Пише: Мет МекМанус
Ако је икада постојао писац из којег вришти „велики амерички романописац“, онда је то Кормак Макарти. Од романа Чувар воћњака из 1965. године, па до скоро истовременог објављивања Путника са пратећим романом Стела Марис, мало пре смрти 2023. године, Макарти је створио опус који је озбиљно (и с разлогом) поређен не само са делима Хермана Мелвила и Вилијама Фолкнера, него чак и са библијским списима према дубини спиритуалне естетике.
То је тако упркос захтевности које његова књижевност поставља пред читаоце. Они нису толико формални; нека Макартијева дела јесу експериментална и чудна, али мало шта достиже ниво непрозирности литерарних икона попут Томаса Пинчона, Вилијама Бароуза или чак Фокнера. Пре би се рекло да је екстремно насиље, иако веома стилизовано, и мрачност књига попут Крвави меридијан оно што је чак и искусне ултрачитаче попут Харолда Блума првобитно одбијало. Инцест, канибализам, некрофилија, убиство и рат на метафизичком нивоу Макартију су честе и омиљене теме. Чак и блажи романи попут споменуте дуологије Путник/Стела Марис фокусирају се на неостварену романтичну и сексуалну жељу брата и сестре једно према другом.
Овакво дивљаштво и песимизам који га прати допринели су томе да многи читаоци Макартија доживљавају као суштински конзервативног писца. Површни читаоци признају да их привлачи његова наводна „снажна мужевност“ изграђена око каубоја који морају да опстану у суровим, удаљеним пределима. Промишљенији десничарски критичари као доказ Макартијеве конзервативности истичу његову дубоку (иако двосмислену) религиозност и критички приказ људске природе.
Читаоци попут Александера Рајлија виде Макартија као заговорника традиционалне мудрости укорењене у припадности неком простору. Према Рајлију, Макарти одбацује деструктивну, фаустовску метафизику либералног и социјалистичког модернитета, као и утопијску примену све софистицираније науке при савладавању природе и човека зарад развратних уживања, у име скромног прихватања и подржавања ограничења.
Наравно, не може се порећи да у тексту има доказа за непосредна реакционарна тумачења. У роману Ово није земља за старце шериф Ед Том Бел (кога у филмској адаптацији незаборавно игра Томи Ли Џонс) износи конзервативна размишљања о пропасти друштва када предвиђа да, ако ствари наставе да се развијају овако, абортуси неће бити само чести и неограничени, већ ће деца којима буде допуштено да преживе имати једног дана право да еутаназирају своје родитеље.
И сам Макарти је, изгледа, додатно поткрепио конзервативну интерпретацију свог дела. У једној од ретких директно политичких изјава које је икада дао Макарти је упозорио да је „становиште да се људска врста на неки начин може усавршити, да сви могу живети у хармонији, заиста опасна идеја. Они који су заражени овом идејом први губе своје душе, своју слободу. Ваша жеља да ствари буду такве ће вас поробити и учинити вам живот испразним“.
Ово мрачно упозорење појавило се 1992. године, када су многи паметни либерални коментатори мислили да „крај историје“ најављује ново доба мира и хуманости. Макарти је могао само да се насмеје на то, а тај осмех је, са освитом новог столећа, постајао све суморнији.
Макартијева политика
Конзервативни Макартијеви читаоци с правом истичу његов антиутопизам и дубоко уверење да је немогуће морално усавршити целокупну људску врсту. У Макартијевој фикцији ограничења постоје да би била прихваћена. Али то није нужно конзервативно становиште: то што богатство и моћ корумпирају јесте и снажан аргумент против капиталистичког система у ком је допуштено да се толика моћ и средства концентришу у рукама малог броја људи. А препознавање коначности заједничке свим људима и крхкости појединца свакако је, још од првих хришћана, био основ за левичарске аргументе о једнакости и сарадњи.
Као што ћемо видети, овакво становиште делио је и Макарти. Иако наводно агностик, Макарти је одрастао као римокатолик. Кажу да рука која њише колевку ствара човека, а комунитаристичке теме католичанства с људским ликом прожимају целокупно његово дело. Конзервативци занемарују то колико је Макарти њихове свете идоле карактерисао као примере фаустовских, па чак и мрачно утопијских, стремљења против којих је чврсто стајао.
