Пипе: Мића Вујичић
На Словенској плажи, крајем деведесетих, догодила ми се чудна ствар. Само што сам склопио корице романа Отац и син, па подигао поглед, преда мном је био његов писац – Павле Угринов (1926–2007). Стајао је неколико метара од обале и дуго посматрао острво Свети Никола. Чинило ми се да сам до детаља упамтио слику, осећајући извесну нелагоду. Чак сам брзо гурнуо књигу под мокар пешкир због чега су се странице касније сушиле на сунцу и данас личе на искрзане таласе.
Колико је дуго стајао непомичан, прав, са дланом изнад очију, на највећој врућини? Да ли је таква стрпљивост да се сагледа крајолик учинила да описи заузимају онолики простор у тој прози? Зар сам могао да заборавим помало старинске купаће гаће, пресавијену Политику под руком…
Како је време одмицало, све сам више сумњао у случајност. Брже сам могао да призовем у сећање посету главног јунака родитељима у Оцу и сину, очеву дрхтавицу: „Хладно ми је! Зебем! Дрхтим!“ Сцену поновљену у књизи Заувек, штампаној пошто је умро – једном од најбољих романа објављених у последњим деценијама. Супружници су планирали да отпутују у Лондону и посете сина кога годинама нису видели, али пред пут почело је бомбардовање 1999. „Павлова соба је била добро затворена, да хладноћа из ње не би продирала овамо.“ Овога пута, он је осећао језу, не успевајући да се загреје ни усред лета.
Чим се указала прилика да упознам Веру Благојевић Угринов – јунакиња те приче њена је имењакиња – тихо сам јој саопштио да пишем некакав роман и препричао згоду из Будве.
Шта сам тражио? Потврду догађаја из реалности који је требало да буде комадић моје фикције?
Истог дана, у писму, стигле су две скениране странице из необјављених дневничких белешки Павла Угринова, редови записани у роковницима. Над сваким уносом уредно је забележен датум: 14. јул 1997, 16. јул 1997 – доиста смо се „срели“ пуком коинциденцијом, као да је изронио из прозе.
О чему је писао у тим редовима? О соби, о хотелском комплексу Словенска плажа где је провео три дана и наступу на Тргу пјесника. Читао је одломак из новеле Станислава.
Ипак, својеврсна потврда није била довољна да отворим простор сопствене приче – одувек су превелике наде какве полажем у своје рукописе.
Све док ми једног тропског дана, деценију и по доцније, на ужареној београдској улици, кап воде није пала за врат. Знао сам да цури расхладни уређај, али сам опет погледао. На велики, старински балкон станари су изнели скијашку опрему, сигурно да мало одстоји на сунцу.
Фасцинације су се помешале. Од тог призора, језа ми се спустила низ кичму. Био сам спреман да закорачим у сопствени свет, шта год буде на крају.
Фасцинације?
Скоро сам ово Нолитово издање из 1976. угледао на плочнику и замолио букинисту да га прелистам.
Није било први пут да сам код антиквара подизао са плочника издања која сам имао код куће.
Шта сам тражио? Потврду да Угриновљева фикција постоји у реалности, изван зидова моје библиотеке?
На овом примерку била је посвета исписана ћириличним словима, готово краснописом, везана за „стари Бечкерек“. Рођенданска честитка са краја седамдесетих – човек није могао да се не запита како је слављеник реаговао након што је прочитао прво поглавље са насловом „Деда на одру“.
Угринов је описивао дедину сахрану, време пре укопа: „Деда је лежао у изванредно лепо изрезбареном ковчегу, на црном овалном столу, у пространој старинској трпезарији, тачно испод иконе Св. Николе, опкољен високим чирацима и кандилима.“
Живописним дескрипцијама додао је несносно врео дан; сви су тражили хлад под старим лиснатим орахом. Али и лимене посуде пуне крупних комада леда које су у међувремену подметнули под лакован сандук „да се леш одржи“, допремљене из ледаре на реци: „Сада једино деди није врућина! шапну ми рођака, опазивши да пожудно пиљим у крупне кристале под ковчегом.“
У згодном часу, када нико није могао да га опази, приповедач се приближио ковчегу и узео овећи комад: „У зеленилу иза веранде, стадох помамно лизати тај сјајни расхлађујући грумен, благосиљајући деду, који је и овом приликом, кад већ хтедох свиснути од врућине, помогао, као уосталом и у свакој другој прилици, поделивши са мном лед, намењен првобитно само њему. Жив или мртав, деда је био на мојој страни.“
Извор: Радар
