Током деведесетих, израз „зависничка личност“ користиле су неке фармацеутске компаније и, да иронија буде већа, да би промовисале адиктивне лекове против болова.
Док је рекламирала опиоид који се издаје на рецепт оксиконтин, на пример, америчка фармацеутска компанија Пердју Фарма наложила је представницима да говоре лекарима да су само људи са „зависничком личношћу“ угрожени од могуће зависности, упркос томе што су знали да је лек изузетно адиктиван и да се нашироко злоупотребљава.
Изузетно адиктивни лекови као што је оксиконтин и опиоид фентанил окривљени су за потпиривање кризе опиоида у САД , која је довела до више од пола милиона смрти између 1999. и 2020. године.
Идеја да ваша личност одређује да ли ћете или нећете постати зависник од наркотика „служила би фармацеутској индустрији веома добро“, каже Ијан Хамилтон, ванредни професор зависности на Универзитету у Јорку, у Великој Британији.
„Практично са њих скида сваку одговорност. Порука је: ‘ако сте довољно слаби да развијете проблем са нашим производом, то је због ваше личности, нема никакве везе са нама’.“
Али да ли постоји тако нешто као што је зависничка личност?
Јесу ли неки људи заиста склонији стицању зависности?
Многи психијатри и експерти за зависност кажу да не постоје научни докази који поткрепљују ту идеју.
Они такође упозоравају да је овај концепт штетан јер сугерише да људи имају мало или нимало контроле над тим да ли ће постати зависници.
Ипак, они истичу да постоје неке везе између одређених карактерних особина и зависности, али да су оне много сложеније него што „зависничка личност“ често сугерише.
Марк Грифитс, уважени професор бихевиоралне зависности са Универзитета Нотингем Трент у Великој Британији, описује „зависничку личност“ као „потпуни мит“ .
„Да постоји зависничка личност, то би значило да постоји особина која је предиктивна за зависност и самозависност“, каже Грифитс.
„Не постоје научни докази да постоји особина која је предиктивна за зависност и самозависност.“
Зависничка личност је „црно-бели начин размишљања о нечему што је изузетно сложено питање“, каже Аншул Свами, психијатар за ментално здравље и зависност одраслих у болници Најтингејл у Лондону.
„Не постоји тип личности који је предиктиван за зависност и не постоји једна личност која је иста као други зависник.“
То не значи да се неке карактерне особине не повезују „са стицањем, развојем и одржавањем зависничких понашања“, каже Грифитс.
Неуротицизам, на пример, обично се везује за многе облике зависности.
Неуротицизам је једна од пет великих карактерних особина и дефинише се као мера до које особа реагује на доживљену претњу и стресне ситуације.
Изузетно неуротични људи су нервозни и склони негативним мислима.
Према анализи 175 студија, поремећаји злоупотребе наркотика везују се за високе нивое неуротицизма и ниске нивое савесности (мера до које нека особа испољава самоконтролу).
Истраживања су показала да су бихевиоралне зависности, као што су зависност од интернета, зависност од вежбања и компулзивна куповина, такође повезане са неуротицизмом.
„Ако сте неуротични, изузетно сте анксиозни“, каже Грифитс.
„Људи обично користе зависничка понашања или наркотике као начин борбе са својим неуротичним особинама.
„Већина зависности своди се на излажење на крај са проблемима и симптоматичне су за друге хроничне проблеме, као што су депресија или неуротицизам.“
Али не постоје истраживања која показују да сви људи са зависностима пате од неуротицизма, каже Грифитс.
„Могу да вам нађем много људи који су неуротични а нису зависници. Нерутоцизам се везује са зависност, али није предиктиван за њу.“
Као што Хамилтон истиче, уме да буде „ђаволски тешко“ разлучити шта долази пре кад је у питању зависност од наркотика.
„Оно што видите су повишени нивои депресије или анксиозности међу људима који су постали зависни од дрога. Али онда то постаје питање кокошке и јајета. Да ли је неуротицизам одвео особу до дроге или је зависност од кокаина временом покварила њихово расположење?“
„Зависности су веома слојевите и условљене бројним факторима“, каже Свами.
Истраживања показују да на зависности могу да утичу и генетика и широк дијапазон фактора окружења, међу којима су притисак вршњака, рана изложеност наркотицима и физичко или сексуално злостављање.
Студија из 2018. године показала је да древни ретровирус ХК2, који се налази близу гена који учествује у лучењу допамина, може чешће да се пронађе код зависника од наркотика.
Људи који пате од поремећаја злоупотребе наркотика били су два до три пута склонији да имају ХК2 интегрисан у властитом геному, што указује на снажну везу са зависношћу, закључили су истраживачи.
Свами каже да ова студија не пружа било какве доказе да неки људи имају „зависничкију личност“ од других.
„Ови прелиминарни налази о ХК2 не објашњавају зашто све већи број пацијената стекне зависност касније у животу“, каже он.
„Да је имају и да је асоцијативна или каузална, свакако би се испољила раније.“
АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,GETTY IMAGES
Род је још један фактор ризика за зависност.
У САД, 11,5 одсто мушкараца и младића имају зависност злоупотребе наркотика за разлику од 6,4 одсто жена и девојака.
Постоји неколико разлога за то, каже Хамилтон.
„Мушкарци, нарочито тинејџери, обично су склонији ризичном понашању и импулсивнији“, каже он.
Импулсивност је још једна особина која се везује за зависност.
Али Хамилтон упозорава да би могле да постоје значајне рупе у подацима пошто су жене мање склоне да траже лечење због проблема са старањем о деци и стигмом.
Истраживања показују да окружење и одгој особе такође изузетно утичу на њихов ризик од зависности.
Једна студија је показала да су корисници опијата 2,7 пута склонији да имају историјат злостављања у детињству, било сексуалног, физичког или оба, него људи који не користе опијате.
Људи који су искусили четири негативна искуства у детињству, као што су физичко, сексуално или емоционално злостављање или губитак родитеља, били су три пута склонији да имају проблема са алкохолизмом у одраслом добу, према једној студији из 2022. године.
„Психо-социјални фактори као што су насиље, сексуално злостављање и емоционално запостављање су снажно повезани са зависношћу“, каже Свами.
„Многи људи кажу: ‘Имам историјат зависности, то је због моје генетике’. Али кад закопате мало дубље по њиховом медицинском историјату, видите да је било много алкохолизма, запостављања, злостављања, трауме и лишавања. То се преносило са генерације на генерацију и испливало је на површину као зависност.“
Упркос одсуству научних доказа који би то поткрепили, израз „зависничка личност“ се и даље нашироко користи.
„Морамо да будемо опрезни са речима јер људи то почну да усвајају“, каже Хамилтон.
„Идеја о зависничкој личности вас лишава сваке наде… она тврди да је то путања коју морате да пређете и да над тим немате никакву контролу.“
Свами се слаже да је концепт нереалистично „фаталистичан“.
„Он спречава људе да преузму одговорност и власништво над властитим проблемом и пронађу конструктивна решења за оздрављење“, каже он.
Грифитс каже да многи људи са зависношћу користе идеју зависничке личности као „оправдање за сопствено понашање“.
„Кад неко каже: ‘Имам зависничку личност’, оно што заправо жели да кажу је ‘не могу никада да се излечим'“, каже он.
„Зависности су изузетно сложене биолошке, психолошке, социјалне болести, баш као и свака друга болест на планети“, каже Свами.
„Сви траже једноставан одговор, али њега нема.“
Извор: www.bbc.com
