Nakon mesec dana od početka Protesta protiv nasilja sve češće se postavlja nekoliko izuzetno važnih pitanja od čijeg doslednog rešavanja zavisi i njihov dalji tok i stvarni akcioni i politički domet. Šta dalje, postoji li izlazna strategija ,mogu li političari i opozicione stranke da preuzmu Protest pobunjenih građana do sada su pružali samo tehničku i organizacioni okvir za njihovo odvijanje, kako i na koji način dalje politički artikulisati zahteve i težnje građana.
Sve su to dileme koje sve više izbijaju u prvi plan i traže jasan i dobro osmišljen odgovor. Dosadašnji uspeh ovog Protesta postignut je pre svega zahvaljujući upornosti i doslednosti građana, oni su listom stali iza ispunjenja predočenih i već dobro poznatih zahteva u borbi protiv nasilja koje neprekidno zagovara, sprovodi i reprodukuje osiona naprednjačka vlast i njen veliki vođa. Predsednik Republike nije slučajno rekao da oni imaju sve vreme ovoga sveta i da su spremni da čekaju koliko treba na razgovor i mogući kompromis, a to je samo prozirno fingiranje dijaloga o zahtevima Protesta i težnja da se on i njegova kleptokratska klika prikažu kao konstruktivni činilac u ovoj dubokoj političkoj krizi, kako bi se ostvario tzv. realni kompromis. Sve opozicione stranke i one koje ne učestvuju u neposrednoj organizaciji Protesta su rezolutno odbili ovaj licemerni i besmisleni poziv na razgovor i zajedno sa građanima traže potpuno ispunjenje ispostavljenih zahteva. Niko ne može da ospori da je veština ostvarivanja ciljeva u politici u velikoj meri zasnovana na postizanju održivog kompromisa u kome se uvažavaju interesi svih strana koje učestvuju u dijalogu i dogovoru. Ali kako je govorio Borislav Pekić kompromis je u politici jedino moguć i delatan ako ne narušava osnovno osećanje mere i ne urušava temeljna moralna načela. A upravo ovi Protesti pokazuju svu svoju vitalnost i snagu jer su zasnovani na doslednoj težnji građana da se reafirmišu osnovne moralne i civilizacijske vrednosti i smisao politike kao zastupanje etičkih principa i odbrane javnog interesa. Radi se o poštovanju istinskih vrednosti , načela demokratije i ljudskog dostojanstava: poštovanje prava na slobodu mišljenja, ljudskog integriteta, svetost života svakog čoveka, suzbijanje nasilja kao postojećeg metoda vladavine, podela vlasti i sprečavanje pojave apsolutističkih i autokratskih tendencija lične vladavine, poštovanje Ustava , eliminisanje partijske države, ostvarivanje temeljnih socijalnih i radnih prava i konačno uvođenje u politički život princip odgovornosti.
Zato i nije više ostalo prostora za iznuđeni kompromis oko zahteva protesta kako je on inače moguć i poželjan u sferi klasičnog političkog delovanja. Jer ovi protesti pobunjenih građana u svojoj osnovnoj pojavnosti su negacija dosadašnjeg načina shvatanja i vođenja političkih događaja i delovanja političkih partija, jer u sebi sadrže osnovno polazište, da više nije moguće i prihvatljivo trpeti ovu autokratsku i sve više diktatorsku nasilničku i bahatu vlast proisteklu iz anahronog i farsičnog kulta ličnosti i ličnog oblika vladavine u kojoj se neprestano krši naš Ustav i temeljni civilizacijski uzusi društvenog i političkog života U knjizi Tvrđava Meše Selimovića možemo naći inspirativne redove o suštini straha i njegovog delovanja na čovekovu sudbinu. “Nije to hrabrost, već stid od sebe poniženog. Strah je najgora izdajica, rekao je Osman. A meni se čini da je strah najveća sramota ovog svijeta, i najveće poniženje čovjekovo. Izmahnut nad njim, kao bič uperen u grlo, kao nož. Čovjek je opkoljen strahom, kao plamenom, potopljen njime, kao vodom. Plaši ga sudbina, plaši ga sutrašnji dan, plaši ga vladajući zakon, plaši ga moćniji čovek i on nije ono što bi hteo biti, već ono što mora da bude. Umiljava se sudbini, moli se sutrašnjem danu, poslušno ponavlja zakon, ponizno se smješi mrskom moćnom čovjeku, pomiren da bude nakazna tvorevina sačinjena od straha i pristajanja“. Dosadašnji tok i odvijanje ovog Protesta pobunjenih građana protiv nasilja upravo pokazuje da desetine hiljada građana svojim mirnim ali odlučnim koračanjem ulicama Beograda snažno poručuju da neće više da prihvataju sudbinu koju im je namenio ovaj bahati, anticivilizacijiski naprednjački režim i njihovog unezvereni „veliki „ vođa i ne žele da budu nakazne tvorevine sačinjene od straha i pristajanje. Oslobođenje od straha i dosledno nepristajanje na nasilje naprednjačkog režima u čijoj je osnovi sejanje straha i egzistencijalnih ucena obeležili su ove Proteste građana . Oni sve više prerastaju u Pokret za radikalnu i temeljnu promenu nakaznog naprednjačkog režima, istrošenog i opterećenog korupcijom, nepotizmom, arogancijom, širenjem prostaštava i primitivizma, gušenjem svake slobodne i kritičke misli, klijentelizmom i pljačkom koja više nema granica, apsolutnom kontrolom medija, ali on u svojoj daljoj političkoj artikulaciji prerasta u Pokret za slobodne i demokratske izbore.