Крвави меридијан је без сумње Макартијево ремек-дело, иако вероватно и најпотресније, мада би Дете божије, роман о животу серијског убице и некрофила из забити, могао да му буде озбиљна конкуренција.
Главни протагониста Крвавог меридијана је „мали“, који живи на америчкој граници у физичком, али и у лиминалном смислу. У Макартијевим рукама историја америчког експанзионизма, националистичке изузетности и расизма постаје микрокосмос људске глупости која води у моралну катастрофу.
У уводним поглављима романа „мали“ се прикључује дружини капетана Вајта (Макарти није увек склон суптилности), који предводи чету плаћеника са којом задире дубоко територију Мексика, иако је Мексичко-амерички рат већ завршен. Вајт с подсмехом тврди да они имају посла са „расом дегенерика“:
У Мексику нема владе. Дођавола, у Мексику нема ни Бога. И никада га неће ни бити. Имамо посла с људима који су очигледно неспособни да управљају сами собом. А знате ли шта се дешава с људима који не могу да владају собом? Тако је. Долазе други да владају њима.
Вајт инсистира на томе да ће се, ако Американци не буду „озбиљно схватили своју земљу“, над њом убрзо завијорити европска застава. Капетан Вајт је трагикомична фигура са својом, нажалост, не тако ретком комбинацијом упадљиве глупости и ароганције без покрића: он своју веселу дружину патриота води право у смрт, а глава му завршава укисељена у тегли мескала. Лако се може посумњати да је Макарти јетко помислио да са тим трансплантом није пропало баш много моралне врлине и промишљености.
Даље у књизи ствари постају још мрачније, пошто се мали придружује Глентоновој банди, предвођеној архетипским судијом Холденом. Постоји много књижевних претеча Холдена, од харизматичног Милтоновог Сатане, преко Мелвиловог Ахаба, па до Ничеовог Натчовека. Ипак, јединственост судијиног бића је таква да се он опире сваком једноставном свођењу на одређену политичку или филозофску позицију. Макарти у завршници Крвавог меридијана примећује да не постоји „систем по коме би могао да буде разложен до његовог порекла, јер не би радио“. Холденова лична филозофија може се сажети у максиму: „рат је Бог“.
Понављајући најмрачнију адорновску страну просветитељства, судија прикупља узорке сваког створења и сваке биљке на које наиђе да би их проучио и тиме лакше постигао контролу. Холден је једном натукнуо: „Све што у створеном свету постоји без мог знања, постоји без мог пристанка“ и тиме је представио коначну изведеницу научне максиме Френсиса Бекона да је знање моћ и да то увек мора бити. Научно (са)знање је, у Холденовом случају, потпуно одељено од моралног усавршавања. Оно није само усавршавање средстава за неусавршене циљеве, већ усавршавање средстава за рат. Све остале људске активности су или инфериорне апроксимације рата или му доприносе.
Холден велича рат као „форсирање јединства постојања“ јер рат издиже духовну снагу живота до самог врхунца, потчињавајући све остале вредности борби за опстанак и доминацију. Награда за победника не значи само наставак постојања, већ подређивање постојања других својој вољи. Рат је најбожанскије прегнуће, јер преузима моћ да бира шта ће постојати, а чему и коме се може ускратити само постојање.
Ово вреди читати на метафизичком нивоу и ставити по страни конкретни историјски оквир Макартијеве приче. Глентонова банда са заносом затире староседеоце Запада да би зарађивала на њиховим скалповима, а Макарти њихов удео у том дивљачком геноциду приказује методичном прецизношћу. Иако то наводно чине због новца, Глентонова банда у дубљем смислу следи Холденову филозофију. Историјска прецизност Макартијевог приказа јасно показује до које мере америчка изузетност и империјализам не произлазе из некакве натпросечне националне врлине, већ управо из сасвим обичне људске способности да се лицемерно рационализује попуштање искушењу неуморне јагме за моћ. Уосталом, свако царство прогласило је себе носиоцем судбине, а на крају се стрмоглавило у амбис.
