Мајсторско писмо, то је то!

Мартин Скорсезе је показао да у непобитно озбиљним годинама (рођен је 1942. године) има снаге, и ума и тела, да се након крајње упитног филма (Ирац) врати у врхунску ауторску форму, на какву је, уосталом, још давних дана и навикао бројну “армију” поклоника и поштоватеља

Сцена из филма, (Фото: The New York Times)

Не само стога што се у жанровском смислу барем делимично може посматрати и као филм мистерије, најновији филм Мартина Скорсезеа на самом старту анализе, између осталог, побуђује и на покушај разрешења мистерије тих безмало па унисоно хвалоспевних критика и препорука које га прате ових неколико дана од почетка званичне и шире биоскопске дистрибуције. Може бити да је тако стога што се овај знаменити аутор истински светског калибра у последњих неколико година показао као најистрајнији и најгрлатији заговорник борбе против захуктале инфантилизације првенствено репертоарског филма, а у корист такозваног озбиљног филма за озбиљнију и упућенију (па самим тим онда и захтевнију) публику. Може бити да је објашњење и то што је показао изнимно пуно такта и финеса на увек незгодном терену екранизације претходно силно хваљене и читане прозе (у питању је истоимена документаристичка проза Дејвида Грена, од пре пар година доступна и код нас – у преводу Браниславе Радевић-Стојиљковић и у издању Лагуне). А може бити да део усхићења стиже из правца чисте радости што је Скорсезе показао да у непобитно озбиљним годинама (рођен је 1942. године) има снаге, и ума и тела, да се након крајње упитног филма (Ирац) врати у врхунску ауторску форму, на какву је, уосталом, још давних дана и навикао бројну “армију” поклоника и поштоватеља.

Све управо побројано представља низ згодних и мање-више уверљивих спекулација, али одговор на горенаведену питалицу не може се свести на тако поједностављено гледање; напросто, Скорсезе није сам у том боју (повремено му се прикључе и они склони повременим сагрешењима управо тог типа – Нолан, Вилнев, као и неки други заслужни синеасти – рецимо, Тарантино, Пејн, донедавно и Фридкин…), а није да нема и других покушаја прављења тог данашњег Светог грала од филма замашнијих ауторских амбиција за пробирљивије гледатељство. Осим тога, сам Скорсезе је деценијама упорно поентирао на поменутом плану екранизација добро знане прозе (Последње Христово искушење, Добри момци, Доба невиности, Банде Њујорка, Затворено острво, Вук са Вол стрита, а у задољавајућој мери и Ћутање). На концу овог вагања, и сам Скорсезе се и раније у више наврата враћао након повремених промашаја и дела која напросто нису била достојна на првом месту његових креативних капацитета, а онда и реномеа. Дакле, биће да је и у овом случају објашњење оно најједноставније – реч је о напросто изврсном филму, па још и амбициозном остварењу непорециво значајног имена. А онда и о правој реткости у контексту биоскопских репертоара насушних у барем последњих десетак филмских лета. Приде, Убиства под цветним месецом (изворно – Киллерс оф тхе Флоњер Моон) јесу одлично дело у повише свакако меродавних и референтних аспеката, почев од убедљивог мултижанровског профила, преко саме занатске израде, па све до димензије идејних и значењских импликација које нам доноси пред очи и умове, да хитро побројимо тек неке од планова на којима је маестро Скорсезе овде баш убедљиво поентирао.

Убиства под цветним месецом се, дакле, на трагу књиге на којој је заснован, да посматрати као whodunit остварење (односно, прича у чијој је сржи потрага за убицом – овде, конкретно, убицом бројних виђенијих Индијанаца из округа Осејџ), које се, не само прецизности ради, ипак мора преименовати у својеврсну whodunit мистерију (што ће рећи, приказ околности које су могле да доведу до тог низа гнусних смакнућа, која су, уз све остало, неко време бивала скрајнута, некажњена, а онда, самим тим, и толерисана). Већ ту је Скорсезе свој на своме – у жанровском смислу, филмска Убиства под цветним месецом су надоградња те, иначе одличне, документаристичке прозе, у којој је пак нагласак на оном што ће овај филм гурнути у први план у завршници – на истрази која је у видној мери обликовала потоњи облик деловања ФБИ-ја; уз то, иако доста брзо постаје јасно ко би од присутних актера могао да оркестрира тај крвави пир, проистекао понајпре из чисте и просте похлепе, Убиства под цветним месецом (у овом свом филмском виду) задржавају упечатљиве обрисе напете и динамичне мистерије која, не само меритократски гледано, мора довести до крајњег резултата. И баш као и раније – све и када се прихватао сценарија/изворника прегледнијег и лако уочљивог жанровског педигреа, Мартин Скорсезе је успевао да те полазне (жанровске) премисе издигне на ниво на ком се са силином повода може говорити о вештом примеру жанровске вишезначности и поливалентности. У том погледу, овај филм лако стиже и до тачке породичне, а онда и збиља широке друштвене хронике, те приказа изнимно живописних животних и друштвених околности услед којих су се на оном чувеном метафоричном деблу нашли преживели Индијанци са једне, и јуришници на првобитни (дакле, и “најслађи”) капитал са друге стране. И у тој димензији имамо одрешито бежање из оквира – пред очима нам већ на почетку филма искрсава свет очигледно темељно вестернизованих Индијанаца, формално окованих ригидном и дискриминаторском законском регулативом (сваки Осејџ Индијанац, ма колико имућан био, морао је као и званично “недостатан” да има белог заступника који располаже његовим иметком), огрезлих у западњачку грабеж и лов на статусне симболе, као и видове аутодеструкције. Ово је приде и судска драма, па и драма (добрано нагрижених, ако не и урушених) идентитета, као и повест о несвакидашњој романси, те изванредан пример поствестерна, што указује на причу која се збива као ехо пређашњих турбуленција и у ери која је уследила након замирања Дивљег запада, тог издржљивог митског филмског топоса. Овде можемо да приметимо да су се и раније велики аутори прихватали прича које су у смислу хронологије заиста биле поствестерни (рецимо, Блејк Едвардс, Стивен Фрирс…), док се чак и непревазиђена Пекинпоова Дивља хорда може придружити том мањем, али запаженом забату (а у питању је филм који и сам Скорсезе наводи као ултимативан вестерн за завршницу те ере и тог филмског соја, после кога скорије придошли треба озбиљно да се замисле треба ли уопште и кретати тим путем, путем тог једног јединог аутохтоног америчког филмског жанра).