Prateći stalna i svakodnevna reagovanja Predsednika Republike Aleksandar Vučića do sada je zabeleženo 270 obraćanja našoj javnosti i njegovih poslušnika i trabanata jasno je da se on nastoji da očuva svoju nedodirljivost i monolitnost njegove kleptokratske oligarhije trudeći se da što više odugovlači sa prihvatanjem zahteva Protesta kao bi kupio sebi dodatno vreme ne bi li na taj način konsolidovao dobro uzdrmani naprednjački režim. Pri tome neprestano ponavljajući da nema nameru da ispuni zahteve Protesta pobunjenih građana znajući da će na taj način pokazati slabost i spremnost na povlačenje , što bi dodatno destabilizovalo njegovi istrošenu i anahroni vladavinu. Time se ruši i njegova mesijanska tzv. istorijska uloga kao neprikosnovenog vođe čiji je cilj da ostavi trag u našoj istoriji.
Zato je odgovor na pitanje šta dalje i koja je izlazna strategija od posebne važnosti za sadašnju fazu ovih protesta bez obzira što je na šestom okupljanju građana nagoveštena izmena način Protesta i njegova radikalizacija ako u toku sledeće nedelje u Skupštini ne budu usvojene zahtevi građana, što sudeći po dosadašnjem reagovanju naprednjačkih poslanika i Predsednika Republike nije nikako izvesno. Odgovor se nalazi u doslednom i bezuslovnom zahtevu za ispunjenju postavljenih zahteva jer svako njihovo razvodnjavanje na čemu se intenzivno radi i ublažavanje dovešće do osipanja Protesta, posebno što oni predstavljaju samo polaznu fazu u temeljnim promenama ovog režima koje su neminovne jer su zahtev vremena u kome više nema mesta za režim koji ne poštuje elementarno dostojanstvo građana i svakodnevno vređa njihovu inteligenciju. Ispunjavanje ovih zahteva otvara prostor za dalekosežniju i sveobuhvatniju političku artikulaciju ovih Protesta i stvaranje uslova za održavanje slobodnih, ravnopravnih i demokratskih izbora. To je tim značajnije jer više nije moguće izaći na nameštene i potkupljene izbore, zato je bojkot Vučićevih nagoveštenih izbora neminovan i jedino moguće rešenje. Aleksandar Vučić je pokazao svoje nakazno lice u poslednjem obraćanju javnosti kada je predlažući po ko zna koji put njegove „epohalne i istorijske“ ekonomske mere još jednom nam pružio neposredni dokaz da prezire i otvoreno ponižava građane Srbije i da se obraća samo svom biračkom telu nudeći i ovoga puta otvorenu kupovinu glasova našim novcem i dodatnim zaduživanjem što je inače njegov oprobani metod u vođenju izborne kampanje. Njegovi režimski mediji objavljuju danima posebne dodatke i uputstva kako će naši građani moći da dođu do obećanih nadnica za izbore. Ovo je još jedan dokaz o istrošenosti i prevaziđenosti ovog režima jer oni i dalje misle i nadaju se da mogu u nedogled da kupuju dostojanstvo naših građana. Ne mogu da shvate da sloboda nije na prodaju.
