У времену кад се из појединих кругова покушава ископати непремостив јаз између српског и црногорског идентитета, Михаило Лалић је парадигма писца који је неспорно припадао и припада српској књижевности и језику, а завичајно и тематски је нераскидиво везан за Црну Гору. Афористички речено, Лалић није био ништа мањи Србин, зато што је био Црногорац. И највећи дио живота провео је између Београда и Херцег Новог
Постоји она чувена прича о томе зашто је чувени енглески писац Џорџ Орвел свој дистопијски роман назвао баш „1984“. Наводно је направио пермутацију посљедње двије цифре године у којој је роман писао: 1948. На сличан начин су повезане двије године током којих су на нашим странама започињали највећи ратови: 1914. и 1941. У животу Михаила Лалића, то су двије јако важне године. Родио се 1914, а 1941. је почео рат који ће бити његова кључна књижевна тема.
Лалић је, дакле, рођен седмог октобра 1914. у селу Трепча код Андријевице. Отац му се звао Тодор, а мајка Стана. Обоје ће умријети млади, па ће будући писац остати сироче. Мајка је умрла у епидемији шпанског грипа, а оца ће му однијети туберкулоза након што се напатио у аустроугарском војном заробљеничком логору. Бригу за ђечака преузима његов стриц.
Након што у завичају заврши основну и средњу школу, Лалић је у Београду уписао правни факултет. Као студент се паралелно бави политичким и умјетничким радом. Улази најприје у СКОЈ, а затим и у КПЈ-у, објављујући, такође, своје прве литерарне радове у појединим београдским часописима. Кад нацистичка Њемачка нападне Југославију, он се враћа у Црну Гору гђе учествује у покретању устанка. 1942. заробљавају га четници, па бива заточен у затвору у Колашину. Отамо су га Нијемци пребацили у свој логор у Грчкој. Кад побјегне из тог логора, Лалић ће се придружити грчким партизанима, а крајем 1944. враћа се у Југославију.
Крај рата Лалић дочекује као важан партијски кадар у Црној Гори. Првих поратних мјесеци води агенцију Танјуг на Цетињу и партиципира у оснивању часописа за културу Стварање. 1946. године, међутим, прелази у Београд. Ту најприје ради као уредник у листу Борба. 1948. објављује своју прву књигу. Ради се о збирци пјесама под насловом „Стазама слободе“. Данас је та књига више куриозум, него што се памти по некој литерарној вриједности. Она се памти тек као улазница у свијет професионалне књижевности аутора који ће практично до краја живота писати – прозу. Већ исте године, Лалић објављује и своју прву књигу прича „Извидница“, а двије године касније и први роман: „Свадба“. Роман је одмах привукао велику пажњу наговјештавајући долазак значајног романсијера. Сага о ратним прикљученијима Тадије Чемеркића необично је зрео романескни првенац. У критици је забиљежено да је овај роман с правом убројен међу најзначајнија ђела наше послијератне књижевности. У роману је наговјештен миран, широки епски ток Лалићеве прозе. Двадесет и три године касније, по „Свадби“ је режисер Радомир Шарановић снимио истоимени филм са Драгомиром Бојанићем Гидром и Михаилом Јанкетићем у главним улогама. Први је за своју ролу освојио Златну арену у Пули за главну мушку улогу.
У идућих десетак година, објавио је десетак прозних књига, што књига приповијетки, што романа, од којих су најзначанији „Лелејска гора“ и „Хајка“. Оба ова романа такође су добила своје филмске верзије – први је ђело Здравка Велимировића, а потоњи Живојина Павловића. Та Павловићева „Хајка“ по општем мишљењу један је од најбољих филмова југословенске кинематографије уопште. По Лалићевој краткој причи „Пуста земља“ истоимени телевизијски филм направио је 1981. године Гојко Кастратовић. За роман „Лелејска гора“ Лалић је добио Његошеву награду, као и награду издавачке куће Нолит.
Михаило Лалић је писац који је партизанску епопеју приказао изван пропагандистичке црно-бијеле оптике. За своје књиге и укупан рад добио је практично све важне награде, признања и ордене. Био је академик и Српске академије наука и уметности и Црногорске академије наука и умјетности. У времену кад се из појединих кругова покушава ископати непремостив јаз између српског и црногорског идентитета, Михаило Лалић је парадигма писца који је неспорно припадао и припада српској књижевности и језику, а завичајно и тематски је нераскидиво везан за Црну Гору. Афористички речено, Лалић није био ништа мањи Србин, зато што је био Црногорац. И највећи дио живота провео је између Београда и Херцег Новог.
НИН-ову награду Лалић је добио за роман „Ратна срећа“ 1973. О његовој прози се за вријеме постојања СФРЈ доста писало. Још 1965. објављена је монографија о његовом раду „Михаило Лалић: Повест о људској храбрости“ аутора Милоша Бандића. На тринаестом конгресу Савеза комуниста Југославије, Лалић је биран у Централни комитет.
Писац рођен у првој години рата на чијем крају ће настати Југославија, умро је у години у којој се Југославија дефинитивно распала: 30. децембра 1992, у Београду. Доживио је, дакле, нестанак земље за коју се борио. Као и многи други писци тематски углавном фокусирани на партизане и НОБ, његова репутација се посљедњих деценија у ширим читалачким круговима урушила. Сладокусци и прави љубитељи књижевности, међутим, Лалића и даље читају. Божо Копривица лијепо каже: „Михаило Лалић је поуздан, неупитан свједок. Много бољи него званична и незванична повијест. У његовим причама дозивају се, римују мотиви, детаљи костима, лица, тишине, свјетлости, звука (хука и тишине Лима), ероса, пејзажа, ватре, сумње, каштига, вјере, љубави, гадлука, куражи, достојанства, глади, смрти, пријатељства… Те документиране приче добијају снолику ауру. Ритам сонета. Лалић је мајстор портрета.“
Вриједи се вратити читању тог „мајстора портрета“, као што се вриједи вратити и филмовима снимљеним по његовим дјелима.
Мухарем Баздуљ
Извор: П-Портал
