роф. др Мило Ломпар у политичком есеју раскринкава лажи, које су суштинско обележје Вучићевог режима
Распродаја свега српског
Због манипулације масама, режим СНС-а је направио систем организованог лагања да би се сакрио антинационални карактер ове политике. Вучић-Брнабић режим је ојачао политичку и материјалну корупцију, спустио стандарде јавног говора испод сваког минимума, успоставио медијски монопол, у сваком погледу земљу довео у колонијални положај, потврдио се као најбољи настављач политике невладиних организација. Сáмо име режима на сликовит начин дочарава његову двогубу и лажљиву природу.
Име „Вучић“ обележава човека који долази из Српске радикалне странке: отуд преузима своју националну репрезентативност. Име „Брнабић“ обележава службеника УСАИД-а који је репрезентант невладиног сектора и западног (америчког) утицаја. Када ову двогубост разложимо на појединачне садржаје политике режима, ствари постају очигледније: име „Вучић“ подразумева националну реторику, пламтеће исказе против западног (америчког) понашања, фотографисање са црквеним великодостојницима и њихову подршку, глуматање војне снаге и претња њеном употребом.
А име „Брнабић“ подразумева укључивање невладине интелигенције у државну политику, понизно прихватање западних (америчких) налога у садржајима државних споразума, фотографисање са западним (америчким) политичарима и постепено избегавање руских политичких званичника, упркос њиховој подршци режиму, наводи проф. др Ломпар у политичком есеју „Манекени лажи“.Магазин Таблоид ће у неколико наставака објавити делове те књиге, у којој проф. др Ломпар контекстуализује своје политичко становиште и разоткрива узроке и последи лажи које су испуниле српску јавност.
Проф. др Мило Ломпар
У дугој традицији оспоравања мог залагања за српско становиште долазио сам под удар различитих политичких и идеолошких протагониста. Основни парадокс њихових тврдњи је да су се, упркос оглашеним разликама у идеолошким полазиштима, подударале у више момената: биле су лишене задовољавајуће евиденције, што значи да су неистинито реконструисале моје ставове; биле су препуне унапред задате критичности, што значи да нису познавале ствари на које су се односиле: изостајала је историјска евиденција, лектирна подлога, елементарна упућеност која би оправдавала критику; биле су лишене било какве креативности у образлагању сопствених ставова, па су понављале задате ставове оног пола општег мишљења на коме су настале: безусловно су приањала уз идеју европских интеграција или њеног одбијања. У таквим тврдњама је истрајно покушавано да моје схватање либералног национализма или националног либерализма прикажу као хир, појединачну произвољност или секташки став. Било је нечег у култури што је охрабривало такво унапред одобрено понашање.
Моје ставове су многи оспоравали, али их нико није оспорио: ни у емпиријској евиденцији, ни у теоријској разради. Будући догађаји само су их потврђивали. Један колонијални апологета, који је као мој критичар написао читаву књигу против Духа самопорицања,у марту 2016. године, тврдио је да „ако постоји сушта неравноправност, зашто онда нико не жели да изађе из ЕУ, већ сви желе да уђу?“ (Мило Ломпар, Дух самопорицања, 483.) Три месеца потом, у јуну 2016. године, Велика Британија је изашла из ЕУ. Непрестано су ме нападали са различитих адреса: из Београда, Загреба, Сарајева, Подгорице.
У 2012. години био сам крив као фашиста и рускоколонаш, а сада сам крив као либерал и западњак. Нападали су ме припадници невладине интелигенције у костимима европејаца, да би ме сада њихови ренегати нападали костимирани у режимске агенте-провокаторе. Из Подгорице су ме – у време одвајања Црне Горе од Србије – називали „теразијским Црногорцем“, а сада ме у телевизијској емисија Миломира Марића, на националној фреквенцији, зову „врачарским Црногорцем“. Тада сам био споран као Србин који је члан Покрета за заједничку државу и отуд противник основног наума подгоричког режима, а сада зато што, као човек који је рођен 1962. године у Београду и који носи име свог деде, испољавам доследно негативно мишљење о политици Вучић-Брнабић режима.
Толико вреди „српски свет“ Александра Вучића. У помућеној свести његове пропаганде, човек је српске националности уколико се слаже са његовим спровођењем другосрбијанске политике. Уколико се не слаже са његовим режимом, чињенице порекла постају меродавне. Тако је један опозициони политичар непрестано нападан због претка који припада муслиманској породици.
Ти напади били су таблоидно масовни и крунисани су непрестаним понављањем формуле „Вук Поздерац Јеремић“. Будући да је реч о човеку који је рођењем, животом и опредељењем везан за Београд и Србију, овакво именовање је стављало непријатељски жиг на муслиманску припадност као такву. У тој светлости, како изгледају председникова позивања на сарадњу са њеним припадницима у Србији и у Босни и Херцеговини? Несумњиво неискрена, она нису то због тајног намигивања ресантиманима, већ због тога што су плод тренутне ситуације. Околност да се таквим понашањем изазива процват колективних подозрења потпуно је ван видокруга носиоца овакве неодговорности.