Холден и Глентонова банда делују као агенти Америке, покретани сатанским нагоном за моћи без краја, који се изражава кроз масовно истребљење староседелачких народа. Немогуће је не сетити се упозорења Карла Роува да је Америка „сада царство, и када деламо, ми стварамо своју стварност. А док ви проучавате ту стварност – промишљено, како и треба – ми ћемо поново делати, стварајући нове стварности које ћете такође моћи да проучавате, и тако ће се ствари одвијати. Ми смо глумци историје… а вама, свима вама, преостаће само да проучавате оно што ми чинимо“. Или, у савременијем кључу, Трамповог баналног слављења војне моћи и кокетирања са покретањем још једног рата на Блиском истоку.
Иде Гас: Кормак Макарти (1933 – 2023): Врела мудрост и врело љепоте
Једно од већих зала које чине Холден, као и други Макартијеви негативци, јесте одбацивање заједнице и заједништва. Ова тема достиже врхунац у Макартијевим делима с почетка 21. века, попут комада Последњи воз и романа Пут. У Последњем возу, врхунски професор Вајт (бели) употребио је свој огроман интелект и ученост да сам себе убеди у нихилизам и мизантропију. На почетку драме њега је управо од покушаја самоубиства спасао Блек (црни), припадник радничке класе, бивши затвореник који је постао проповедник и једини други лик у комаду.
Уз Вајта се човек присети Фјодора Достојевског и његовог Ивана Карамазова, кога је надмоћна интелигенција одвела у ужасну дијалектику у којој се свако убеђење и уверење изврћу у своје супротности и све постаје допуштено јер више ништа није важно. Вајт тврди да ствари у које је некада веровао више не постоје, јер је „западна цивилизација коначно отишла у дим, извијен из димњака Дахауа“.
Значајно је да Макарти и у Путу и у Последњем возу поставља заједништво (у вери) као једини духовно исправан одговор на материјалну и интелектуалну негацију. Али Вајт одбија чак и заједницу мртвих, инсистирајући на томе да жели да буде „мртав“ јер „оно што не постоји не може имати заједницу. Нема заједнице! Сама помисао на то ми греје срце…“
А у Путу се човечанство срозало у вулгарни индивидуализам и трибализам уочи апокалиптичне пропасти, до те мере да му не преостаје ништа друго осим међусобног прождирања. Али чак и у свој суморности тог романа имамо искре наде које избијају из снажне везе између оца и сина. Док умире од задобијених рана, отац приморава сина да обећа како ће „носити пламен“ наде даље, што га на крају доводи до скоро дословног deus ex machina, проналаска нове породице. Крв која није била бирана постаје, уместо тога, крв изабрана.
Али код Макартија се не ради само о апстрактној, културној заједници, а камоли оној заснованој на баналном расном национализму, све популарнијој на данашњој десници. У Путу се ретки тренуци људскости постижу дељењем са другима онога мало што човек има. У Последњем возу црнац, некадашњи преступник који је постао проповедник, покушава да буде истински брат академику, иако туробни крај комада наговештава да, када се падне сувише ниско, некад чак ни то није довољно.
Макартијево подржавање различитости
Макарти промишља о томе како је правом злу својствена тежња да се мисли у апсолутима. Апсолутно добро и апсолутно зло, природно и неприродно, „ми против њих“, то су поједностављене бифуркације које пружају извесност каквом се заклања истина. Апсолутизам нуди јасноћу потребну да се лакше чини све оно за шта мислимо да је неопходно да бисмо остварили свој циљ. Та чежња за извесношћу у свом најгорем облику сасвим гута саму суштину. Два Макартијева архетипска зликовца, судија Холден из Крвавог меридијана и Антон Шигур из Нема земље за старце, представљају различите аспекте ове тежње да се цео свет подреди једној намери.
Холден није способан да допусти да било шта постоји без његовог пристанка, док Шигур потпуно негира било какву моралну одговорност за своје поступке. Он уместо тога радије себе представља као нужну детерминистичку силу природе, ублажену тек повременим милосрђем које може да покаже, али буквално у зависности од тога како падне бачени новчић. У оба случаја њихови субјективни погледи на свет прождиру остатак објективне, материјалне стварности. Макарти пише у Путнику: „Зло нема алтернативни план. Оно је просто неспособно да претпостави неуспех“.
