Пише: Томас Мини
“Ти си рођени фашиста, један од оних правих”, писао је италијански писац Пјеро Гобети свом пријатељу Курцију Малапартеу 1925, три године након успостављања Мусолинијеве диктатуре. Гобети, тада двадесетчетворогодишњак, хваљен као најбриљантнији либерални писац своје генерације, надао се да ће успети да спречи Малапартеа, тада двадесетседмогодишњака, да одбаци сав свој таленат зарад фашистичког циља. “Зар не схваташ да губиш време, да се фашисти поигравају тобом, да си у партији петоразредни човек, да твоји текстови у последњих годину дана не вреде ни пишљива боба?”, писао је Гобети. Умро је следеће године од повреда које су му нанели црнокошуљаши.
Малапарте је у међувремену постао познат као један од интелектуалаца међу Мусолинијевим присталицама. Током Другог светског рата постао је прорежимска звезда, дописник из иностранства који је примењивао надреалистичке технике да би дочарао свирепост епохе. Стигао је до Источног фронта са Вермахтом и прошетао се по варшавском гету са нацистичким командантима и њиховим супругама. Био је причалац прича којем је стварност била медиј, а своја запажања преточио је у кошмарни триптих: Волга извире у Европи, Капут и Кожа, на ком се и данас темељи његова репутација. Нема тог читаоца који ће остати равнодушан на то како се у њима, уз злокобну присебност и углађено задовољство, дере кожа сваком доживљају.
Малапарте пише о просутим цревима цивилизације, али не као лекар који хита на место несреће, већ као естета који ужива у спектаклу. У његовом валцеру отплесаном кроз 20. век спојиле су се отворена фасцинацију силницима и необично занимање за губитнике историје. И сам Малапарте био је крајње педантан, и у великим и у малим стварима. Пуританац који је избегавао кафу, хлеб и жестока пића, а кјанти разблаживао водом, сваког јутра је проводио по три сата у рутини која је подразумевала бријање груди и надланица, као и пажљиво чешљање и стављање уља на као зифт црну косу.
Крајем тридесетих година купио је плац на литици на Каприју и заједно са локалним зидаром саградио кућу налик бункеру, која се и данас сматра ремек-делом модернизма. Више је волео псе него људе и тврдио да говори њиховим језиком; с нежношћу је посматрао лешеве на бојиштима и преводио поезију Емили Дикинсон. Кретао се између високог друштва и најнижих слојева, без нарочитог интереса за средњу класу. Знао је како да унајми убицу, али и да на први поглед препозна Хоенцолерна.
„Необуздани друштвени каријериста, пренаглашено сујетан, сноб који мења боје попут камелеона“, писао је о њему комунистички вођа Антонио Грамши, оцењујући га као човека „способног за свакакву подлост“. Ни италијанска десница му није веровала, сумњали су да је помодни фашиста, спреман да побегне чим се за то укаже прилика. Што је и учинио, 1943. године, када се додворио америчкој војсци након њеног искрцавања у јужној Италији. И ту није био крај његовим преображавањима. Писац који је некад делио сауну с Хајнрихом Химлером последње дане живота провео је зближавајући се с Мао Цедунгом.
У деценијама након смрти, 1957. године, Малапарте је привукао целу одметничку галерију обожавалаца. Че Гевара и његова жена проучавали су његов приручник о државном удару, док су и пуковници десничари који су се докопали власти у Грчкој 1967. код њега тражили упутства. Милан Кундера тврдио је да је Малапарте препородио роман. Пољски хроничар Ришард Капушћински покушао је да са добом деколонизације уради исто оно што је Малапарте урадио са Другим светским ратом, али без прибегавања његовој склоности да измишља.
Велики филмски монтажер Волтер Марч био је толико опчињен Малапартеом да је научио италијански само да би га превео, док је чешка астрономкиња Зденка Ваврова по њему назвала један астероид. Прилично су великодушни, с обзиром на то да је Малапарте хомосексуалност сматрао неком врстом моралне заразе, хвалоспеви које је добио од писаца из њујоршких уметничких кругова попут Едмунда Вајта и Герија Индијане, који се диве бришућој енергији његове барокне, прото-кемп прозе. Први њихови сусрети с њим, као и других Малапартеових првих америчких читалаца, догодили су се кроз петпарачка Сигнет џепна издања из 1950-их година.
