Пише: Миленко Јањић
Ако је постојала и трунка сумње, након свега чему смо присуствовали у последњих десетак месеци, са сигурношћу се може тврдити да је кошарка спорт број један у нашој земљи. Присуствовали смо страховитом ослобађању енергије
Најбољу могућу увертиру пред почетак клупске сезоне донела је репрезентација Србије, која је постигла велики успех на минулим Олимпијским играма и вратила се из Француске са бронзаном медаљом, а учешће Партизана и Црвене звезде у Евролиги било је одмах иза ћошка.
Београдски вечити ривали су са великим амбицијама приступили новим изазовима. Претходне сезоне, црно-бели су завршили као 11. а црвено-бели као тек 16. тим елитног европског кошаркашког такмичења, сигурно далеко од онога што су армије њихових навијача прижељкивале. Црвена звезда је успела да 2023/24. затвори освајањем АБА лиге, док је Партизан потпуно подбацио оставши без трофеја и плеј-офа европског такмичења, након фантастичне године у којој је умало отишао на Финал Фоур Евролиге.
Све је ово условило бурно и активно лето у клупским просторијама београдских ривала. Црвена звезда је задржала кога је желела (Боломбој, Јаго, Гедраитис, Давидовац, Недовић) и довела неколико реномираних и скупих појачања (Милер-Мекинтајер, Кенан, Добрић), док је Партизан одлучио да направи комплетну реконструкцију састава – из прошлосезонског тима је остао само Балша Копривица, а у супротном смеру је пристигло чак 14 нових кошаркаша. Стручни штабови нису претрпели никакве промене, па су Сферопулос са једне, те Обрадовић са друге стране, приступили прављењу планова за наредну сезону. А планови су – са тренутним буџетима и условима које уживају – морали бити велики.
Успони и падови у елитном рангу европске кошарке
Црвена звезда је у старту била у предности. У нову сезону су ушли са три трофеја из претходне (Куп, АБА лига, КЛС), док су у Евролиги објективно могли само на боље јер је било тешко поверовати да ће поновити сезону у којој су забележили свега 11 победа и освојили 16. место. Тренер Сферопулос је уживао велико поверење и подршку, нарочито након седам узастопних победа над Обрадовићевим Партизаном. Уз то, успели су почетком сезоне да доведу репрезентативца и свог бившег играча Филипа Петрушева на позајмицу из грчког Олимпијакоса. Када су се на то надовезале и велике победе против екипа попут Фенербахчеа и Монака (будућих финалиста Евролиге), створило се уверење да овај састав Црвене звезде може много.
Са друге стране, потпуно нова екипа Партизана имала је трновит старт сезоне. Након две победе у прва четири кола Евролиге, црно-бели су изгубили наредних шест утакмица, па су се нашли на скору 2-8 и у готово безизлазној ситуацији. Велики број пораза су црно-бели забележили у утакмицама ,,на једну лопту”, где често у одсудним моментима нису имали среће, нити повољног судијског критеријума, али је то била слаба утеха за навијаче Партизана. Екипа је играла добро, али није успевала да пронађе начин да утакмице приведе крају и бележи победе. Ово је отворило питање одговорности Жељка Обрадовића – најтрофејнијег и најутицајнијег тренера у историји европске, самим тим и српске кошарке – па су му постављана шкакљива, неко би рекао и провокативна питања на конференцијама за медије.
Прва велика прекретница у сезони био је уводни евролигашки дерби између београдских ривала. Партизан је у катастрофалном моменту ишао на ноге осокољеној Црвеној звезди, тако да се очекивала рутинска победа изабраника грчког стратега. Ипак, Жељко Обрадовић је маестрално припремио утакмицу, али и главе својих играча, који су изабрали прави тренутак да се покажу у најбољем светлу – Партизан је убедљиво славио и доказао својим навијачима да овај састав може доста. Уследиле су затим четири везане победе у елитном европском такмичењу, падали су “у паклу” Београдске арене и главни фаворити за освајање Евролиге – Олимпијакос и Панатинаикос – па су црно-бели побегли из безизлазне ситуације и вратили се у борбу за доигравање.
