Партизан је уласком у шеснаестину финала Уефине Лиге конференција остварио циљ, али је пропустио пречицу за осмину финала, јер је подлегао својим старим слабостима
Кад год неки наш тим, било репрезентација, било клуб, прође кроз међународно фудбалско сито, онда је то огроман успех. Тако је и с предстојећим Партизановим пролећем у Лиги конференција. Још кад се има у виду да је баш он из колоне, која ће да настави рели по Старом континенту, истиснуо бунеслигаша…
Келн, додуше, није Бајерн, али заточник Немачке, ма ко то био, увек је див над дивовима. А германском јарцу су „црно-бели” одсекли један рог у Немачкој, а други у Хумској. То су не само највреднији трофеји у овом његовом европском походу, него и кладенац надахнућа не само за њих, већ и за све у нашем фудбалу.
Али, као што кад је лоше не треба да се види само црно, тако ни када је добро не треба да се примећује само ружичасто. Пролаз у шеснаестину финала Лиге конференција јесте добро, али није одлично! И колико су окршаји с Немцима показали да овај Партизан може да задиви, и то не само једном, толико и резултат по мери против Словацког не сме да прикрије старе слабости.
Чеси, без теоријских изгледа да се макну с последњег места, у Београду су, што им служи на част, играли као да им је живот у питању. Партизан, у прилици да победом заобиђе шеснаестину финала с неизвесношћу, коју она носи, и пречицом оде у осмину финала, није умео лако да изнесе улогу у којој се нашао (као прошле године с Анортосисом). Поготово је у другом полувремену било раздобља страве пред његовим голом.
То као да није био онај тим, који је, рецимо, баш то Словацко, од кога је у Ухерском Храдишту губио с 2:0 и имао играча мање, нокаутирао у другом полувремену, или Ницу, после њеног муњевитог вођства у Београду, сатерао у ћошак. Сада ни у Француској, ни као домаћин Чесима, није био начисто како да убере слатку воћку, која му је већ била у рукама.
Своју нову врлину, испољену у оним европским биткама пре ове две последње, Партизан није поновио. Кројф је некада замерао нашим фудбалерима што нису у игри и они код којих није лопта. Кад су „црно-бели” стизали да подметну себе за саиграча, када су били бритки на сваком делу поља, кад их је на највеће напоре гонила неугасива жеља да победе, личили су на тим из најјачих европских лига.
Приче о премору због нагомланих утакмица требало би једном за свагда да се избаце из разматрања. Онима, који то не могу да поднесу, није место у клубовима, који виде себе у Европи. Исто тако је беспредметно правдање великим притиском због значаја утакмице. Другачије није могуће, јер „не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи”. Уосталом, Партизан је могао све да проћерда, иако, рецимо, у Ници није имао никакво бреме, али је и тамо уместо да буде љути рис био безуби лав, док се против Словацког није усудио да загризе ону слађу торту.
Невероватно је, на пример, како је голман Поповић спасао свој тим да не прими аутогол, али и зашто је „балон”, који му је ишао у руке. кратко „избоксовао ”пред себе, па је примио гол. Исто тако Петрићев потез да стањи везни ред и уведе и другог нападача кад његов тим води. Његови алхемичарски потези јесу доносили и веће благо од очекиваног, али нису баш увек и профитабилни. Од како је преузео Партизан, а тада је то изгледало пре као лудост, него као храброст, видљиво је да напредује као тренер. Циљ ће, и његов и клупски, да буде остварен кад пролеће у Европи не буде равно згодитку на лутрији и „црно-белима” предстоји рад на томе.
Иван Цветковић
Извор: Политика