Малапартеов нови живот на енглеском тренутно се одвија из другачијих мотива. Њујорк ривју оф букс поново је објавио неколико његових дела, а сада су на свет издали и његову биографију из пера италијанског дипломате и историчара Мауриција Сере, у преводу Стивена Твилија. Књига слави Малапартеа као једног од “најособенијих тумача 20. века, чије тескобе и стрепње трају до дана данашњег” и као “једног од најмање декадентних и највиталнијих писаца у целокупној књижевности”. Циљ ове књиге је да нас убеди да је, без обзира на оно што му “дивне душе” могу замерити, Малапарте писац за сва времена, а посебно за наше.
Сваки опис Малапартеа мора да почне његовим презименом, псеудонимом који је узео крајем двадесетих година. Рођен као Курт Зукерт 1898. године у Прату, „Манчестеру Италије“, као син Ервина Зукерта, немачког имигранта који се оженио Ломбардијком и био је пословођа у фабрици текстила. У јеку успона национализма, млади Малапарте желео је презиме које звучи мање немачки. „Назвао бих се Бонапарте“, рекао је једном приликом пријатељу, „али то име је већ било заузето“. „Малапарте“ на италијанском значи „лоша, зла страна“, а уједно може да призове израз prendere in malaпарте (увредити), што је прилично прикладно ратно име за некога ко се свесно супротставио свом друштвеном окружењу.
У младости је Малапарте, попут племића из ранијих векова, био упућен да га одгајају други. У овом случају била је то породица једног металца на периферији града. Ово измештање довело је до непредвиђених последица. Малапарте је упијао пролетерске вредности какве је с поносом гајила његова хранитељска породица, а развио је доживотну фасцинацију уличним борцима; све то разликовало га је од других писаца из средње класе. Једна од њему најдражих успомена из детињства била је “када сам дубоко посекао длан; призор моје сопствене крви изазвао је у мени шок и трнце од радости”.
Малапарте је 1918. године из, како је тврдио, гађења према свом ауторитарном оцу изабрао најекстремнији облик побуне доступан сину једног Немца: пријавио се у француску војску да би се борио у Првом светском рату против немачке империје. Стигао је у Француску таман на време да учествује у првим великим офанзивама, а касније је прешао у италијанску војску да би учествовао у борбама на Алпима. „Командујући 94. јединицом бацача пламена успео сам да учиним нешто корисно“, писао је кући после једне алпске битке. „Ручне бомбе обешене о појасе немачких војника експлодирале су при додиру с пламеном“. Током рата је Малапарте почео да пише за војне билтене и новине. „Рођен сам да пишем белетристику, а не да погинем у рату“, поверио се дневнику. Већ у првој години на фронту био је изложен дејству иперита, што му је направило оштећење на плућима које је, скоро четири деценије касније, допринело његовој смрти.
За разлику од савременика као што су Ернст Јингер или Ерих Марија Ремарк, Малапарте није написао велику књигу о Великом рату. Нити му се, као код Хемингвеја, такво искуство одразило на стил. Још се није био предао књижевности; амбиција му је била да постане државник. После рата је Малапартеова дипломатска каријера почела обећавајуће пошто га је италијанска војска прикључила својој делегацији у Паризу. Версајски споразум довео га је, макар то било и на маргинама, у само средиште света. Сера верује да је тамо већи део времена провео учећи језике за које је мислио да ће му затребати у животу: енглески, немачки, руски.
Након конференције је добио премештај у Варшаву, где је тврдио да је био најмлађи дипломата у историји Италије. У стварности је био прослављени фактотум, а слободно време проводио је мачујући се са монсињором Акилеом Ратијем, папским изаслаником који ће касније постати папа Пије XI, и упуштајући се у прве љубавне афере. (Малапарте се никада није женио и волео је да одржава везе са утицајним, богатим женама, мада ретко када на дуже.) Ипак, Варшава је оставила утисак на њега: развио је склоност за пољску аристократију и огромно поштовање према Совјетском Савезу, чија је Црвена армија под вођством Троцког умало заузела град док је он боравио тамо.
