Када је у првом минуту првог априла објавила вест да је Зоран Милановић дао оставку на место председника и да ће на његово место доћи Мирослав Шкоро, певач и независни члан Сабора, који је наводно изјавио: „Кандидатуру ћу искористити за промоцију своје нове турнеје“, редакција загребачког „Индекса“ некако је погодила атмосферу предизборне грознице, која тресе Хрватску.
Првоаприлска шала можда није многе преварила, али је већину насмејала. У њој је садржан тренутно највећи хрватски политички хит и питање – може ли председник Милановић да се кандидује на парламентарним изборима, које је сам расписао за 17. април, у среду уместо у недељу како је уобичајено, а потом објавио и да и сам улази у трку. И то право из председничког кабинета, упркос закону који тако нешто забрањује. Али упркос томе што забрањује, ипак не може да спречи или се само тако чини.
Парламентарни избори су првобитно били планирани за јесен, али је Влада одлучила да их одржи пре избора за Европски парламент у јуну.
Онда је председник решио да постане звезда избора и на прес-конференцији Пеђе Грбина, првог човека његове некадашње Социјалдемократске партије (СДП), објавио да ће се кандидовати. И то, наравно, на листи СДП-а.
Устав такав обрт не дозвољава, па су и судије Уставног суда (њих девет, од тринаест) потписале упозорење да је ова Милановићева идеја, као и подршка његових другова из СДП-а, неуставна, макар док је још увек на месту председника, одакле не би смео ни да учествује у активностима странке и морао би да буде сасвим неутралан. А ако жели да се кандидује, морао би да поднесе оставку, јер је просто противзаконито, а помало и неетично, неуобичајено и несхватљиво, да борбу за своје премијерско место води из председничког кабинета.
Како је у закону, а како у пракси
Да је посреди само жеља да се дође до премијерског места, ствар би била решива, оставка би дала потпуну слободу Милановићу да учествује у изборима и да води кампању како жели, али невоља је што би у том случају на његово место сео Гордан Јандроковић, председник Сабора и члан ХДЗ-а. Тако би без борбе препустио поприличну моћ ХДЗ-у, и иначе склоном злоупотреби положаја, што не може да дозволи јер је цела ствар управо у томе да се ХДЗ порази и да се не дозволи да добију још већи простор и утицај. Нарочито не уочи избора.
Ако не послуша препоруке судија, постоји могућност да се избори пониште или да се пониште неке изборне листе, рецимо она на којој би био баш он, и да се цела ствар врати на почетак. Тако је по закону, али, као и обично, пракса је нешто друго и, познавајући добро праксу, Милановић је разумео да Уставни суд нема моћ да ишта учини јер његове одлуке треба да потврди парламент, тј. Сабор, где је за то потребно две трећине гласова, а затим и одобрење две трећине чланова самог Уставног суда. И то све усред изборне хистерије и Сабора, који не функционише јер је распуштен, те и да хоће, не може ништа да уради.
Тако се Милановић нашао на своме, шта год да уради, може му се, против њега су закон и Уставни суд, који би требало али није у стању да брани закон, између осталог и због пољуљаног угледа самог суда, који је већ дуже Милановићева мета, а за који је и овом приликом изјавио да је небитно шта мисли. „Они могу да донесу одлуку какву хоће, ја ћу бити у кампањи и кандидат за премијера“, рекао је он.
Пролећне реке правде
На конференцији на којој је објавио кандидатуру поручио је да ће Андреја Пленковића, актуелног премијера, и Ивицу Турудића, главног државног тужиоца, човека необичне биографије због ког се наводно и кандидовао јер га је вест да се такав човек нашао на таквом месту потпуно извела из такта, „прогањати као ђаво грешну душу“.
Турудић је на то место постављен у фебруару, упркос скандалу који га доводи у везу са Јосипом Римац, градоначелницом Книна, која је управо на суду оптужена за корупцију. У разговорима и порукама из њеног телефона очигледно је да су сарађивали у пословима због којих се њој сада суди. Откривени су и неки други контакти који га не би препоручили за рад у правосуђу, али то није представљало препреку за 78 посланика Сабора који су га подржали. Против је било 60 и Пленковићев пријатељ сместио се у фотељу.
„Реке правде долазе, излиће се на пролеће. А ову политичку наплавину ће однети. То је моје послање“, поручио је председник том приликом. Био је то потпуно неочекиван почетак кампање. Стихови Јуре Стублића са албума групе „Филм“ – „Сигнали у ноћи“, снимљеног осамдесетих у Југославији, поново су се вратили у живот. „Ријеке правде долазе/ Какве нам дарове доносе/ Ријеке правде излит ће се/ Цијелом земљом у прољеће/ Нећу гледати унатраг, више се не окрећем/ Ја гледам у сутра и то признајем“, певао је некада Стублић, који ће данас рећи да је добро да се цитирају песме и поезија и да култура улази у дискурс говора политичара и да, иако нико с њим није контактирао нити га обавестио да ће његови стихови бити коришћени на политичком скупу, нема ништа против тога.
Како се још не зна шта све може да испадне од избора и председничких амбиција, СДП је мало спустио тон и објаснио да Милановић можда неће бити званични кандидат, али ако странка победи, биће изабран за премијера. У том случају, као победник и нови премијер поднео би оставку на место председника.
ХДЗ може да очекује највише гласова, 29,9 одсто према Ипсосу, што је за 1,1 више него претходног месеца. Знатно већи раст бележи СДП, са 13,9 у фебруару скочили су на 19,4 у марту, али је разлика још увек велика. Нешто мало више добио је „Мост“, који је са седам дошао на 7,6 одсто. Иза њих нема странке која прелази 1,6 одсто. Ипак, ни када би реални резултати били овакви, не би било лако саставити владу, па је јасно само то да следе тешки постизборни преговори, нарочито што је борба неизвесна.
„Мини-државни удар“
На овако агресивну кампању, Пленковић је до сада одговорио опаском да је реч о „покушају мини-државног удара, злоупотреби институција, потпуном дезавуисању господина Грбина, ког више и не доживљавам као председника СДП-а“, и додао да је резултат само један политички циркус. Са великом разликом у гласовима и Турудићем уз себе, Пленковић може да изгледа као да је на сигурном, али проблеми га стижу на истим темама на којима су падали и његови претходници. Корупција, та фатална реч хрватске политике, сада се опет чује у случају новца за обнову који је ишао кроз Министартво културе. На невољу, тај случај није препуштен хрватском судству, већ је у своје руке узела бриселска канцеларија европске јавне тужитељке. Лаура Ковеси, главна тужитељка, већ је толико дојадила премијеру незгодним питањима и сталним захтевима, да се већ говори о плану да се оспори европска надлежност и да се предмет врати домаћим судовима. Или, у овом случају, пријатељу Турудићу.
То је још један од случајева који су већ уморили гласаче, сведоке различитих превара, подвала и пречица, које су постале део свакодневног живота. У ту тачку удара Милановић када говори о „сељачинама, криминалцима, лоповима, гангстерима, који само желе власт“ и када обећава да ће их растерати.
Шта ће на све рећи грађани, убрзо ће се знати, за сада је извесно само то да ће бити напето и да нико не зна како ће Сабор изгледати до јуна, када почиње борба у Европском парламенту. Извесно је само да реке правде, које сада дозива једна партија, не долазе тако лако, ако уопште долазе. Јура Стублић дозивао их је пре готово тридесет година и дочекао је тек то да опет чује исто то дозивање.
Ивана Јанковић
Извор: НИН