Од тог тренутка, деловало је да оба тима имају реалне шансе да направе велике ствари. Наставило се са добрим играма и резултатима, па су на Куп Радивоја Кораћа црно-бели отишли са скором 14-12 у Евролиги, док су црвено-бели са 16-10 практично видели себе једном ногом у плеј-офу. Завршни турнир Купа је традиционално донео тензије, саопштења, клизања по терену, скандалозне судијске одлуке у завршницама утакмица (почевши од дуела Спартака и ФМП-а), али и трофеј Црвеној звезди, којој је ово био пети узастопни трофеј КРК-а. Овај пут су ослабљени црно-бели пришли заиста близу, јер су били на два погођена бацања Карлика Џонса далеко од победе. Плејмејкер Партизана је погодио само једно, док је друго изазвало доста повика у јавности јер је током његовог извођења поред Џонса пролетело неколико упаљача из дела трибина где су навијачи Црвене звезде. Жалили су се из Партизана и апеловали да се слободно бацања понови, али су судије остале неме, па се отишло у продужетак где су искуство и већа ротација црвено-белих дошли до изражаја.
Након Купа Радивоја Кораћа, фокус је поново прешао на Евролигу, где су оба тима заређала са катастрофалним резултатима. Партизан је до краја евролигашке сезоне остварио само две победе у осам утакмица, што је било довољно тек да се понови скор из претходне сезоне (16-18) и освоји 12. место на табели. Црвена звезда, која до тог момента готово да није имала резултатски кикс, почела је да ређа поразе тамо где се то није очекивало – на домаћем терену против Жалгириса, Милана, Реал Мадрида и Ефеса, па су и они остварили само још две победе и на крају једва изборили 10. место које доноси пласман у плеј-ин. У њему су црвено-бели савладани већ на првој препреци, у Минхену против Бајерна, у утакмици која је донела велику неизвесност, драму, продужетак и победу домаће екипе резултатом 97:93.
На тај начин, оба тима су прерано завршила своја учешћа у такмичењу које у највећој мери одређује да ли им је сезона успешна или не. У појединим моментима обе екипе су деловале као врло моћни састави који могу да догурају далеко, али су и падови били подједнако екстремни. Такође, оба тима су имала солидну порцију малера у виду повреда и пораза у последњим секундама, али је општи утисак да су могли и морали боље.
Утеха у шампионској титули Југославије
У претходне две године АБА лига служи као својеврсна утешна награда, којом освајач одобровољава армију навијача, оправдава високе цене сезонских улазница и ствара талас еуфорије уочи прелазног рока и ишчекивања нове сезоне. Због тога АБА лига није изгубила на важности, чак ни након спознаје да сама титула не доноси сигурно и бесплатно играње Евролиге. Трофеј је трофеј, а титула регионалног првака ипак има тежину, нарочито након уласка амбициозног Дубаија у такмичење уочи сезоне 2024/25. Клуб из УАЕ је саставио врло добар тим, попуњен бројним играчима са искуством играња Еврокупа и Евролиге, а као шлаг на торту стигао је и бивши члан Партизана и бројних НБА тимова Давис Бертанс. Осим њих, Будућност и Цедевита Олимпија су најавили значајно боље игре и резултате него раније, док је нови члан лиге постао и амбициозни Спартак из Суботице, кога са великим успехом са клупе води бивши тренер Партизана и освајач Јадранске лиге Владимир Јовановић.
