Пише: Мића Вујичић
Понекад ми се учини да је у уличицама, по чијем су плочнику поређане антикварне књиге, хладније него у другим деловима истог кварта, таман шетали по највећој врућини, када се асфалт топи а град цеди као сунђер. Микроклима! Букиниста каткад скврчен седи уз хладан зид, обучен за јесен. Подиђе вас језа. Падне вам на ум да хладноћа можда долази с влагом донетом из мрачних подрума, из некадашњих породичних библиотека. Таложе се ту налик неразграђеним биљним остацима у тресету; вредна дела чине да тресетиште расте, уздиже се – нећемо их изгубити, таман дуго стајала у мраку док се већ иза следећег угла људи купају у блештавој светлости.
Ту сам пронашао Песме Шејмуса Хинија (на корицама тада стоји: Шејмас), објављене 1993, књигу коју у својој збирци микроесеја Лутајућа планета помиње књижевник Ненад Милошевић. Трагао сам за њом због Хинијевог маслаца, прозе о зимском дану када је пре тридесет лета ирски песник добио Нобелову награду. Колеге окупљене у редакцији Књижевних новина коментарисале су пристиглу агенцијску вест. Неколицини се није свиђала та поезија, а Борислав Радовић је „отприлике рекао како му се Хинијева поезија не допада превише“, али да је читајући песму у којој се описује маслац пронађен у тресету, стар неколико
Редови са 58. странице, штампани у Службеном гласнику 2014, натерали су ме да копам по прашњавим, мокрим кутијама. Ископана је: јаркожута, типична за деведесете. Три издавача за сто страна: Цицеро, Писмо, Матица српска. Слог? Једино садржај није у италику – рано коришћење компјутерског прелома. Место издања: и Београд и Нови Сад, превод Србе Митровића. Из штампе изашло 1993 – две зиме пре него Хини постане нобеловац.
Уредник? Раша Ливада!
У првим стиховима песме Месечар, песник каже да тај има „руке пљачкаша гнезда“.
Јесте ли некад стали на маховину?
Увек сам био кукавица, али се јесам попео на кров старе банатске куће где су моји другари тражили птичија јаја. Маховина на црепу толико се развила да је више нас наглас поделило исту фасцинацију. Без ципела, босоноги, помислили смо да стојимо на пријатном тепиху.
Ту-Хонг Ха: Ко је Укецу, јапански Јутјубер и књижевна звезда под маском
Нема везе што се увод не слаже: „Ми немамо прерије / Да режу с вечери велико сунце“. Поље мог детињства јесте Мочварна земља. Маслац је у трећој и четвртој Хинијевој строфи: Извукоше костур / Великог ирског лоса / Из тресета, на ноге га ставише, / Кошару необичну, пуну ваздуха. / Маслац што потону / Пре више од сто година, / Нађен је поново, сочан и бео…“
„Једном месечно сам приказивао часописе на Телевизији Београд. Мислим да сам тако упознао Рашу Ливаду”, каже нам Ненад Милошевић, након што смо поменули тог далековидог уредника, јунака његове Лутајуће планете. Прича да су се најчешће састајали у кафанама на Дунавском кеју.
Хинијеву поезију представио је у доба крвавог распада Југославије, усред тешке кризе.
Памти ли редакцију Писма, часописа за преведену књижевност?
„Одвео ме Раша једном до редакције Писма која се налазила на другом или трећем спрату зграде Земунске сцене Народног позоришта, данашња зграда Мадленијанума. У редакцији је седела госпођа Вујић, секретарка часописа. Просторија је била окречена у светлоплаво, са новим венецијанерима. Био сам узбуђен. Све је било уредно и чисто, није било разбацаних или наслаганих рукописа, књига и часописа.”
Набраја да су у Писму сарађивали преводиоци Зоран Бундало, Давид Албахари, Жарко Радаковић. Боле Зец, браћа Паунковићи, Бисерка Рајчић, Петар Вујичић, Срба Митровић, Раша Секуловић…
Између каранфила и криминала: Актуалност Шијановог „Давитеља“
Напомиње да је Хини представљен прво у Писму код Раше а после – Нобелова. Исто се десило са Дереком Волкотом, Тони Морисон и другима. Сваки број се с радошћу ишчекивао.
„За мене је то било важно јер нисам студирао књижевност. Постао сам колекционар часописа, а један од првих био је примерак првог броја који сам украо од брата. Брзо сам схватио колико се програми светске књижевности у Писму и на катедри Филолошког факултета разликују. Дело, Књижевна критика, Трећи програм, Књижевност, бели Летопис… Деведесетих се том списку придружују Реч и ПроФемина. Преводи се готово никада нису поклапали. Ти часописи су апсорбовали најбољи део преводилачке продукције, директно су задавали најбољу могућу лектиру читаоцима.”
Потврђује да издање из 1993. представља типичну књигу из тих времена. Више издавача, лоша хартија, тражење спонзора.
Не враћам га на разговор у Књижевним новинама, али опет истиче да Хини није био његов омиљени енглески песник, него Ларкин, Том Ган, Оден… Али антологичар Срба Митровић одлучио је да преведе у засебној књизи баш Хинијеве песме и што га је више читао, све му се више допадао.
„На неки начин децентрирао је поезију. Савремена поезија све више је тражила митско у свакодневном. Манир! Песници су почели да личе. Сећам се Хинијеве слике приликом вађења ољуштеног кромпира из посуде са водом и сечења на кришке, када се чују само (беле као млеко) капи које падају натраг у посуду. Или, када наратор и његова рођака скидају са жице за веш и савијају осушене плахте, час се примичући једно другом, час се одмичући.”
Примећује да је Хини у стању да у близину доведе две или више, никада пре њега доведене, одвојене стварности које две или више песничких слика репрезентују, и да тиме сам доживљај света и живота читаоца учине радоснијим, богатијим за нову стварност узету из претпостављеног бескраја живота. „Није Хини у модерном свету учитавао античке или хришћанске митове попут Јејтса, Одена, Елиота или Паунда, него је стварао призоре из савременог живота ирских маргиналаца са повременим реминисценцијама на борбу Ираца за слободу и независност.”
Извор: Радар
