U januaru 2024. godine je umro Franc Bekenbauer. Otišao je na dugo putovanje u noć junak mnogog mladićstva. Ta činjenica nije za potcenjivanje. Jer, kako je pisao Konrad Lorenc, bogovi kojima smo se poklonili u mladosti ostaju naši zauvek. Bio je simpatičan čovek, osmehnut, uljudan, otmen u svojoj atitudi, i uspešno je krmanio glavnim tokom svetskog fudbala, medija i novca. Ni u igri ni u životu nije u njemu bilo ničeg od pobunjenika. Uspeh je bio njegov zaštitni znak: trademark. I odziv na vest o smrti velike figure sistema bio je u skladu sa takvim položajem: desetine i stotine sećanja, reportaža, izjava, snimaka. Svi su govorili o njemu: saigrači iz slavnog doba fudbalske igre, igrači koje je uspešno trenirao, funkcioneri nemačkog i svetskog fudbala. Vest o njegovoj smrti bila je prva vest televizijskih dnevnika: i trajala je minutima. Sve osobine su nabrojane, svi događaji ispripovedani, čak se i senčenje moglo zapaziti, da bi svetlost bila uverljivija. U vazduhu je stalno lebdelo pitanje: šta je bilo fascinantno u pokretima i igri velikog fudbalera?
To nije isto kao da smo se zapitali: šta je bila osnovna vrednost i domet njegove igre? Ili: da li su ih činile titule višestrukog pobednika kao svetskog, evropskog i nemačkog prvaka, i u klupskom i u reprezentativnom dresu? Ili: koliko je trofeja osvojio? Ili: koliko je unapredio fudbal svojom igrom na mestu libera? Ili: kako je geometrijski precizno dodavao loptu na razdaljini od četrdeset i pedeset metara? Ili: zašto je najčešće spoljnom stranom kopačke šutirao? Ili: kako se uspešno služio obema nogama u driblingu i prodoru? Ili: kako je u najvećoj gužvi pred sopstvenim golom umirivao loptu i iznosio je van šesnaesterca? Ili: kako je telom kontrolisao prostor da mu gotovo nije bilo moguće uzeti loptu?
U pitanju o čovekovoj fascinaciji kao da ima nečeg što ide izvan same veštine. Tome je najpribližnije pitanje: zašto je bio tek jedan od dvojice odbrambenih fudbalera – drugi je bio legendarni ruski golman Lav Jašin – koji je postao lik-simbol. Šta to znači? To nije samo određenje koje pripada nekoj veštini, književnoj ili slikarskoj, nego određenje koje zadire u samorazumevanje čitave kulture. Jer – kako je objašnjavao Mihail Bahtin – „prelazak lika u simbol pridaje mu naročitu smisaonu dubinu i smisaonu perspektivu.” To po pravilu pripada napadačima. Peleu kao junaku magistralnog pravca: kao predstavniku favela koji je pušten u otmeno društvo. Maradoni kao pobunjeniku koji nikada ne može postati alternativa, jer je − odbivši otmeno društvo – potvrđen kao asistemski činilac.
Krojfu kao junaku atomskog fudbalskog doba, jer je pripremio atomski fudbal za medijsku eksploataciju. Ova preraspodela simboličkog kapitala duboko je logična: duže se pamti gol i dribling od dobrog postavljanja i blokiranja opasnog šuta, bolje se medijski plasira i tržišno eksploatiše, kao što se duže pamti kad odbrambeni igrač biva predriblan nego kad napadač izgubi loptu u driblingu. Ima nečeg nepravednog u pamćenju: kao i u svetu.
Čime su njegovi sunarodnici bili opčinjeni u meri da je postao njihov simbol? Jer, Nemačka je zemlja velikih fudbalera: u svim vremenima. Bilo ih je robusnih, efikasnih, prodornih, atraktivnih, korisnih, brzih, spretnih: Zeler i Miler, Overat i Necer, Mateus i Šuster, Majer i Kan, Kalc i Brajtner, Klinsman i Rumenige. Možda je među njima bilo i boljih igrača od Bekenbauera. No, kultura počiva – kao i pamćenje – na cenzuri receptivne svesti. Otud je samo on dobio nadimak – Der Kaiser. U tom nadimku možemo potražiti prisenak nekadašnje veličine, carske, koje je bilo moguće setiti se, nekažnjivo, samo u fudbalu, u igri: u s razlogom okupiranoj Nemačkoj. U Bekenbaueru nije, međutim, bilo ničeg naglašeno nemačkog, jer je bio izabrani čovek svetske, a ne samo nemačke moći. Kao da je bio otelotvorenje nečeg za čim nemačko osećanje života čezne, na način skriveniji i utoliko intenzivniji od večite želje za svetskom moći. Možda je – u romantičarskom smislu – predstavljao zadovoljenje čežnje, a ne ispunjenje želje, obećanje, a ne moć.
Jedna reč se ponavljala u skorašnjim sećanjima: elegancija. Šta bi to moglo značiti u jednoj stvarnosti koju prožimaju mediji i moć, koju su isprepleli novac i reklama, ispraznivši je od svega stvarnog? Bio je, dakle, figura elegancije u vremenu prelaska klasičnog u atomski fudbal. Šta bi to bilo? Možda bi nam pomoglo podsećanje da je Bekenbauer bio vanredni doživljaj za nekog ko je govorio o modernoj bezavičajnosti, o tehnici koja podvlašćuje baš sve, o evropskom nihilizmu kao spoju planetarne tehnike i novovekovne subjektivnosti: „Jednom je tadašnji upravnik frajburškog pozorišta sreo Hajdegera u vozu i hteo sa njim da razgovara o književnosti i pozorištu.
