селимовић 1964. године − „славно је Србин бити, али − скупо”.[15]
4.
Упркос труду, Милош Ковић је закаснио. Јер, у дугачким секвенцама, у подкасту Прави одговор од 27. јануара 2025. године, критички је о мени говорио – никад поменути − Часлав Копривица. Овај члан председништва Покрета за одбрану Косова и Метохије није био способан да опази како сам у интервјуу Побједи написао „чланови Покрета”, које сам поименично навео, него је устврдио да сам „оптужио читав Покрет”. Шта значи оваква неистина? (Њу понавља и Ковић.) Приписао ми је једно тврђење које нисам изнео, да би могао да полемише са нечим што нисам рекао. (Исто чини и Ковић: он измисли да удружење Српски глас има сајт, што је ноторна лаж, јер оно нема никакав сајт, па му та лаж служи као подлога за закључке о логистичкој подршци коју имам. Ако се сетим да обојица тврде како имам „секташки менталитет”, дозвољено је да им припишем како се у њима расцветава лажљиви менталитет.) Зашто му је то било потребно? Да би могао да каже како има чланова Покрета који подржавају студентски протест. То уопште не дотиче моје тврђење да поименично наведени чланови Покрета сумњиче студентски протест и, истовремено, учествују у режимској кампањи против мене.
Проф. др Мило Ломпар: Српске традиције неспорне, црногорска држава реалност (ВИДЕО)
Али, овај маневар му је био потребан да би своје укључивање у нападе на мене учинио логичним, јер је избегао питање: зашто се укључујеш у ствари у које ниси уплетен? То питање је само одјек питања које нико не поставља члановима Покрета као самопроглашеним заточницима „саборности” и политичког јединства националних оријентација: зашто су ме – после говора у Лучанима – називали „корисним идиотом” када ни њих ни њихову организацију нисам помињао нити сам њен члан? Кога су они штитили од мене? Но, на питање ко је почео, они одговарају: нас је више. Али, истовремено тврде како су угрожени. Јер, лако је мени кад сам сам: тешко је њима, јер су бројнији. То је класичан пример како се „погрешне идеје, као и неморалне радње, најбоље… бране својим успехом.”[16] И тако постају заштићене као погрешне идеје и неморалне радње. Култура која их штити саму себе ограничава на њих.
Но, Копривица је устврдио да на мој говор у Лучанима, премда сам по себи беспрекоран, баца сенку околност да је изречен на трибини Прогласа, јер му контекст мења смисао. Он је, дакле, увео контекст као опредељујући критеријум. Није му зачудо пало на памет да више пута поновљене похвале које је председник Србије упутио Антонићу и Ковићу бацају сенку на њих. Јер, њихове речи потпуно су подударне са његовим тврђењима о „корисном идиоту”, док се мој говор разликује од програмских ставова Прогласа. Није се досетио да би сенка на њима могла постати тамнија, ако опазимо колико режимских медија је преносило њихове ставове. Није се, штавише, сетио како је тамна сенка обележила његово присуство у програмима режимских телевизија Хепи и Курир, утолико пре што његове речи нису одударале од њихове оријентације. Треба ли да додам сасвим режимске телевизије као што су Euronews и K1, или потпуно другосрбијански Insajder video? Постоји, дакле, контекстуално преобличење човекових речи само у мом случају? Или се, испод оваквих противречности, кријумчари да је режимски контекст ближе срцу мојих критичара од других контекста, па је отуд оправдано појављивати се на режимским медијима? У тој ствари смо се одавно разишли у погледима.
Да сам добро поступио, показује присуство четворогодишњег Вучић-Брнабић министра културе међу оснивачима декларације „Начела суверенистичке политике” коју су чланови Покрета подастрли јавности. Човек који је био члан владе у тренутку када је потписан Вашингтонски споразум (2020) оглашава вредност суверенизма? Ту декларацију подржао је – у свом твитер-налогу – и агент-провокатор који је себе одредио као „скривеног идеолога” председника Србије. Дакле: Александар Вучић, као човек који је противуставно напустио територијални интегритет наше државе, преко свог „скривеног идеолога”, одаје признање суверенизму чланова Покрета. Кад они не би били оно што су, био би то класичан комплимент који порок упућује врлини. У овој ситуацији, пак, врлина је одсутна.
У једном тренутку Копривица је посегао за неоправданом аналогијом са поступцима око кривичне пријаве против Александра Вучића због велеиздаје. Она је поднета у августу 2020. године. Он је – за разлику од мене – није потписао. Један члан председништва Покрета је похитао – Ковић се тога сигурно не сећа – на Нову С да је оспорава: одређује ли тај контекст да су у противљењу кривичној пријави били подударни политика антирежимске („луксембуршке”) телевизије и политика Покрета? Када данас говори о велеиздаји председника Србије, Копривици зачудо не пада на памет да су потписници пријаве – међу којима су били Коста Чавошки и Дејан Мировић, што би требало да има неку правну тежину – били политички паметнији и људски поштенији од њега.