Уколико су довољно појашњени и предочени та сложена структура и то фино жанровско-наџанровско стање филма о коме је у овом приказу реч, недвосмислене речи хвале имају се брзо изрећи и на рачун самих занатских извођења, тачније, онога што нам ово остварење пружа у појединим еснафским аспектима. Скорсезе суверено води причу која је, рекло би се циљано вишекрака и дакле склона расплинућу, с тим да редитељ (а канда је то и до сценаристе – оскаровца Ерика Рота) показује и завидну акробатску вештину и одважност, па Убиства под цветним месецом често у приповедном смислу бивају “украшена” наративним и монтажним микродигресијама, уз помоћ којих у маниру оновременских писаних хроника сазнајемо додатне информације и одреднице о управо придошлима “на сцену”. Леонардо Дикаприо је, наравно, посве очекивано, надахнут и прецизан у изразу, до овог тренутка готово па непозната Лили Гледстон (а на то указују све гласније медијске спекулације) заиста заслужује Оскара за главну женски улогу за ово доношење лика крајње пипавог и неубичајеног стоичког фатализма, док посебно изненађење представља Роберт де Ниро, који као да се први пут у ових пар деценија ударничког арчења властите репутације и умећа поново прихватио глуме која плени осебујношчу и сврсисходношћу. И то није све – како се испоставило, тестаментаран музички скор Робија Робертсона, честог и поузданог Скорсезеовог сарадника, овде, како се испрва чинило, на трагу онога што у причама сличног жанровског профила обично нуде Ворен Елис и Ник Кејв, заправо дарује видно разноврснију музичку кулису за пунокрван и срчан вестерн него што то чини поменути двојац. На све то, Убиства под цветним месецом на довољно честе махове имају капацитет да одушеве и на пољу сниматељске амбициозности, при чему сцена онога што следи након експлозије у кући једне од породица које су биле мета остаје систематски гледано бравурозна секвенца за дуго памћење.

Вреди поменути и да Скорсезе маестрално барата ових дана посебно незгодним и дискутабилним питањем ритма приповедања, и на узорку приче од заиста гледалачки и временски захтевних 206 минута (Скоресезе се по том питању захвалио Арију Арстеру, редитељу филмова Мидсоммар и Бо се плаши, који је пробијао ту брану последњих година). А у последњем делу филма, у својеврсном епилогу, Скорсезе се промућурно и истовремено шеретски (а у том делу се и сам појављује у омањој роли) осврће на фришку опсесију подкастима и причама о стварним злочинима; то нам предочава у виду приказа радио-драме која се са бројним звучним ефектима одвија уживо пред публиком, чиме указује на порекло филма као понајпре наративног (тј. приповедног и приповедачког) медија, што онда буди асоцијацију на саму завршницу, на последњих неколико секунди непревазиђених Фордових Трагача, где се филм на трен или два враћа својим позоришним коренима. А премда отворено мучан и на плану теме и у сфери приче која се бави и друштвеним и расним кривдама у суштински не тако далекој прошлости, па још са подоста тога евидентно унивезалног, овај Скорсезеов филм у овој нашој стварносној равни добио је и срећан завршетак који је свакако завредео – судећи и по конкретним бројкама (у свету и код нас – где је ово хит остварење у првом викенду приказивања претекло и Бајићеве Хероје Халијарда), ипак има довољно публике за овакав вишеструки изазов. Ето једне заиста добре вести за овај свет. Нека нам је добродошла.

Зоран Јанковић

Извор: Време