Када се Малапарте вратио у Италију, 1921. године, његова дипломатска каријера нагло је увенула. Монархији су дани били одбројани, а по трговима су се водиле борбе између социјалиста и фашиста. Малапарте је накратко радио у Министарству рата, затим се уписао на права, да би на крају преживљавао као новинар међу римским боемима, дружећи се с уметницима попут Ђорђа де Кирика. „Фашизму га је привукла“, пише Сера, „суштинска друштвена трансформација у којој је видео сопствени одраз“. Малапарте је у фашистички покрет ушао с малим закашњењем. Насупрот увреженом мишљењу, није учествовао у Маршу на Рим 1922. године, преко ког је Мусолини дошао на власт. Ипак, штанцовао је пропагандне текстове, волонтирао је као трибун и накратко предводио Фирентинску раничку комору пре него што су га са тог места сменили милитантнији ривали.
Убрзо је преузео помпезно звучећу функцију инспектора Фашистичке партије, што је у пракси углавном значило да шпијунира Италијане у Паризу. Покренуо је часопис La Conquista dello Stato (Освајање државе), у ком је наставио да објављује високопарне апологије успона Мусолинија. Ипак, његова најскупља услуга била је далеко подмуклија. После победе фашиста на изборима 1924. године, социјалистички посланик Ђакомо Матеоти изнео је доказе о изборној крађи и насиљу. Десет дана касније фашистичка банда предвођена Америгом Думинијем, Мусолинијевим „плаћеним убицом“, киднаповала је и убила Матеотија. То убиство често се сматра италијанском верзијом Ноћи дугих ножева, тачком после које фашистима више није било повратка. Мусолини, који тада још није до краја учврстио власт, морао је да се дистанцира од злочина.
Малапарте је одиграо улогу посредника и помогао је да се злочинци ослободе оптужбе за убиство с предумишљајем. На суду је сведочио да му је Думини рекао како је намеравао само да претуче Матеотија, уједно сугеришући чак да је и сам Матеоти био умешан у друга политичка убиства. Резултат је била блага казна за Думинија (Мусолини га је амнестирао после неколико месеци) и раст утицаја Малапартеа, који је успешно опрао убиство једног од Дучеових најнеугоднијих непријатеља у јавности.
„Малапарте никада више неће пасти тако ниско“, пише Сера о Матеотијевом случају, као да је реч о изузетку у каријери његовог јунака. Сера никада не покушава да оправда Малапартеа, али га на неким местима представља као човека префињеног ума који је био изнад идеологија, као некога коме фашизам није био потребан толико колико је он био потребан фашизму. Међутим, сам Малапарте не олакшава овакву врсту одбране. И то не само зато што је био циник, политички непоуздан, препун расних предрасуда и колосално себичан. Проблем је у томе што збуњује своју публику тиме што је наводи да посегне за речју „упркос“. Често нам се говори да је тријумвират фашистичких мајстора прозе – Селин, Јингер и Малапарте – велик „упркос“ њиховој политици. Али, допало се то нама или не, оно што их је чинило изузетним било је нераскидиво везано за њихов идеолошки став. Управо то је невоља код Малапартеа коју Сера одлучује да заобиђе.
Малапарте се винуо до светске славе 1931. године књигом Техника државног удара, танушном књигом која је претендовала на то да буде приручник за преузимање власти у модерним државама. Грешка сваког амбициозног пучисте, тврдио је Малапарте, била је што се ослањао на људе с оружјем; оно што је заиста било важно биле су чете електричара, железничара и телефонских оператера који су могли да преузму машинерију државе. Када једном овладаш техничким апаратом, све остало долази само по себи. Анализирајући државне ударе између два светска рата, Малапарте је највише оцене доделио Троцком и Мусолинију. Хитлера – тада још увек две године далеко од власти – одбацио је као колебљивог аматера који се ослања на говоре, масе и парламентарне финесе. „Хитлер је само карикатура Мусолинија“, написао је, психоанализирајући га као жену прикривену у телу мушкарца. „Хитлерова женствена страна објашњава његов успех, његово доминирање пред масом и одушевљење које буди код немачке омладине“.
Као тактички приручник, књига је патила од озбиљних заблуда. Хитлер је, као и Мусолини, дошао на власт управо тако што је најпре деловао унутар парламентарних структура, све док није могао да их одбаци као потрошене ракетне лансирне рампе. Оно што је Државни удар учинило бестселером био је тон задиханог сведока, утисак да је Малапарте изблиза посматрао диктаторе. Књига је спој минуциозне репортаже и бомбастичне анализе, а тај стил ће касније још усавршити. Саме личности о којима пише нису је добро примиле: Хитлер ју је забранио у Немачкој, Троцки ју је назвао идиотском, а Мусолини, коме су похвале највише ишле у прилог, грозио се подсећања да је почео као новинар социјалиста.
