„Њемачка је Хамлет“, једном је написао Гордон Крег. Иначе велики историчар њемачке нације (1913–2005) био је истакнут по садржајним сажимањима ове врсте, увидима који бацају свјетло на највеће дубине њемачке психе, на оно што чини „откуцаје била“ једног народа. Да ли је Њемачка окренута према западу, према Атлантику или према истоку, према евроазијском копну? Из које традиције црпи? Гдје лежи њена лојалност? То су већ питања географије, богате старе културе и дуге, компликоване њемачке историје. Мислим да Крег није сугерисао да је ово стање оптерећујуће. Заправо, у њему није било ничега што би захтјевало рјешавање. У свом стању двострукости, ни у потпуности на истоку, ни у потпуности на западу, Њемачка је заиста оно што збиља јесте.
Немци су дуго тако живјели – без пардона. Дозвољавали су САД-у да стационира 200.000 војника на својој територији – цифра на крају Хладног рата – док слиједе Остполитик Вилија Бранта, односно отварање Савезне Републике према Њемачкој демократској републици и према томе цијелом Источном блоку. Њемачка је била та која је вршила заједничка улагања с Газпромом, руским енергетским конгломератом, у нафтоводе Сјеверни ток И и ИИ чак и у вријеме растућих тензија између Истока и Запада.
На дугој вожњи од Међународног аеродрома Домодедово до Москве, широке саобраћајнице су препуне њемачких дилера аутомобила, њемачких грађевинских дизалица, фабрика немачких компанија. Њемачка предузећа, заједно са многим њемачким грађанима, били су гласни критичари режима санкција које су САД увеле Русији – и заправо Европи – након што је пуч у Кијеву у кореографији САД-а, прије осам година, покренуо тренутну кризу у Украјини. Прочитао сам два изванредна интервјуа која је Ангела Меркел дала Дер Шпигелу и Ди Цајту прошле седмице, а противна овој историји, ономе што је писано, против прописаног стања двострукости. Ако постоји једна истина која стоји изнад свих осталих у запањујућим открићима бивше канцеларке о дволичности Берлина у односима с Москвом, то је оно да је Савезна Република напустила своје наслијеђе — своје природно стање, заиста — и тако значајне одговорности из прошлости које јој је обезбиједила географија.
Отуђење Исток-Запад
Било би тешко прецијенити значај овог заокрета за све нас. Глобална подјела је се управо проширила. Други хладни рат је постао још хладнији. Отуђење Истока и Запада је сада мање-више трајно стање ствари. А свијет је управо изгубио једину државу способну да ублажи постојеће страшне околности својим посебним, можда јединственим положајем у заједници народа. Чудно је узети у обзир гледиште принца Хајнриха 13., њемачког аристократе који је управо ухапшен јер је предводио завјеру за рушење владе у Берлину (скуп апсурдних оптужби, морам одмах напоменути, ни тренутка не схватам озбиљно отсутне вјеродостојне доказе , и не очекујем да ћемо их икада видјети). Чини се да је принц дуго тврдио да Њемачка након Другог свјетског рата није постала нова држава, већ подружница САД-а, у њиховом потпуном власништву.
„Ми нисмо Нијемци. Не живимо у правој њемачкој држави”, наводе његови наводни слједбеници у (врло обмањујућем) чланку Њујорк Тајмса објављеном у неђељу. “Ми смо само огранак ГмБХ”, ово посљедње значи друштво с ограниченом одговорношћу.
Како је необично читати ове ријечи исте седмице када је Меркел отклонила сваку сумњу да је то управо то њемачко стање – вјероватно од раних послијератних година, свакако откако се Вашингтон са својим савезницима обавезао на свеобухватну, свеукупну, кампању да НАТО доведе на сама руска врата са коначним циљем поткопавања Руске Федерације. Иако не знам много о принчевој политици, интересантно је читати приговор њемачког грађанина који гласи да је Савезна Република издала себе и своје историјско наслијеђе управо исте седмице када је њена бивша канцеларка у интервјуу водећем њемачком недељнику и једној од водећих дневних новина изјавиа да је плодотворна двострукост националне прошлости ишчезла у корист манипулативног, русофобичног непоштења које лежи у срцу прокси рата који САД сада против Русије воде у Украјини.
Као што је нашироко извјештавано и одлично анализирано — осим у мејнстрим америчкој штампи, у којој се прошлонедељне примједбе Меркелове не помињу — бивша њемачка челница је описала своју циничну, издајничку издају Москве током преговора о два Протокола из Минска, од којих је први потписан у септембру 2014. а други сљедећег фебруара.
Потписници тих споразума су били Берлин, Париз, кијевски режим након пуча и Москва. Итекако се добро сјећам озбиљности са којом је руски председник Владимир Путин ушао у преговоре. И тога колико су се многи од нас надали да ће, с обзиром да је Кијев брзо прекршио Минск И, други споразум произвести оно што је руски предсједник тражио – трајно рјешење који ће значити уједињењу Украјину и стабилизовати сигурносни поредак на руској југозападној граници и источном крилу Европе. Раније ове године Петро Порошенко, први украјински постпучистички предсједник, шокирао је све када је јавно изјавио да Кијев никада није имао намеру да поштује обавезе које је преузео када је потписао Протоколе из Минска. Преговори у бјелоруској престоници и сва обећања били су осмишљени једноставно да би купили вријеме док је Украјина градила утврђења у источним регијама и обучавала и наоружавала војску довољно јаку да води агресорски рат у пуном капацитету против региона Доњецка и Луганска под руском ингеренцијом.
