Маестралној главној глумици понајбоље парира Конан О‘Брајен, комичар и ТВ водитељ у ријеткој драмској улози у којој каналише пасивну агресију Кристофа Волца из његових тарантиновских рола.
Пише: Марко Стојиљковић
Да се не лажемо, родитељство зна да буде пакао. Толики пакао, да пожелите да некога или нешто шутнете из све снаге – као Роберто Карлос кад изводи слободни ударац са 30 метара. Или чак да шутнете саме себе из тог и таквог живота који као да се руши и тако вам смањује маневарски простор из тренутка у тренутак.
Управо то се догађа Линди (Роуз Бирн) у филму If I Had Legs I‘d Kick You“ по сценарију и у режији Мери Бронстин, иначе примарно глумице.
Након светске премијере на Санденсу и европске на Берлиналу, филм отпочиње екстензивну фестивалску турнеју, можда чак и са номинацијама и наградама у плану, на фестивалу у Карловим Варима. Ако притом у обзир узмемо и да је у питању пројекат престижне продукцијске куће А24, јасно нам је да амбиције тог типа нису неутемељене.
Вашљиви мотел
Линдин живот се распада. Она скоро потпуно сама брине о кћерки (Дилејни Квин) која пати од озбиљне, а никада дефинисане болести. Кћи је повезана на машину која јој помаже да се храни, а циљ је придобивање на тежини како би могла да пређе на неку лакшу терапију. До тада на дневној бази мора да посећује центар за лечење, где докторка Спринг (игра је сама ауторка) ставља додатни притисак на Линду да учини нешто како би се приближиле циљу.
Док је Линдин муж Чарлс (Кристијан Слејтер) одсутан због посла, те присутан једино преко телефона и показује минимум разумевања за њену муку, Линда мора да навигира свој пословни и приватни живот. Запослена је као терапеуткиња у центру за психолошку помоћ где је пацијенти малтретирају, у чему предњачи полудела млада мајка Керолајн (Даниела Мекдоналд), а ни лични терапеут (Конан О’Брајен) је не разуме, не може или не жели да јој помогне. Притом, с обзиром на то да им је пао плафон у кући, они су се преселили у вашљиви мотел где Линда трпи мување рецепционара Џејмија (репер Асап Роки).
Када на то додамо „ситна“ узнемиравања и иживљавања чувара паркинга испред болнице, газде који уредно наплаћује кирију и његових мајстора који забушавају, докторке и њеног пасивно-агресивног наступа са позиције моћи, терапеута и његовог „шефовског става“, надрндане запосленице у мотелској продавници, кћери која има детиње жеље, па чак и пролазника – јасно нам је да је Линда пред пуцањем. Више није питање хоће ли, већ када ће се то догодити и какве ће последице оставити по њу и све око ње.
Коцкарска логика
Наслова о хорору родитељства и запостављеним, самима себи препуштеним женама и мајкама није мањкало последњих година. Мери Бронстин је тога свесна, па као да се поиграва са филмовима као што су „Nightbitch“ (Маријел Хелер, 2024) од којег преузима исклизнућа у хорорично и фантастично, или „Туллy“ (Џејсон Рајтман, 2018) од којег „позајмљује“ атмосферу „мождане магле“ од које пати вероватно сваки родитељ.
Ипак, најјача референца не долази из филмова о родитељству, већ из трилера „Uncut Gems“ (2019). Одатле Бронстин преузима осећај анксиозности и готово коцкарске логике покушаја вађења из „рупе“ који резултира све дубљим закопавањем. Разлика у односу на филм браће Сафди је, пак, та да Бронстин своју причу из матичног регистра црне драмедије одводи у правцу пунокрвног, реалистично страшног и видљиво грозног хорора.
Рецензија: “Шериф Бас Ривс”(2023): Брзи пиштољи и челичне кичме
У том смислу, требало би похвалити ауторку, како за у длаку прецизан сценарио, тако и за врло паметну и промишљену режију. Похвале заслужују и директор фотографије Кристофер Месина због прецизне реализације идеја Мери Бронстин у смислу постављања лица протагонисткиње у први план скоро сваког кадра, као и монтажер Лушан Џонстон због индукције ритма лудила перфектно темпираним оштрим резовима.
Опет, првом плану су глумци, нарочито Роуз Бирн која је са Линдом остварила улогу живота. Њој понајбоље парира Конан О‘Брајен, комичар и ТВ водитељ у реткој драмској улози у којој каналише пасивну агресију Кристофа Волца из његових тарантиновских рола. И да, Бронстин демонстрира храброст још једним поступком – додељивањем улоге антипатичне докторке самој себи.
На крају, „If I Had Legs I‘d Kick You“ је филм који је интензиван као шут у стомак. Изразито је непријатан, али то не значи да је лош. Напротив, у питању је један од најбољих досадашњих филмова године.
Извор: Побједа