Малапартеово погрешно схватање личног односа са Мусолинијем донело му је много непријатности у годинама које су уследиле. Више пута су га, на Мусолинијев захтев, слали у притвор крајем тридесетих и почетком четрдесетих година. Најозбиљнији прекршај догодио се 1939, када је Малапарте ковао заверу против Итала Балба, италијанског пилота из Првог светског рата виђеног за Мусолинијевог наследника. Малапарте није могао да одоли томе да рекламира своју озлоглашеност, па се између издржавања казни често појављивао на забавама високог друштва уз речи: „Даме и господо, ево вашег осуђеника!“
У послератним годинама Малапарте је тврдио да је то што је хапшен под Мусолинијем доказ његових антифашистичких уверења или бар његовог неукротивог нонконформизма. Волео је да препричава причу о томе како је Мусолини једном тражио да му га доведу у кабинет да се пожали на његове критике режима, споменувши и да зна да му се Малапарте подсмева због ружних кравата. Малапарте се извинио, а на изласку додао: „И данас носите ружну кравату“.
Малапарте је 1941. године, непосредно по пуштању из затвора, извештавао за Коријере дела сера о раним походима Италије и нацистичке Немачке. Његова прва значајна књига, Волга извире у Европи, написана је као низ репортажа са Источног фронта, при напредовању Вермахта кроз Украјину у својој злосрећној инвазији на Совјетски Савез. Извештавајући из спаљених села, Малапарте је постао више од пропагандисте или посматрача-импресионисте, решен да, како је писао, “проникне у дубљи смисао, скривено значење овог јединственог рата”.
Прикључен немачкој војсци, схватио је да сведочи “не само сукобу људи, него и машина, технике, система индустријализације”. Према Малапартеу, и нацистичка Немачка и Совјетски Савез створили су нови тип радника-сељака вичнијих куполи тенка него плугу. На незадовољство својих фрустрираних уредника у Италији, који су желели приче о немачком јунаштву, Малапарте се све више дивио Црвеној армији. Књига је прожета цртицама које ће постати његов заштитни знак:
“Под дрветом видимо двојицу немачких војника како перу ноге у локви мутне воде. Палчеви су им отечени и изобличени од дугих маршева и жеге. Стопала им штрче из сивомаслинастих униформи, бела, огромна, попут грана с којих је ољуштена кора. Пада ми на памет да су Дафнина стопала морала баш тако да изгледају у тренутку њеног преображаја”.
У таквим вињетама се природа надмеће са природом и постаје чудна. Иако Малапарте уме да буде брбљив и да претерује зарад ефекта, да затрпава призоре са пет класичних референци тамо где би и једна била довољна, он је у свом најбољем издању техничар шока и зна како да манипулише читаоцима, зна како да пасусе са лепотом смени пасусима са ужасима и када да све то испреплете.
На Источном фронту је, пише Сера, Малапарте „развио схватање рата као библијске казне, а као таква оно гута и победнике и поражене, и људе и животиње, и природу и технологију“. Та визија налази најпотпунији израз у његовом ремек-делу Капут, у ком се лута од финских шума, преко Украјине и Југославије, до немачког позадинског фронта. Гледамо немачке војнике како пуцају у псе за које су Совјети прикачили експлозив и дресирали их да зађу испод тенкова. Коњи се укоче као скулптуре на језеру Ладога, ногу окованих ледом. Након једног банкета с хрватским диктатором Антом Павелићем, Малапарте описује како домаћин открива корпу за коју се испрва чини да је пуна дагњи, а затим каже: „То је поклон мојих верних усташа: двадесет килограма људских очију“.
Најупечатљивије сцене у књизи одвијају се у Варшави под нацистичком окупацијом, где Малапарте вечера са високим официрима и извлачи из својих домаћина најстравичније изјаве. Док сечиво пролази кроз печење од јелена обележено кукастим крстом, он себи додељује најбоље реплике, изазивајући нелагодан смех Немаца док понавља тезу да је Хитлер жена. Домаћин му је углађени губернатор Ханс Франк, који са теме о Шопену прелази на Јевреје:
Немачка деца се играју: имају лутке, гумене лопте, дрвене коњиће, лимене војнике, ваздушне пушке, трубе, музичке кутије, чигре; имају све што је детету потребно за игру. Јеврејска деца се не играју; немају чиме да се играју, немају играчке, штавише и не знају да се играју! Не, деца из гета не знају да се играју. Она су заиста дегенерисана. Одвратно! Једина забава им је да прате мртвачка кола препуна лешева… да иду да гледају како им стрељају мајке. Права забава за јеврејску децу.
