Пише: Бранислав Николић
Влада Дивљан (1958–2015), београдски “вечити дечак”, једна је од оних личности које ће увек изнова будити пажњу, какав год да је повод
То показује и документарни филм Иза осмеха, редитеља Марка Ђорђевића, који је на последњем 18. Белдоксу освојио награду публике. У питању је полусатно остварење, састављено од кућних видео-снимака породице Владе Дивљана и анимираних делова за које су били задужени Милорад Савановић и Тамара Кострешевић. Десет година након смрти фронтмена “Идола”, добили смо топло и носталгично подсећање на богат и испуњен живот човека чије је стваралаштво обележило животе многих генерација на овим просторима. Редитељ Марко Ђорђевић познат је као аутор филмова Мој јутарњи смех и За данас толико, које су сјајно примили и публика и критика.
“ВРЕМЕ”: Већи део материјала филма Иза осмеха чине породични видео–снимци које је углавном Влада снимао малом породичном камером. Како је уопште дошло до идеје за овај филм?
Марко Ђорђевић: Завршавајући монтажу свог претходног филма За данас толико, дошао сам на идеју да испод последње сцене иде Владина песма “Све лажи света”. Сео сам и написао мејл Дини Дивљан (удовици Владе Дивљана, прим. аут) и од тада почиње наше познанство. Дина је имала замисао за филм о Влади који би трајао плус минус пола сата, и без икаквих ограничења заправо, нити одредница, желела је да чује како ја на то гледам. Будући да сам велики поштовалац Владине музике и да ми он као човек много значи, био сам пресрећан што се таква прилика појавила, а потом се, мало-помало, појавио обрис будућег филма.
Добили сте награду публике на недавно завршеном Белдоксу. Као да људима никада није доста Владе Дивљана…
Његова духовитост и емотивност, које се налазе у тој музици, увек су нам потребне, поготово данас. Има тих Владиних мелодија које су прелепе, стварно ванвремене, оне су стално са свима нама, мислим да нас никада неће напустити. За мене је он инспирација и ненаметљиви херој. Гледајући снимке, монтирајући филм, стекао сам утисак да је и даље ту, некако је живо све везано за њега и све је уз осмех. Његово дело је савршено за филмове које желим да правим, он је идеални композитор филмске музике. Сећам се да смо глумица Ивана Вуковић и ја причали како је потребно да заслужимо да се нека његова песма нађе у филму За данас толико. И тек када је измонтирана та последња сцена, у којој не глуми Ивана већ Филип Ђурић, она је могла објективно да пресуди. Тек тада смо одлучили да ставимо “Све лажи света” у свој филм.
Многима је жао што филм није дужи. Колико сте материјала имали на располагању и како сте бирали оно што ће ући у филм?
Филм је попут новоталасних песама “Идола”: реци шта имаш кратко, јасно и да успут буде емотивно. То је нама било најбитније. Такође, покушали смо да у тих пола сата ставимо прегршт идеја, музичких прелаза, звукова, било у анимацији коју смо цртали за филм, било у монтажи…
Анимација Милорада Савановића и Тамаре Кострешевић даје посебну ноту филму. Откуд идеја за тај сегмент који, успут, није ни толико мали?
Заправо је на неки начин једнако битан као и овај други, документарни део. Интуитивно сам помислио да би анимација донела бајковитост и отворила још једна врата у схватању Владе и његове музике. Парадоксално, анимација у филму понекад успева да се Влади приближи више него снимци. Милорад је осмислио тај свет и донео овом филму много, хвала му на томе. Био сам први гледалац и јако узбуђен оним што ми је свакога јутра, пред зору, када заврши посао, слао.
Шта си кроз овај архивски материјал додатно сазнао о Влади?
Не сећам се. Као да сам одувек знао за те снимке, сада после релативно дугачке монтаже филма. Мислим да ће публика сазнати оно што смо сви већ и предосећали, да се ради о јако шармантном и духовитом човеку, склоном игри, али да је такав био и код куће, не само у јавности. Јако је духовито колико је био упоран да камером снима све и свуда, чак и када је био досадан онима које снима, али би ту прорадио његов шарм и сви би пристали. Дакле, можда сам то сазнао: чак и када је био досадан, био је досадан на шармантан начин.
Једна од најупечатљивијих сцена у филму она је када Влада по сунцу задихано трчи са камером у руци кроз неко хрватско место на мору и пење се на видиковац, одакле посматра пучину. Та сцена има нарочиту драматику, носи тензију у себи. Где је то он снимао? Како си ти доживео ту сцену?
Хвала што сте приметили, јако волим ту сцену, она ми је свакако најемотивнија у филму. Кад смо прегледали сате материјала са његове камерице, наишао је део са летовања на хрватском острву Сусак. Влада иде каменим улицама, усред дана, по врућини, чујеш како дише, разговара с мештанима – тих сцена заправо нема у филму, али оне су биле главна инспирација за анимиране сцене у другој половини. Одједном, Влада почиње да трчи, трчи и трчи. Остаје без даха, гледа у воду у даљини. Толико је то јак утисак оставило на мене, то његово трчање, да сам знао да имамо крај филма и да се у самој сцени, као уосталом и у његовој музици, мешају две наизглед супротстављене емоције: радост и извесна туга. То трчање на филму из неког разлога буди у мени посебне емоције. Има ту узбуђења, постоји нешто готово дечије, то сада схватам.
Филм Небеска тема (2019) редитеља Младена Матичевића о Влади Дивљану својевремено је такође био јако добро примљен.
Срећан сам што тај филм постоји, гледао сам га на премијери. Драго ми је што постоји више различитих филмова о Влади, свакако их је заслужио. Такође, постојање тог филма олакшало ми је оно што сам радио. Могао сам да експериментишем, ослобођен обавезе да објашњавам, правим интервјуе, додајем биографске податке итд. Једноставно, ово је другачији, мањи филм, што мени, односно неком мом редитељском сензибилитету, више одговара. Из Младеновог филма живо памтим венчање Дине и Владе, и како је све то изгледало спонтано. Као и Рундеков опис Владиног талента, а пре свега његове обраде моје омиљене песме “Само једну љубав имам”.
Колико си укључен у протесте и побуну грађана која се одвија последњих шест месеци? Понекад делује да смо дошли до неке врсте ћорсокака и да је почетна енергија можда мало спласнула. Како се теби чини?
Толико се емотивних сцена десило на тим протестима да не може више ништа бити исто. Студенти су осетили тренутак и урадили нешто потпуно несвакидашње. Сцене којима смо присуствовали су узвишене – емотивно ослобођени људи су сада међу нама и промениће ово друштво набоље.
Твоји играни филмови Мој јутарњи смех (2019) и За данас толико (2024) јако су добро примљени у јавности. Шта ново спремаш?
Почео сам да пишем нови филм са Стефаном Тићмијем, писцем и пријатељем. Појавио се ових дана и потенцијални наслов, па сам онако, тајно и за себе, али искрено – узбуђен. Трудим се да пустим да ме интуиција води. То је заправо лако, само је понекад потребно много времена. Циљ ми је да овога пута не угушим људе сценаријем пре него што до снимања дође, да некако задржим већу свежину, односно да се уопште не плашим неуспеха.
Извор: Време