Правећи неодрживу аналогију, казао је да би се моје одбијање да потпишем „Апел за одбрану СПЦ у Црној Гори” од 1. јануара 2020. године могло тумачити као подршка тадашњем подгоричком режиму. (То понавља и Ковић.) Додао је да о томе има преписку која поткрепљује његову тврдњу. Човек се мора чудити како су људи изгубили осећај да разликују оно што им се приватно каже или напише од онога што је јавно исказано. Будући да она подразумева извесну поверљивост, позивати се на приватну преписку са неким човеком, као поткрепљење сопствене тврдње, може имати неког оправдања само ако је изнуђено. Да би се показало таквим, неопходно је да буде истинито.
Да бих показао да је изречена инсинуација неистинита, доносим целовит текст – какав постоји у преписци – свог одбијања да потпишем „Апел за одбрану СПЦ у Црној Гори”. Текст је написан 30. децембра 2019. године: „Не знам зашто ми треба да имамо потврду од људи у Црној Гори шта ћемо казати. Свако треба да говори за себе: ако њима треба ублажен текст, нека кажу сами. Свака координација − то је моје искуство − са тамошњом опозицијом увек је била контрапродуктивна, јер овдашња власт има утицаја на неке од њених чланова. Нисам спреман да прихватим њихову арбитражу. Текст је (1) опширан и репетитиван, (2) утолико медијски не-ефектан, са (3) потпуним одсуством критике владајућег режима у Србији, чиме испада да је он амнестиран од било какве одговорности за настало стање, са (4) потпуним одсуством свести о медијској испостави подгоричког режима у Београду која − уз подршку власти − настоји да неутралише јавну свест у Србији у корист подгоричког режима.
Мило Ломпар: „Лажни цар Шћепан Мали“ – драма модерног искуства
Та испостава, оличена у њиховом апелу, има сву медијску подршку, како власти и њених медија, тако и од опозиционих (Данас, Н1) медија. Они у Београду − који су потписали апел да се заштити ̕невини̕ подгорички режим од ̕страшне̕ власти у Београду − имају право да кажу шта год хоће, али они треба да чују − што је такође наше неспорно право − од људи са именом и презименом да су испостава подгоричког режима, као што је и садашња власт у сагласности са тим режимом, то им у свакој прилици треба стављати пред очи и тако их делегитимизовати у јавности. Будући да сам се међу првима јавно изјаснио − тако је испало, нема ту неке моје заслуге − о свему што је садржај апела, може ово да прође и без мене. Поздрав. Мило Ломпар.” То је све.
Кад се већ пошло таквим путем, немам ништа против да се објави сва преписка у вези са мојим учешћем у раду Покрета. Последња реченица мог писма показује да није одржива тврдња како би моје непотписивање могло бити схваћено као подршка подгоричком режиму. Јер, пре Апела, јавно сам се изјаснио у прилог СПЦ у Црној Гори: „тај митрополит стоји данас на бранику свега што је српско и православно у црногорској држави: у условима који се опасно приближавају онима из времена Независне Државе Хрватске.”[17] То је, дакле, било јавно познато. Како моја јавна подршка СПЦ у Црној Гори може бити схваћена као подршка подгоричком режиму? Неодржива је, дакле, аналогија између мог непотписивања „Апела” и њиховог противљења студентском протесту. Јер, моје непотписивање никако се није могло подударити са интересима подгоричког режима. Њихово сумњичење студентског протеста, пак, у битном се подудара са интересима и понашањем Вучић-Брнабић режима.
Саму пријаву нисам поменуо у Побједи да бих о њој расправљао, већ да бих показао да наше разлике потичу из времена пре Прогласа: и отуд нису у вези са овом грађанском организацијом, која је члановима Покрета послужила као алиби за напад на мене. Ту је жижа мог помињања кривичне пријаве. Копривица је настојао да је премести у разговор о самој пријави. Но, лажно представљање приватног текста који је непознат у јавности наликује на класичну полицијску подметачину. То ме сећа Давичовог стиха: „Зар ја уместо филозофа – ознаш? Какво је то зло?” У мом писму није тешко видети да је главни разлог мог непотписивања овог „Апела” било потпуно одсуство критике српске власти у њему. То значи да је – и крајем 2019. године, пре подношења кривичне пријаве – постојала кључна разлика између нас. Био је то – и остао – однос према Вучић-Брнабић режиму.
Видјети: Милош Ковић: Одговор Милу Ломпару, или још један прилог за историју српске неслоге
Наставиће се…
Извор: НСПМ