Малапартеова метода је да заведе саговорнике, да се опусте и лежерно разголите своју монструозност. У шетњи кроз варшавски гето коју су нацисти организовали за новинаре Малапарте прескаче тела: „Била су непомична и укочена, личила су на дрвене статуе. Баш као мртви Јевреји на Шагаловим платнима“. Преживеле престрављује обраћајући им се се са „пардон“ док се пробија између њих, учтивошћу толико необичном да би је разумели. Пред зидом гета немачки војници пуцају на јеврејску децу која су испод прокопала пролаз у потрази за робом са црне берзе. „Чуперак црне косе извирио је из рупе“, пише Малапарте. „Затим су се појавиле две руке и ослониле на снег. Било је то дете. Још један пуцањ, и метак је опет промашио мету за неколико центиметара. Дечја глава је нестала“.
Непосредности какву Малапарте постиже нема премца међу историчарима тог доба, било да призоре измишља (коњи на језеру Ладога) или улепшава оне стварне (вечера са Хансом Франком). Кроз већи део Капута Малапарте јури и потура шољу да би ухватио оно што се слива са трпезе распричаних нациста. У његовој можда и најјезивијој сцени, а Сера за њу пише да је врхунац послератне италијанске књижевности, Малапарте у варшавском гету гледа како се две девојчице туку око сировог кромпира. Кад једна од њих остане празних шака, понуди јој новац, што она одбије. Онда јој понуди цигару немачког официра:
Девојчица ме је неодлучно погледала, поруменела, узела цигару, и схватио сам да је то учинила само да би ми удовољила. Није рекла ништа, чак ни хвала; полако се удаљила не осврћући се, држећи цигару у руци, повремено је приносећи лицу да је омирише, као да сам јој поклонио цвет.
Сера ову цигару ставља насупрот ноши скривеној иза застора из записа Прима Левија о Јеврејима натрпаним у сточне вагоне, последњој трунки достојанства. Али Малапарте не трага за достојанством. Он у тој девојчици види угушену слободу: слободу да се, макар начас, буде лакомислен.
Након што је одслужио последњи кућни притвор на Каприју, Малапарте 1943. године мења страну и прикључује се победницима Американцима. Кожом, својим приказом америчке окупације Напуља, конкурише читавој плејади писаца које је привукао тај град: Норману Луису, Џону Хорну Бернсу, Мелчиору Вањковичу и Едмунду Вилсону. У Малапартеовом опису, пуковник Џек Хамилтон, јужњак из Јужне Каролине и обожавалац Пиндара, појављује се као нека врста инверзије нацисте Ханса Франка. Хамилтон је човек цивилизације, али од оне здраве, окрепљујуће врсте. „Доброта и невиност тих дивних момака с друге стране Атлантика“, пише Малапарте, „који су се искрцали у Европу да казне зле и награде добре, могли су да искупе и народе и појединце за њихове грехе“.
Ипак, већи део књиге посвећен је развејавању те визије о искупљењу. Као да се читава женска популација Напуља, па чак и деца, нуде Американцима за секс. Малапарте описује како црни војници плаћају Италијанкама да жбунове стидних длачица офарбају у плаво, као и хомосексуалне оргије међу официрима. Када амерички тенк прегази једног пролазника, Малапарте пише: „Раширене ноге и руке, које су биле мало одвојене од трупа, изгледале су као ногавице и рукави тек испегланог одела, развученог по дасци за пеглање“. Иако чезне за тим да Американци очисте мрљу пораза са Европе, Малапарте не гаји никакве илузије о ономе што следи. „Капиталистичко друштво“, пише он, „засновано је на уверењу да човек не може да ужива до краја у свом богатству и срећи ако у близини нема оних који пате“.
Кожа је Малапартеова најсамосвеснија књига. Људи које сусреће задиркују га због начина на који ће вероватно преобликовати њихова искуства у својој следећој књизи. „Судећи по Капуту“, примећује један француски новинар, „рекло би се да Малапарте не једе ништа сем славујевих срца, послужених на тањирима од старог порцелана из Мејсена и Нимфенбурга, за столовима краљевских височанстава, војвоткиња и амбасадора“.