Насупрот томе, Макартијеви најсимпатичнији протагонисти увек су далеко од савршености и никад нису опседнути једном идејом. Они уместо тога скромно прихватају коначност свог постојања и траже заједништво у свету око себе. То најчешће поприма облик луталаштва и неког путовања. Далеко од тога да буду оличења „традиционалне“, а камоли „америчке“ мудрости, Грејди Кол из Сви ти лепи коњи и Боби Вестерн из Путника напуштају свој незадовољни живот код куће у потрази за доживљајима са другима. Они су, у суштини, појединци који живе на симболичној „граници“ и прихватају друге спремне да чине исто то. Јако је тешко не прочитати у овоме афирмацију другости (да ли да се усудим и кажем „различитости“?), утемељену на поштовању других не зато што морају да буду савршени, већ зато што су вољни да поделе сами себе.
https://youtu.be/l5XE389BX9o
Ако ово вређа конзервативне љубитеље Макартија, довољно је да се подсете његовог аутобиографског романа Сатри. Сатри саосећајно приповеда о животима губитника, ситних криминалаца, пијаница и чудака који живе у Ноксвилу, у Тенесију. Аутобиографске паралеле су понекад пред самим носом. Лидија Купер пише у Кембриџовом приручнику за Кормака Макартија о томе како Корнелијус Сатри од свог конзервативног, друштвено прихваћеног и успешног оца добија писмо у ком изражава разочарење што син није кренуо путем неке типичније каријере. Отац критикује Сатрија што се дружи са полусветом и радничком сиротињом коју сматра недостојном њихове породице.
Макарти је у стварном животу напустио једноличан живот више средње класе и изабрао боемски пут писца. Већи део живота био је изузетно сиромашан; толико сиромашан да породица није могла да приушти себи пасту за зубе. То га је често водило на веома мрачна места, али Макарти је био способан и за огромну емпатију.
Куперова примећује да у Сатрију „симболичне катаракте које претварају улице Ноксвила у вашар наказа истовремено откривају суштинску истину о судбини човека, истину за коју је Сатријев отац, способан да разликује моћ од неуспеха, слеп“. Она истиче да је, према Макартију, право заједништво могуће једино када се повезујемо с онима који деле нашу беспомоћност и немоћ. Акценат на надмоћи и хијерархији, толико важан десници, унапред искључује могућност стварања такве заједнице.
Протагониста Путника је Боби Вестерн, генијални физичар, дуго заљубљен у своју једнако бриљантну сестру математичарку, која на самом почетку романа себи одузима живот. Вестерна прогоне осећање кривице и несигурности, а роман прати његова лутања по Сједињеним Америчким Државама, а и даље. Опседнут успоменом на сестру, он постаје све свеснији да сви алати разума никада неће моћи да понуде чврст одговор на најбоље питање теиста упућено атеистима: зашто постоји нешто уместо ничега, а тиме и неко објашњење нужности људске патње и глупости.
И у Путнику и у Стели Марис се као један од највећих ужаса живота људи истиче суочавање с тим да је универзум, по свему судећи, сасвим несвестан нашег постојања. Вестерн трага за заједницом и смислом који би могли да му надоместе осећај губитка због најзабрањеније љубави, као и због спознаје ограничености људског интелекта.
Он се спријатељује са Дебиси Филдс, транс женом компликоване прошлости. Дебиси, увек ословљавана као „она“, није никаква светица. Њено френетично понашање и склоност да превише открива у супротности су са често суздржаним Вестерном, па то што су пријатељи донекле и изненађује због њихових различитих црта личности. Али прилично је јасно да је Дебиси изутетно драга Вестерну, а Макарти нуди упозорење онима који не би умели да виде зашто је то тако:
Гледао је за њом све док се није изгубила међу туристима. И мушкарци и жене су се подједнако окретали за њом. Помислио је како се божја доброта указује на чудним местима. Не жмурите.