Иако су из Црвене звезде најављивали нови трофеј и минималан број пораза, Партизан је знатно боље започео сезону. Већ у првом колу је створена предност у односу на Црвену звезду, која је поражена у Дубаију, док су црно-бели прилично рутински и убедљиво решавали ствари у регионалној лиги. Једна од основних замерки прошлосезонском Партизану се односила на начин на који су приступали играма у домаћим такмичењима, а веровало се да ће нови састав знатно озбиљније схватати гостовања попут оних у Новом Месту и Задру. То и јесте био случај – Партизан је играчки био мање талентован него у претходним сезонама, није било више играча попут Пантера и Ледеја, али је било више оних којима није испод части да играју све испод Евролиге. За разлику од претходних сезона, црно-бели у овој нису имали кикс – поражени су само од Будућности (два пута), Црвене звезде и Дубаија – па су регуларни део сезоне завршили са скором 26-4. Овај скор је имала и Будућност, па је захваљујући победама над Партизаном завршила на првој позицији и са предношћу домаћег терена у плеј-офу.
Плеј-оф је започео четвртфиналним серијама, а међу осам најбољих екипа у АБА лиги било је четири представника Србије – уз вечите ривале ту су били још Спартак и Мега. Партизан је са 2-0 елиминисао Спартак, а Црвена звезда Игокеу, па су се београдски клубови очекивано нашли у полуфиналу. Овде треба искористити прилику да се честита на одличним сезонама Спартаку и Меги, који су надмашили очекивања и играли врло добру кошарку. Спартак је у премијерној АБА сезони успео да савлада Црвену звезду у Београду и жестоко намучи Партизан у четири утакмице, док је Мега презентовала нове младе кошаркаше (Петровић, Јелавић, Марковић, Јовић), као и фантастичног тренера Марка Бараћа. У моменту писања овог текста, Спартак је једини потврђени финалиста Кошаркашке лиге Србије након што су сензационално избацили Црвену звезду у полуфиналу са 2-0.
Партизан је у полуфиналу АБА лиге играо са Дубијем, кога су изабраници Жељка Обрадовића успели да елиминишу у мајсторици, након што су били јако убедљиви у првој утакмици, док су други дуел практично сами изгубили. Црвена звезда је платила цену бројним поразима у регуларном делу првенства, којих је било чак седам, па је морала у Подгорицу на ноге Будућности. Ни овај плеј-оф АБА лиге није могао да прође без тензије, јер је у првој утакмици серије Будућност – Црвена звезда умало дошло до туче између играча, након чега је терен засут предметима, од којих је један на трибине вратио Никола Калинић. Некадашњи репрезентативац Србије је за тај потез добио три утакмице суспензије, а Будућност казну у виду смањења капацитета на свега 30% у трећој утакмици. Прве две утакмице су добиле домаће екипе, па је путника у финале одлучивала луда завршница мајсторице, у којој је најбољи кошаркаш Будућности Мекинли Рајт постигао невероватну тројку уз звук сирене за победу своје екипе.
На тај начин, Будућност и Партизан срели су се у финалној серији први пут од сезоне 2001/02. и завршнице првенства СР Југославије. Као и пре више од две деценије, поново су подгорички плаво-бели имали предност домаћег терена и поново су београдски црно-бели изашли као шампиони. Пут ка титули црно-бели су утабали нестварним преокретом у првој утакмици, у којој је Будућност имала предност од осам разлике на 45 секунди до краја. Успели су гости, на крилима фантастичног Стерлинга Брауна, да се докопају продужетка, у коме су ствари у своје руке преузели Тајрик Џонс и Изак Бонга, па је Партизан стигао до злата вредног ,,брејка”. Фуриозном игром у другом полувремену друге утакмице, Будућност је изједначила резултат у серији, али су их чекале две утакмице у препуној Београдској арени.
Навијачи Партизана су жељни трофеја и веома незадовољни третманом клуба од стране државе, па је било јасно да противнички тим чека наелектрисана атмосфера и громогласна подршка црно-белима. Умело је ово да буде и отежавајући фактор новој екипи Партизана током сезоне, у којој су губили бројне утакмице на домаћем терену које нису смели (Виртус, Асвел, Црвена звезда, Ефес), али је до плеј-офа АБА лиге Жељко Обрадовић успео да створи психички и тактички довољно снажан тим.
