Пише: Мића Вујичић
Седамдесетшестогодишњи правник Мартин сазнаје да му је преостало неколико месеци живота. Шта још да пружи младој супрузи и шестогодишњем сину? Тако би могла да се сажме радња најновијег романа Бернхарда Шлинка Позни живот (издавач Плато; превод: Јелена Пржуљ). Живахне прозе испуњене осећајем малаксалости.
Док смо разговарали о његовом претходном делу Унука (Плато; превод: Споменка Крајчевић), у којој главни јунак Каспар чита скривени рукопис супруге Биргит и креће у потрагу за њеном ћерком, дететом одавно остављеним у Источној Немачкој – сликовито је објаснио како је почео да пише. И он је налик Каспару дошао у Берлин 1964, отишао на „Сусрете немачке омладине“ у Источном Берлину, заљубио се, па за своју девојку организовао лет са Истока на Запад. Нису дуго били у љубавној вези, али су остали пријатељи. Пошто је умрла на почетку пандемије, смрт је вратила сећања.
„Ову књигу сам, као све што пишем, почео зато што је постојала прича“, каже Шлинк у разговору за Радар, након што смо се заинтересовали из које тачке креће Позни живот. „Не знам како приче долазе до мене. Тек касније видим какве имају везе с оним што ме управо или већ дуже време заокупља; то и овде видим, свакако је очигледно. Али мој процес писања никада не почиње тако што тражим сторију у вези с оним што ме заокупља. Долазе саме од себе.“
Коцкице крупних тема
Реч је о прози са великим темама. Болест, вера, крај живота, сећања, поверење, љубав. Правда, добро, зло. Такође, са најтежим питањима: „Постоје ли одређено осећање које човек треба да има када се суочи са смрћу?“ Разуме се, с дозираном духовитошћу: „У смрти је заправо слободан – каква глупа помисао. Помисао рођена из црног вина. У смрти није слободан него мртав.“ Црним хумором: „Има нечега и у томе да човек умре први. Не мора да распрема ствари.“ Напослетку, лик је правник! „Чему обећани суд при смаку света, када нам је правда потребна на свету, а не кад свету дође крај?“
Упркос недоумицама како да паметно утроши време – за дванаест недеља може толико тога да се направи – размишља да купи Легов Титаник од 135 центиметара и склопи га са сином. Плус: диносауруса. Делује да таквим коцкицама штити приповедача од потенцијалне претенциозности које потегнуте загонетке о смислу редовно намећу писцу.
Рај и пакао? Претпоставља шта деца о тим местима чују у вртићу.
Нису прескочена ни битнија места: ко ће наследити пензију…
„Не. Нема места за претенциозност, макар не у причи коју ја причам, нити оној која се бави сазнањем да предстоји смрт, или животом с овим знањем, припремом за умирање што се свуда провлачи. Када је прави трен да се одрекнемо претенциозности, ако не тада?”
Високопарност мајсторски уништава у старту. Немачком аутору дивимо се слично гутачу ножева. На први поглед делује лако! И то у ово наше доба, с видео-клиповима без упозорења да одгледане акробације не изводимо код куће.
Читалац не остаје ускраћен за „детективски“ заплет из чијих се окова уобичајено вешто извлачи. Херој мистерије не цуга, налик надрнданим колегама из жанр остварења, али гута ибупрофене да умањи болове. „Има у старој раги још живота – пала му је на памет реченица коју је пре ко зна колико година прочитао у неком роману, није се више сећао у ком.“
Башта и компост нису шала. Мартин је брижни баштован. Но, подвлачимо низ поновљених детаља. Жонглира ли књижевник њима свесно или не? На почетку поравнава згужвани лист. На крају, разговор из даљине подсећа га на шуштање хартије што се гужва. Исто је са водом: пљусак, киша, сузе, доживљај из ауто-перионице.
Мисли да су поједини детаљи важни од прве странице. „Важност других откријем током писања, а има и оних чију важносту видим тек по завршетку и пронађених у ономе што сам написао.”
