У јеку пописа становништва у Црној Гори, прије пар дана са страница Pobjede громопуцателно се проломила епохална вијест. Један од потомака породице Петровић Његош из Никшића, извјесни Марко, није крио узбуђење открићем да гени породице којој припада нису словенског поријекла, већ грчко-илирског, римског или афричког.
Дуго очекивани резултати генетске анализе напокон су стигли из Београда, па је Марко Петровић Његош напокон могао да одахне, просвијетљен спознајом о свом несловенском и, дакако, несрпском поријеклу које га чини изузетно поносним на своје анонимне претке и непознату земљу поријекла, „звану сафари, збогом жохари“ /pobjeda.me/clanak/njegos-i-petrovici-nijesu-bili-slovenskog-porijekla/
Али, у истом интервјуу за Pоbjedu, овај радознали Петровић обећава да неће стати са копањем по својој генеалогији, све док не открије тачан локалитет из кога вуче своје несловенске коријене.
Да је Марко Петровић Његош из Мушовине крај Никшића града заиста нешто повукао, потврђује његова поука како „treba znati da je Njegošev pogled na svijet bio u značajnoj mjeri formiran od strane njegovog učitelja, Sima Sarajlije. Recimo, ideja da su Crnogorci potomci izbjeglica sa Kosova polja, koncept popularizovan od strane Njegoša, zapravo je prvi put spomenut i potekao je od Sarajlije“.
Тако је Марко, захваљујући свом генетском просвјетљењу, успио да „побије“ чак и чињеницу да је владика Василије, двије генерације прије Његоша, писао прву историју о Црној Гори чија је тема Немањићка држава, косовски бој и миграција којом је насељена стара Црна Гора послије боја. „Побио“ је Марко Петровић и чињеницу да се Његош доминантно образовао под утицајем свог стрица Св. Петра Цетињског, који је и сам имао немањићко и косовско надахнуће.
Но, да ли се прича Мушовљанина Марка уопште тиче лозе Петровић Његош из чијег је поријекла до сада само вукао ничим заслужене повластице? Или пак Марко Петровић говори о свом индивидуалном поријеклу, својим личним идентитетским сумњама, својим мрачним фантазмагоријама, о самом себи… У Маркову интиму и личне идентитетске дубиозе било би неумјесно улазити, па стога треба охрабрити овог посвећеника у тајне генетске науке, да настави са самотрагањем. Шта друго преостаје, него пожељети му да се нађе тамо гдје је одабрао и да буде оно што мисли да је у чему год да се препозна.
У Црној Гори само гром из ведра неба и људска брука пуцају тако јако.
Милован Урван