Кормак католик
Мислим да је најближа аналогија политичкој филозофији Кормака Макартија далеко од нечег тако грубог као што је савремени конзервативизам или десница 21. века. Његова дела пре подсећају на Аласдера Макинтајера, недавно преминулог великог католичког марксистичког критичара модерности. Макинтајер је, као и Макарти, био сумњичав спрам фаустовских склоности модерног света, како у левичарском тако и у десничарском руху. Био је дубоко критички настројен према томе како разуздана пермисивност може да доведе у најбољем случају до пасивног нихилистичког хедонизма, а у најгорем до активних испољавања воље за моћ.
Попут Макартија, који је неуморно исмевао јагму за богатством и моћи, и Макинтајер је био свестан до које мере капитализам одражава и подстиче те најразорније људске склоности, иако није гајио илузије да се он може заменити једним потезом. Оба писца презирала су испразни национализам. Макарти никада није пропустио прилику да га исмеје, било кроз надменог капетана Вајта који млатара заставом у Крвавом меридијану било кроз подругљив однос према хладноратовској параноји и ирационалности „антикомунистичке хистерије“ у Путнику.
Макинтајер је сматрао да су идеју о супериорности „нације“ пројектовали моћници да би манипулисали масама и приметио је да је захтев да се умре за нацију морални еквивалент томе да неко положи живот за телефонску компанију. За обојицу, и за Макартија и Макинтајера, национализам је био златно теле, а силина обожавања нације обрнуто пропорционална њеној моралној беди.
Али у позитивнијем смислу, код оба писца постоји чежња за егалитарном заједницом која намеће моралне обавезе, а истовремено омогућава слободно и потпуно изражавање индивидуалности њених чланова. Људска бића не могу бити етички усавршена као врста. Ипак, заједница која би умела да цени разноликост својих чланова и да види вредност коју њихове јединствене личности и приступи животу доносе другима самим својим постојањем била би заједница у којој је лакше гајити врлине и одолети искушењима доминације.
Морални универзализам поставља огромне захтеве пред нас, да свакога кога можемо третирамо као брата или сестру; толико велике, заправо, да још нисмо успели да заиста научимо како да људски живимо једни с другима. Макарти левицу учи томе да је за тај подухват нужна важност људске душе, што је лако одбацити вулгарним материјализмом. Реакционарно мишљење, међутим, иде предалеко у другом правцу, тако што маргинализује материјалност другога и његову или њену патњу, оно сакати душу тиме што је кали и окреће ка унутра у име егоизма и националистичког шовинизма.
Најновије баналне тираде деснице о „суицидалној емпатији“ сведоче о једнодимензионалности која произлази из прихватања реакционарног погледа на свет. Али ни левица нипошто није савршена – уместо што се подсмева идеји „врлине“, требало би да, од Макартија и Макинтајера, учи о њеној невероватној нужности. Не само за подстицање доброте у свакодневном животу, суштинске за формирање правих заједница, већ и зато да би те заједнице – и та врлина – могле непрестано да се шире. Једноставно није довољно волети човечанство у апстрактном смислу ако премало волимо стварна људска бића. Потребно је бити свакодневно добар према другима да би се спречило да морално исправан, конкретни универзализам левице постане тек апстрактни универзализам лишен стварне посвећености.
На крају Путника Вестерн одлучује да живи на малом острву које подсећа на отменију верзију Сатријевог боемског Ноксвила. Оно је пуно ексцентрика и светских путника, који уживају у дружењу и пружају подршку једни другима, али се уздржавају од наметања ригидног морализма члановима заједнице. Вестерн је на завршетку романа онолико задовољан колико то Макартијеви обично трагични протагонисти уопште могу да буду у несавршеном свету. То се односи и на Вестернову сестру Алисију, која у роману Стела Марис подлеже својим демонима док самоизолована у азилу разговара са терапеутом.
Све то имплицира да се одговори на загонетке постојања не налазе ни на звезданом небу над нама, нити у некој унутрашњој апстракцији. Управо кроз препознавање других ћемо пронаћи своје место. Вестерн на крају Путника није пронашао утопију, јер то и није место које икада може да буде пронађено. Али пронашао је друге, а они су му помогли да пронађе самог себе. Могло би се замислити да је срећан.
Извор: Jacobin
Превод: Матија Јовандић/Глиф
