Нови филм редитеља „Паразита“, Бонг Јун-хоа, „Мики 17“ је у домаћим биоскопима.
Прво реч, две, о кликбејту из наслова… Редитељ Бонг Јун Хо је одувек познат по оригиналним и другачијим визијама, и пре „Паразита“ који, испоставиће се, постати његов најгледанији хит филм. Многе од тих визија је решио да понови и у свом новом филму „Мики 17“, али је зато решио да нам представи и 17 различитих верзија једног лика ког је тумачио Роберт Патинсон.
У блиској будућности Патинсон је глумио клонирану верзију себе, али ово 17 је некако морало да подсети, барем нас из Србије на 017 и позивни за Врање, па би у комбинацији са именом, односно надимком који је проширен на овим просторима, био савршен спој за аутобуског превозника који из града на југу Србије превози уздуж и попреко широм земље.
Међутим, иако вас је насмејало само име овог филма, али и лика, то је тек почетак бизарностима, сатири, црном хумору и другим чудима који нам нуди овај сценарио.
А какав је филм „Мики 17“?
Мики 17 нам се обраћа одмах на почетку и објашњава нам како је дошао до тога да постане 17. верзија себе. У класичној ситуацији бежања од дуга и зеленаша, он и његов пријатељ (Стивен Јун) решили су да побегну ван планете, заједно са експедицијом коју организује политичар Кенет Маршал (Марк Рафало) који води народ на нову планету, а Мики је део мисије у којој је потрошни члан који сваки пут након што би умро, а умире јер се на њему испробавају лекови, оружја и освајају нове територије, поново би се испринтао попут папира из чудесне машине која је наравно забрањена на земљи.
Мики упознају своју драгу (Наоми Аке) са којом лепо живи, иако и даље није фан смрти и није навикао, све док у експедицији на планети коју имају план да настане након несреће остане жив, а машина испринта Микија 18, због чега ће се дићи сва могућа фрка. Наравно у међувремену, раскринкаће се и сви могући планови које предводник Маршал и супруга му (Тони Колет) имају, а чије је порука и критика недвосмислено уперена у нову америчку администрацију и Трампа.
Ово је Бонгов први филм након што је узео неколико Оскара са „Паразитом“, што би значило да је добио бланко-чек да ради шта му је воља и како му се хоће. И то се на неки начин у филму „Мики 17“ види. Проблем настаје што у маси идеја коју је редитељ замислио, као и количини жанрова које је желео да жонглира испред нас, поприлично се заиграо. Па тако, док у првој половини успева да буде црно – хуморна сатира која се бави индивидуом у модерном капиталистичком систему где се појединац буквално користи као потрошна роба, филм нам наслућује да би могао до висина „Паразита“.
Међутим, у другој половини, филм као да оставља све своје паметне идеје по страни и жели да се обрати попкорн публици која је ту због добре забаве и почиње да личи на 80’с акциони филм са симпатичним чудовиштима попут Гремлина или Евокса, и све пумпа до финала који више личи на Марвел спектакл а не на филм редитеља који је освојио Зланту палму. Што наравно не мора да нужно буде лоше, али на крају крајева, у овом случају делује помало претрпано и превише.
С обзиром на идеје класне разлике, али и веганске у ком су сва жива бића једнака и заслужују живот, познаваоци Бонгове филмографије имаће по који дежа ву, јер нам је све то на нешто мало другачије начине већ презентовао у филмовима „Сноупирсер“ и „Окја“. Као да је желео да нам каже – „Знате, ја сам пробао са каријером на западу, али вас није било брига, па сам се вратио у Кореју и одатле освојио све награде. Сад сам опет у Холивуду, ал ајде да вам презентујем опет оно што прошли пут нисте хтели да гледате“.
Бонг се позабавио вечном темом која се огледа и у овом филму више пута постављеном питању – Како је то умрети? Наравно, на ово питање нико нема одговор, па се тако ни редитељ није много бавио самим одговором, колико тиме колико смрт оставља утисак на оне који остају живи и како се они носе са тим и да ли би могли да једном преваре то коначно затварање очију и одлазак у вечни сан.
Једна од највећих победа филма је свакако улога Роберта Патинсона. Он већ годинама уназад пажљиво бира где и кад ће да се појави, а његови филмови готово увек имају култно фан следбеништво. Међутим, у претходним годинама се показао у мрачнијим причама и сценаријама, док ће овде моћи многи да уживају у његовом комичарском таленту.
Обратите пажњу на његов акценат и глас, где је како је рекао, пробао да ода поштовање ни мање ни више него Стиву Бушемију.
Са друге стране, Марк Рафало је у тој својој комичарској улози претерао. Парафразом реченице из филма Тропик Тандер – „You never go full Tramp“. Како је филм одмицао, Рафало је и говором и ликом све више почео да подсећа на Трампа што заиста није било потребно јер смо већ у првим минутима схватили кога његов лик представља. Како се филм одмотавао, имитација је све више и више сметала и била све више јефтинија. Рафало је био сјајан у филму „Poor things“ где је исто играо по жилету претеривања ради комедије, и успео да не падне, али заиста не бих волео да му то постане манир и да настави да игра у комедијама овакве претеране ликове.
На крају, „Мики 17“ доноси добру забаву, поготово за оне који воле СФ филмове о неким другим световима, Међутим због свог потенцијала који је сценарио, ликови, и прва половина филм носила са собом, остаје осећај да је могло и боље и веће од онога што смо на крају добили.
Извор: Сити Магазин