Posebno što se na Protestima sve češće mogu čuti gromoglasni zahtevi – Vučiću odlazi-. Građani koji proteklih nedelja učestvuju na Protestima protiv nasilja šalju jasnu poruku da prepoznaju da su upravo on i njegov način sprovođenja apsolutističke vlasti glavno izvorište nasilničke, bahate i autokratske vladavine. Stoga je neophodno da se krene u otvoreniju i beskompromisnu artikulaciju političkih zahteva ovih Protesta u čemu pored neposredne uloge građana i opozicionih stranaka učešće moraju uzeti predstavnici udruženje građana , profesionalnih i stručnih organizacija, predstavnici Univerziteta i javne ličnosti koje poseduju osvedočeni lični i profesionalni integritet. Ovom režimu najviše odgovara da se ovaj Protest i dalje odvija bez odlučnije i jasnije političke artikulacije koja će dodatno motivisati i podupreti rešenost i odlučnost građana koji žele pre svega temeljnu promenu ovog autoritarnog i nasilničkog režima.
Ako su Protesti tako organizovani da u svom središtu opravdano imaju borbu protiv nasilja kao razumeti selektivni pristup koji se posebno odnosi na izostavljanje osude nasilja kojem su neprestano izloženi Srbi na Kosovu i Metohiji samo je na jednom skupu pomenuto je Kosovo i Metohija a izostala je i podrška protestima Srba protiv ugrožavanja njihovih osnovnih ljudskih i nacionalnih prava, oni traju već nekoliko nedelja u Zvečanu, Leposaviću i Kosovskoj Mitrovici, upravljeni su protiv nasilne politike A. Kurtija i njegove vlade. Istoričar Miloš Ković kao predstavnik Pokreta za odbranu Kosova i Metohije sa puno prava se zapitao nakon protesta održanih u Beogradu povodom napada na Srbe na severu naše pokrajine „da li prećutkivanje našeg protesta i zlonamerne interpretacije pokazuju da se ovde ne trpi bilo kakvo zalaganje za zaustavljanje progona na Kosovu i Metohiji“. Ovakav stav otvara dilemu zašto se svaki protest protiv politike A. Vučića na Kosovu i Metohiji i nastojanje da se ukaže na njenu pogubnost za opstanak Srba na Kosovu i Metohiji svrstava u desničarenje i promovisanje ekstremnog nacionalizma. Ako na protestima govore žrtve nepravdi i nasilja naprednjačkog režima zašto ne može da se spomene i tegobna sudbina Dragice Gašić, ona se vratila u Đakovicu posle 22 godine izgnanstva i života u centralnoj Srbiji i opstaje uprkos mnogim problemima i izloženošću nasilju u albanskoj sredini. O njenoj sudbini nedavno je pisala na stranicama Politike Biljana Radomirović. “Od januara je ne čuvaju pripadnici kosovske policije, a komšije Albanci u zgradi u kojoj je do 1999 godine živelo 300 Srba, jedva da je otpozdrave na njeno dobar dan. Obilaze je pripadnici KFORa , jer im je naloženo. Ova žena borac, koja je nedavno bila na udaru i lokalne samouprave, albanskih nevladinih organizacija, ekstremnih Albanaca, poput prodavca u obližnjoj radnji, koji je radnicima zabranio da joj prodaju hleb i namirnice. Dragici Gašić hleb traje po tri, četiri dana, jer je obolela od dijabetesa i sama sebi daje insulin četiri puta dnevno. Nerado se seća plačke, kada su joj iz stana odneli i lične stvari, ali i insulin“.
Ovi Protesti pobunjenih i ogorčenih građana su velika istorijska šansa da se ovo sada zarobljeno društvo oslobodi nasilja, bahatosti, primitivizma, antidemokratskog ,autoritarnog načina lične vladavine u kome je pogaženo ljudsko dostojanstvo , ispoljavanje kritičkog mišljenja i što je najvažnije sloboda i pravda kao osnovne pretpostavke za funkcionisanje osnovnih civilizacijskih i demokratskih načela i vrednosti. Građani su se u ovim Protestima oslobodili straha, sada je na redu da ostvare slobodu kao ljudi koji koriste prirodno pravo na pobunu u godinama kada je ugrožavano njihovo dostojanstvo i opstanak kao slobodnih i uspravnih ljudi. Erih From je u tekstu o Neposlušnosti zapisao.“ Čovek je nastavio da se razvija preko svojih dela neposlušnosti. Ako sposobnost za neposlušnost čini početak ljudske istorije, poslušnost bi zaista mogla, ponovimo to, prouzrokova kraj ljudske istorije“.