Партизан је већи део оба београдска дуела провео у сигурном вођству захваљујући одговорној игри и великом броју расположених играча – осим оних који су изнели већи део сезоне (Браун, К. Џоунс, Т. Џоунс, Бонга), прикључили су се и појединци који су били у слабој форми (Лундберг, Дејвис), па су квалитет и дужина састава Партизана дошли у право време до изражаја. Црно-бели су у атмосферама за памћење успели да два пута савладају подгорички тим и тако стигну до осме титуле првака АБА лиге, а укупно 50. трофеја у клупској историји. Оно што је посебно важно – читава финална серија је прошла без уобичајених инцидената, претњи и саопштења, па се на делу показало да је и тако нешто могуће.
Фактор Обрадовић
На крају претходне, али и већим делом ове сезоне, било је доста полемике око учинка Жељка Обрадовића у тренутном мандату на клупи Партизана. Замерало му се освајање само једног трофеја у претходне три године, седам узастопних пораза од Црвене звезде и 11. место на крају претходног издања Евролиге. Претходног лета је добио прилику да направи реконструкцију састава, што није нешто чиме тренери прибегавају, али исто тако није нешто што се тренерима често омогућује. Како многи кажу, лакше је променити тренера него комплетан тим, али нема сваки клуб на својој клупи једног Жељка Обрадовића.
По начину на који је водио екипу током ове сезоне, пре свега у финалу Купа Радивоја Кораћа, као и плеј-офу АБА лиге, видело се колико му је стало да се одужи навијачима Партизана на пруженој подршци. Његова екипа има највећу посету у европској кошарци, а готово да не постоји гостовање на земаљској кугли где нема навијача црно-белих. Након освајања прве АБА титуле након дугих и сушних десет година, Обрадовић је био силно мотивисан уочи овосезонског доигравања. Како је више пута истицао, веровао је у овај тим и 15 момака које је селектирао. Партизан је био једна од ретких екипа у европској кошарци која није направила било какву промену у саставу током године, а комплетан играчки кадар му је узвратио на најбољи начин када је било најпотребније. Црно-бели су одиграли врло зрело у плеј-офу остваривши седам потребних победа са просечном разликом од преко 16 поена, што потврђује да су до титуле стигли сигурно и заслужено.
Није да је било превелике потребе, али је доигравање подсетило да је Жељко Обрадовић једноставно непревазиђен стручњак у плеј-оф серијама, када екипу треба тактички и психички припремити, али и прилагођавати се на бројна (неочекивана) дешавања на терену. Партизан је тактички био супериоран, а сваки играч у њиховом саставу потпуно у функцији екипе и резултата. Обрадовић им је веровао, они су му узвратили, а заједно су навијачима донели толико жељени трофеј.
Међутим, није то све што је Жељко Обрадовић донео свом клубу, али и српској кошарци. Нимало није случајно што је баш након његовог повратка створена права кошаркашка еуфорија у нашој земљи, која је потпуно потиснула остале спортове и упоредива је само са хистеријом око највећих мечева Новака Ђоковића. Утакмице Партизана и Црвене звезде су најгледаније у Европи, карте за Београдску арену скупе и драгоцене, буџети вечитих огромни, а амбиције највише.
Београдски ривали ће имати и барем трогодишњу стабилност у погледу сигурног играња Евролиге јер су оба клуба недавно добили – или боље речено купили – лиценце које трају три сезоне и за које ће морати да издвоје по два милиона и 250 хиљада евра. Сада челници ових клубова треба да направе добре потезе у прелазном року и формирају конкурентне тимове, а водећи људи у кошаркашким структурама да спусте тензије, те створе регуларне и једнаке услове у домаћим и регионалним такмичењима. Љубитељи кошарке на овим просторима су заслужили да уживају у фер борби и врхунској кошарци.
Извор: Време
