Пише: Марко Ковачевић, предсједник Општине Никшић
Тврђава – она је у нама. И као што су, како каже Андрић, све Дрине овога свијета криве, али их никада не смијемо престати исправљати, тако ни тврђаве, колико год биле велике и чврсте, не смијемо престати да градимо.
Зато је порука серије Тврђава, снимане у Никшићу, чије је снимање помогла Општина Никшић, управо то – да је тврђава у нама самима и да се она непрестано гради, јер је и борба, како каже његош, непрестана. Или, како један други пјесник каже: није све пропало кад је пропало све.
Ова серија приказује драму и муке обичног човјека у вихору једног рата, у понављању једне трауме по трећи пут у истом вијеку. Једни су знали да ће се то десити, други су повјеровали да никад више неће, а трећи нису размишљали ни о једном ни о другом, већ су имали снове – обичне, а тако дивне и лијепе: заљубити се, вјенчати се, изградити породицу, имати дјецу.
Док су се старе крвомутње наплаћивале њима, они су своје снове ипак остварили.
И изградили тврђаву. Јер тврђава је оно што опстане, оно што је неуништиво и што ће те, на крају, одбранити. Опстали су ти дивни људи. Опстао је тај неуништиви дух обичног човјека, тежака. И то тако да ту жал за огњиштем осјећамо истом људском тугом и ми који нисмо из Крајине.
Да и ми, будни, сањамо ту стару кућу и огњиште скоро сваке ноћи. Јер „мене све ране мога рода боле“, како је у својој пјесми, јединој истинској српској химни, написао Алекса Шантић.
Бескрајно сам поносан што је Никшић био дио ове топле, људске, осјећајне приче. Заједљиво се писало како Никшић глуми „ратом разорени Книн“. Највише га је глумило Велимље, као свједок без рата уништеног села – села које је живнуло са овом причом, причом која је у нама оживјела све оно најбоље што се може оживјети у човјеку. А то што су Никшић, Велимље и Грахово могли бити Книн, и што је Пивски манастир могао бити Лазарица, само говори да смо сви ми могли бити Крајишници и да је судбина наших људи тамо заиста судбина свих нас.
Нетфликсов „Проблем три тела“ се претвара у проблем од пола милијарде долара
Млади глумци, који тек треба да буду окосница великих пројеката у будућности, изнијели су ову причу. Показали су како она може да се осјећа, а не само глуми.
Јер, осим талента, за оно што су урадили Дарија Вучко, Огњен Мићовић, Јован Јовановић, Јана Бјелица и многи други глумци из ове серије, потребно је и срце. Потребна је и душа. Уз старе вукове нашег глумишта, попут Бандовића, Пејаковића, Дугалића, Максића, Микија Манојловића и Славише Чуровића.
РТС и РТЦГ су у овом премијерном приказивању Тврђаве били заједно. Уз малу помоћ Никшића. Био је ред – јер су и у времену које се описује у серији били заједно. Па је било поштено да и ову причу, која нам свима служи на понос, испричају заједно.
Једна сцена из серије томе посебно поучава. Када Цваре, лик којег тумачи Славиша Чуровић, прилази с леђа да убије Момчила (Коља Пејаковић), који брани своје огњиште, након што га упуца с леђа, војска убија и њега – јер га не разликује од Момчила. Иако се он својски трудио да му се те разлике признају и припремао се да дочека „своје“, на крају је завршио са својима.
А ми у Црној Гори и Србији гледали смо Тврђаву заједно.
Јер она говори о нама.
О томе да се породица може привремено одвојити, али да ће, захваљујући тврђави у нама, ипак опстати.
Најважнија порука је да смо ту – живи, да смо породица. Самим тим имамо право на снове, на све оно на шта сви људи овога свијета имају право. А матер памтимо, и мараму плаву, и вриједне руке како нам машу. Памтимо и не заборављамо. Јер нисмо тиква без коријена.
П.С. Хвала Милошу Аврамовићу и Јелени Жежељ на свему што су урадили да ова серија изгледа овако како изгледа. Хвала сценаристима, редитељу и креатору. Хвала Славиши! Хвала Никшићу и Никшићанима. Можда смо макар мало огријали душе оних наших мученика из Лоре овом причом, док и ми и они чекамо макар зрачак оне земаљске правде.
Извор: РТНК