Страх?„Хладноћа, празнина, ништавило – не, није га то плашило при помисли на смрт“, читамо на 29. страни. „Смрт је страшнија од ма чега другог, јер све друго човек може да доживи, само смрт не. Све друго је могло да се промисли, да га се присећа, да се преприча, могло је да се уврсти у животопис. То је значило доживети: Да нешто немамо само у тренутку него и као део биографије. Када би само могао да смрти подари обличје које би пристајало његовом животу и да потом пише о њој! Када би та смрт заиста била његова, не само смрт којом мора умрети, него смрт коју би проживео!“
Конац ере демократије
Чекајући судњи дан, главни јунак брине о концу ере демократије. Сведочимо ли том феномену? Заинтересован за историју права, потврђује једној продукцији да ће проверити уставноправну позадину сценарија за филм о покушају увођења ауторитарног система у Немачкој, „по узору на Мађарску“. Страсно живи у вртлогу информација, не скрива да би продужио сопствено постојање да би надаље пратио преломне повесне догађаје и посматрао долазак столећа.
„Сматрам да је могуће да почиње ново историјско поглавље у коме ће демократији бити све теже да се одржи. У све више земаља укинуће је ауторитарни режими“, објашњава за наш недељник. „Демократија од грађана захтева константно, побуђено ангажовање, а многи грађани су исувише уморни за то или им је исувише удобно, па се надају да ће неки снажан човек решити проблем чврстом руком. Историја се не понавља. Али ауторитарне тенденције у себи садрже довољно фашизма да нас забрину и подсете да је последњи продор фашизма заустављен тек и једино Другим светским ратом.“
Додаје да све то није разлог за резигнацију. „Напротив, то је позив да се залажемо за слободу, демократију и правну државу. Овај позив упућен је сваком о данас. Сви ћемо уз мало маште и креативности пронаћи начин на који можемо да се ангажујемо.“
Не оклевамо да питамо шта ће бити са светом. У Позном животу пажљиво се слушају вести.
Пре доласка на фестивал Крокодил, због тадашњег слогана, замолили смо да опише лични простор слободе и јасно је одговорио да је то свака соба у којој седне и пише. Да не ужива у потпуности у сопственом простору ако свет око њега није слободан. Радне собе у Немачкој и у Америци исте су годинама, али пре два лета нам је указао да ауторитарност маршира, у Европи, у САД. Уврнуто звуче сад те речи из 2023: „Као да је било мање кисеоника, да се теже дисало током Трамповог председниковања. Ауторитарне владе и политичке партије у Европи отежавају уживање у приватним пољима слободе.“
Волимо Шлинкове типове чије животе у младости обележава претња нуклеарним ратом. Барем зато што су истом опасношћу једнако оптерећени и у старости.
„Волео бих да проживљавам старост у којој је свет бољи, слободнији, праведнији. Није! Што моју старост чини узбудљивом. Радије бих се одрекао тог узбуђења, више бих волео да посматрам САД, Европу и Немачку радосно уместо забринуто. Тако је – како је. С напетошћу пратим шта се догађа. Истовремено чиним оно мало што могу да се ситуација не погорша.”
Читач растанка
Бернхард Шлинк је рођен у близини Билефелда 1944, а живи и ради као адвокат у Берлину и Њујорку. Његов роман Читач, објављен 1995, преведен је на више од педесет језика. После Читача, уследили су романи Повратак кући, Викенд, Жена на степеницама, Олга, Унука, Позни живот. Аутор је збирки прича Бекства од љубави, Летње лажи, Боје растанка. По роману Читач, редитељ Стивен Далдри снимио је 2008. Оскаром награђени филм, с Кејт Винслет и Рејфом Фајнсом у главним улогама. На сцени Београдског драмског позоришта игра се истоимена представа редитеља Бориса Лијешевића; драма коју је написао Федор Шили по мотивима поменуте прозе.
Ништа више не мораш
Роман Позни живот тематизује ишчекивање краја живота, питање растанка с породицом, али отвара и проблем сећања. Слажући „искрзане комадиће“, враћајући призоре и куле од песка из детињства, лако есејизирајућу да ли ико уосталом треба некога да памти – наратор улази у поље самоће. Заједничку прошлост осећа „мање заједничком“. У сећањима „нема блискости“, остаје усамљен, „више сâм са собом“. Нарочита су осећања у таквом (још увек животном) трену: „Био је дар, благослов, слобода што га је наједном обузео мир. Није му тај умор одузео свет, него га је штитио од њега. Био је сâм унутар себе… Ово још није смрт, али можда је и смрт, када дође, таква: Последњи велики умор који човек захвално прихвата, јер напокон више ништа не мора.“
Извор: Радар