Nije, međutim, uspeo, jer je Hajdeger – još pod utiskom međunarodne fudbalske utakmice – više voleo da priča o Francu Bekenbaueru. Beskrajno se divio njegovom suptilnom baratanju loptom – čak je začuđenom sagovorniku pokušao da pokaže finese njegove igre. Nazvao je Bekenbauera genijalnim igračem i hvalio njegovu nepovredivost u duelima. Hajdeger je sa sigurnošću iznosio svoje stručne ocene – u Meskirhu je on bio ne samo zvonar već i uspešno levo krilo u fudbalskom timu.”[1] Nema ničeg čudnog u tome što Hajdeger nije bio raspoložen za razgovore o književnosti i pozorištu. Jer, on je čitavu modernu umetnost posmatrao kao besputnu, jer ostaje nejasno šta ona prepoznaje kao najosobenije u sebi samoj. Ali, okolnost da je nametao razgovor o Bekenbaueru mogla bi navesti na misao da je u razgovoru o fudbalu pronašao zamenu za reči o umetnosti. To bi značilo da je u fudbalu poimao nešto najosobenije i za umetnost: igra je promenila aktere, ali je ostala igra.
Ima nečeg smešnog u utisku koji donosi predstava o „poštovanom starom gospodinu” koji pokušava da oponaša pokret fudbalskog umetnika: u starcu koji se vraća iskustvu dečaka. Komično je na onaj način na koji je neposrednost nekog oduševljenja komična. (Da li je umesto neposrednost trebalo kazati autentičnost? Jer, reč je o Hajdegeru.) U svojim najzanetijim trenucima, kada smo otplovili maštom u nedokučivo, naše lice i naš pokret koji prate maštu dobijaju katkad sasvim blesav izraz. I sagovornik je bio začuđen, kao što je stvarnost uvek začuđena kada se predstava koja se u njoj odomaćila pokaže kao nepouzdana. No, šta je moglo biti viđeno, u meri da je navelo na oponašanje koje nehotično rađa smeh, u pokretima fudbalskog umetnika?
Kao da je Hajdeger video ono što je svakad video. Tako je svoje zapetljane i mutne rečenice objašnjavao sinu: „Otac mu je, priča on, ponekad govorio: U meni se misli. Ja se tome ne mogu odupreti.”[2] To bi značilo da nešto misli u njemu: da je on medijum mišljenja kao takvog. Ovo mističko osluškivanje bića, očitavanje bića u rečima, kao ono nekazivo koje je uvek umetničko, strašno ili uzvišeno, stišano ili šaputavo, moglo se potražiti u pokretima samo jednog fudbalera. On kao da nije bio vlasnik tih pokreta, jer se u njemu igra pokazivala u nečem najosobenijem, pa je on – kao medijum – igru prevodio u stvarnost stadiona. Jer, igra je ospoljavala svoju umetnost u tim pokretima, sasvim promišljenim i racionalnim, ali ipak neuporedivim, kao što su u nekim drugim pokretima bili prisutni agon, strast, borba, sila, rezultat. No, samo se ovde videla – u svoj nezadrživoj konkretnosti – stvar kroz koju provejava biće: lepota.
Samo je lepota umetnika činila igrača genijalnim i nepovredivim. Jer, kad sve prođe, kada se zna rezultat, pa se potom zaboravi, kada huk mase postane dalek, ostaje lepota pokreta u igri: kao što je u poeziji zapečaćena lepota poretka u rečima.
Tako je i kada se utakmica izgubi: kao protiv Italije u polufinalu svetskog prvenstva u Meksiku 1970. godine. Jer, ostaje upamćen zavoj preko grudnog koša, koji pričvršćuje iščašeno rame, ali igra nosi umetnika, on nastavlja da igra, pa lepota njegovog pokreta uprkos povredi – kao odlučnosti da se ne odustane – ostaje da lebdi iznad poraza. Zašto? Zato što je lepota nesvodiva na pobedu, kad je sama – pobeda: kao i svetlost, kao i umetnost. I dok agon obezbeđuje dah užasa i uzvišenog, snagu koju pronalazi volja, samo je lepota zaslužila toliko aplauza na ispraćaju: ona stavlja u senku moć i novac, stvarnost i prozu života, jer utire put poeziji igre. Kao što su u strašnoj huci potonula tolika carstva, tako su ove posmrtne počasti, premda vođene drugim naumom i drugim svrhama, označile da nije otišao rođeni pobednik nego – u njemu, sa njim – zatočnik fudbalske lepote. Porodica je uzaludno molila za tišinu: kao najprikladnije stanje u času kada nas napušta umetnik.
Milo Lompar
[1] Ridiger Safranski, Hajdeger – majstor iz Nemačke, preveo Božidar Zec, CID, Podgorica, 2017, 445.
[2] Ridiger Safranski, Hajdeger – majstor iz Nemačke, 330.
Izvor: andricevinstitut.org/Iskra