Никада није било стварног интереса за федералну структуру предвиђену Минском 2. Никада није постојала никаква намјера да се отцијепљеним регијама додијели мјера аутономије која је произазила из историје Украјине, њених мјешовитих језика, културе и традиције. Приврженост свему томе било је лукавство с намјером да се превари Москва и републике Донбаса, док се Украјина поново наоружала и започела гранатирање потоњих уочи рата који је избио у фебруару.
Шокантно? Да јесте. Али Порошенко је био набријани магнат који је управљао крајње неодговорним, до бјеснила русофобним режимом који је преузео власт у Кијеву. Дакле: Шокантно, али исто тако у складу са понашањем корумпираних скоројевћа и никоговића који немају појма или обзира наспрам државотворности или одговорном управљању.Али потпуно је друга ствар оно што је постало очигледно: Да потпуно исте ствари говори Меркелова. Бивша канцеларка требало је да предвоводи дипломатски демарш Запада заједно са Франсоа Оландом, тадашњим председником Француске и очигледно млађим партнером најмоћније политичке личности Европе. По сопственим, користила је дипломатију на у исту сврху као и Кијев, да поништи споразум за који се претварала да иза њега стоји.
Подсјетимо, САД нису учествовале у преговорима у Минску. С друге стране су се јасно залагае против било какве нагодбе са Русијом или отцијепљеним регионима. С друге стране, није имало смисла позивати САД у Минск јер је њихов став био очигледан и његово присуство би било контрапродуктивно. Сада када је Меркел проговорила, изгледа да је њемачки став био да је Западу потребан споразум који нико на Западу није желио, осим ако се жели купити вријеме за поновно наоружавање Украјине.
Меркелини интервјуи за Дер Шпигел и Ди Цајт, који се могу наћи овђе и овђе урађени су на начин опсежних ретроспектива током којих су пријатељски дописници низали софтболове канцеларки која се осврће унатраг. Минск и рат у Украјини били су само двије теме међу многима. Документи остављају утисак да је Меркел о њима говорила опуштено и неопрезно. Па ипак кључни одломци су кратки, али врло јасни.
Дер Шпигел:
“Она вјерује да је… касније током преговора у Минску могла купити вријеме потребно Украјини да се боље одбрани од руског напада. Она каже да је то сада јака, добро утврђена земља. У оно вријеме би је, сигурна је у то, преплавиле Путинове трупе.”
У Ди Цајту, другом од два интервјуа, Меркел је преговоре у Минску описала као “покушај да се Украјини да времена… да постане јача”, касније је изразила задовољство што је ова стратегија – директна злоупотреба дипломатског процеса – успјела.
Постоје различита тумачења Меркелиних ријечи. Они се генерално узимају за номиналну вриједност, као неоправдано признање њене дволичности – и ширег Запада – у њеним односима с Русијом по питању Украјине. Moon of Alabama, њемачка публикација, тумачи интервјуе као покушај Меркелове да заштити своју политичку репутацију док њемачки лидерски кругови подлијежу врсти русофобије уобичајене у САД-у, али до сада не и у Савезној Републици.
Сматрам да су оба ова тумачења увјерљива. Било како било, важна тема која је сада пред нама јесте штета коју је Меркел направила 2014. и 2015. и посљедице њених коментара прошле седмице.
Много се писало и говорило о кобном ударцу који је Меркелова задала поверењу у дипломатским пословима, а мислим да је „фатално“ права ријеч. Реј Мекговерн је врло јасно говорио о овој теми, доводећи у питање своје животно професионално искуство, током дугог дијалога са Гленом Дизеном и Александром Меркурисом прошле недеље.
Мјера повјерења била је кључна ствар на релацији између Вашингтона и Москве чак и током најопаснијих времена Хладног рата. Кубанска ракетна криза је разријешена на начин на који јесте јер су амерички предсједник Џон Ф. Кенеди и совјетски премијер, Никита Хрушчов, могли у довољној мјери вјеровати једни другима. Ово повјерење више не постоји, као што су Путин и други руски званичници јасно рекли у реакцији на објављивање два њемачка интервјуа.
Откако је Џо Бајден преузео дужност прије двије године, Москва и Пекинг су у више наврата понављали да немају повјерења у Американце. Сљедећа мисао је да нема смисла преговарати с њима у дипломатском контексту. За разне руске званичнике, од Путина па на доле, чини се да су Меркелина открића само потврдила ове закључке.
Велики је заокрет што Москва сада укључује Европљане, а посебно Нијемце, у овакво расуђивање. Њемачка сада говори лажи од којих је саткано америчко царство – тјескобе и туге у једном. Ако је дипломатија спаљене земље прикладан назив за оно што Запад ради у својим односима с Русијом од 2014. године, као што мислим да јесте, њемачки мост између Запада и Истока је спаљен.
Озбиљност ових закључака и импликација а којима се суочавамо, огромна је и за Запад и за незапад. Свијет препун непријатељстава је свијет који сви познајемо. Свијет без повјерења и преговора ће се показати тек манифестовати у реалноси. Као што сада увиђамо у контексту Украјине, нема могућности за дипломатију, преговоре или дијалог било које врсте без повјерења. О резултатима читамо свакодневно у оних неколико публикација које реално извјештавају о овом рату.
Патрил Лоренс
Изовор: Преокрет