Када се Кожа појавила 1949. године, постала је сензација у Италији. Како примећује историчар Серђо Луцато, нису вероватно сви читаоци делили са наратором воајеристичку фасцинацију мртвима и нерођенима. Уместо тога, привукло их је оно што Луцато назива „анти-антифашизам“ књиге. Док су се доскорашњи борци покрета отпора још чврсто држали етике самопрегора и политичке неукаљаности, Малапарте је заговарао „етику преживљавања“, охрабрујући Италијане с противречним ратним досијеима да се не оптерећују сопственим мрљама.
Сера, коме се отац борио у покрету отпора, али у некомунистичкој бригади која се никада није помирила са тврђом линијом послератних комуниста, признаје да гаји немале симпатије према Малапартеу. (Те симпатије подразумевају и претерано поистовећивање са Малапартеовим стилом, који Сера повремено плаховито опонаша, са све претеривањем са описима и непотребним упадицама аутора). Сера у једној фусноти која доста тога открива наводи да га је у младости увредио Алберто Моравија, некадашњи Малапартеов поштовалац који је касније постао истакнути глас италијанске левице, када је по његовом начину облачења закључио да је реакционарни буржуј. У томе се одражава и оно што је сам Малапарте доживео после рата. Када се 1947. године преселио у Париз, са надом да ће се изнова укључити у тамошњи књижевни живот, егзистенцијалисти су га дочекали са презиром јер нису могли да му опросте ратну прошлост.
У упечатљивој сцени из Дневника странца у Паризу Малапарте описује како се разочарао у Албера Камија, који му је јасно ставио до знања да не би имао ништа против да гледа како га стрељају због злочина. „Замишљао сам ту сцену“, пише Малапарте. „Ја, с повезом преко очију, везан за столицу или стуб, а Ками наспрам мене, с пушком у руци, чврстог погледа, безизражајног лица, гологлав“. Али чињеница је да Малапарте више никада није био исти писац након слома европског фашизма. Мусолинијев режим давао је његовој прози ореол преступа који је знао да искористи у уметничке сврхе. Његов париски дневник, насупрот томе, тек је збрка клишеа и неуспелих провокација. Већ 1950-их година ковао је планове како да добије спонзорство од Кока-коле.
Малапартеов последњи покушај да се поново прослави као дописник из иностранства одвео га је 1956. у Кину, где је, како је тврдио, упознао Мао Цедунга и заиграо улогу дипломате, молећи за ослобађање европских свештеника из кинеских затвора који су му, на његово изненађење, деловали хуманије од италијанских у којима је био. Али његов књижевни пулс већ је био угашен, а његови извештаји не показују никакву свест о томе да се Мао спрема да покрене Велики скок напред. У Кини су Малапартеова оштећена плућа коначно су дошла по своје. Враћен је у Италију совјетским авионом, преобратио се у католичанство и умро.
Коначно, Грамшијев опис Малапартеа као камалеона мање је убедљив у односу на доследност какву у њему још раније препознао његов стари пријатељ Пјеро Гобети: Малапарте је обожавао силу, где год да ју је нашао. За његове критичаре непријатно је то што му проза није била компромитована фашизмом, него се, напротив, њиме хранила. Али он је био парадоксалан фашиста који је имао проблема са сваким покретом већим од њега самог: био је фашизам за себе.
Сера сматра да би данас било немогуће поновити оно што је Малапарте покушавао да уради. Нисам сигуран. Могуће је замислити Малапартеа нашег доба како се ушуњава на забаву у Мар-а-Лагу и ужива у бургерима од меса оних без папира; како размењује циничне опаске с управним одбором Палантира док се разговор преноси са теорије књижевности на надзор над побуњеним студентима помоћу вештачке интелигенције; како пуца у небо препуно дронова раме уз раме с војницима Северне Кореје код Курска; како лута Газом са војницима ИДФ-а који испробавају опљачкано доње рубље док издају наређења да се зграде сравне са земљом. Изопачености не мањка, и савременом Малапартеу не би мањкало грађе.
Самом Малапартеу, међутим, никада није било стало до тога да буде на правој страни историје. Није му било важно да ли ће временом бити искупљен зато што је добро писао. „Лично ме не занима да ли неки амерички новинари мисле да сам фашиста или антифашиста“, написао је свом њујоршком издавачу после рата. „Питање је само да ли њихово мишљење може да угрози успех Капута“.
Извор: Глиф