У часу када се нашао на удаљеној позицији од председникових намера у вези са Француско-немачким планом, други опозициони политичар, неоправдано благонаклон у односу на власт, почаствован је одређењем „Милош Француз“. Оно је утискивано у уличне плочнике и на зидове кућа у српским градовима. Јер, стицајем породичних околности, школован је у Француској и има двојно држављанство: српско и француско. У тој светлости, како изгледају непрестана тврђења власти да су оне посвећене европском путу наше земље? Као провизорна, јер су и она плод тренутне ситуације: када је потребно поновити обавезну заклетву – као изјаву лојалности западним (америчким) чиниоцима – да би се остало на власти. И учинак је сродан: усађује се дубока несигурност у јавну свест, која се циљано оставља без оријентира.
У оба случаја, на делу је цивилизацијска регресија која треба да у јавну свест усади страх: поистовећује се негативан смер француске политике у југословенској кризи са укупним значењем француске (западне) традиције. Начело тотализације потискује начело диференцираности у јавној сфери. Долази до стављања у дејство негативног историјског наслеђа. То се, међутим, не чини да би се утро пут јавној зрелости у односу на околности садашњег живота, да би се раскрили слојеви наталожених историјских рационализација, да би се прошлост ослободила садржаја који су окамењени у дугом трајању. То се чини да би се задовољила тренутна потреба власти, без освртања на сазнање о томе да такво понашање уназађује зрелост и самосвест средине у којој се појављује.
У дејству је, дакле, систем неусидрен у неком становишту, већ подређен тренутним потребама власти. У свом субјективном својству, у ономе што актере одређује у њиховим мотивима, комплексима, ресантиманима и интересима, политика Вучић-Брнабић режима је плод дилетантског волунтаризма. Он је дилетантски зато што је натопљен непромишљеношћу и незнањем. Он је волунтаризам зато што одлуке спроводи и намеће један човек. Мимо овако примитивног система који по правилу доводи до рђавог исхода, невоља је у томе што долази до објективних и неконтролисаних учинака унутар јавне свести. Када ме је подгорички режим именовао „теразијским Црногорцем“, он је то учинио да би распиривао антисрпску свест у Црној Гори и подстакао антицрногорску свест у Србији. Томе служи и одређење Вучић-Брнабић режима да сам „врачарски Црногорац“.
Да је то тако, показује и напис на порталу Мондо од 14. новембра 2023. године. Ту се тврди да због имена и презимена никако не могу бити Србин. Није најважнија примитивна и простачка намера чланка, као ни прегршт будалаштина које је прате, укључив и националну дискриминацију на основу имена и презимена, која чињенице наслеђа поставља изнад чињеница избора. То су уобичајени потези овакве пропаганде, која можда настаје из јединственог и обједињеног погона. Пресудно је да опазимо паралелизам у аргументацији пропагандиста два политичка пола, једног у Србији а другог у Црној Гори, као и равнодушност невладине (америчке) интелигенције на овако драстично распиривање националне мржње. Имамо, дакле, два тока који су лице и наличје једног процеса: чини га сарадња два доскорашња режима и двојице доскорашњих председника у разгоревању антисрпског расположења у Црној Гори и антицрногорског расположења у Србији. Независно од протагониста оваквог понашања, попут Миломира Марића и његових агената-провокатора, који је његов објективни учинак?
Овакво произвољно именовање носи у себи дубљи историјски засад: у регионалном смислу, Вучић-Брнабић режиму не одговара моје залагање за српску интегралистичку свест. Оно – нота бене – противречи основном правцу западне (америчке) политике у дугом трајању југословенске кризе. Потребно му је, дакле, ускратити видљивост у највећем могућем степену.
Отуд је владајући режим прегао да створи представу о „српском свету“ као симулакрум: опонашањем руске политике, која наглашава постојање „руског света“, режим настоји да отклони представу о свести, која је у темељу идеје о српском становишту, представом о територијалности, која је лака за употребу. И, последично, лака за оптужбу самог српског постојања. Тако се задовољава настојање невладине интелигенције да обезвреди и осумњичи саму идеју о српском становишту: да би се оспорио интегрализам свести, он се кривотвори у територијални интегрализам. То је поступак који су – у критици Духа самопорицања – примењивали представници невладине интелигенције, много пре него што се уопште појавила пропагандна представа о „руском свету“. Чему такав поступак служи?
У политици Вучић-Брнабић режима превладава, вођена америчком замисли о „отвореном Балкану“, регионална верзија српске егзистенције. Кроз сумњичење политичких противника у националном смислу, Вучић-Брнабић режим натапа јавну свест унутарсрпским разликовањима. Он, дакле, ствара подлогу да се оствари темељни налог духа самопорицања: све што је српско треба свести на србијанско, да оно што није србијанско – као Његош, Андрић, Селимовић, Петар Лубарда – временом престане да буде српско.
Због раскривања такве политике у невладиној интелигенцији, као и њене титоистичке подлоге, која је проистицала из хабзбуршке константе европске политике, био сам предмет дуготрајних напада. Њих понавља Хелсиншки одбор у 2023. години: „српски националисти и културни посленици попут Мила Ломпара ламентирају због тога што се ?
непрестано одвија процес у којем се све што је српско временом претвара у србијанско, с циљем да оно што није србијанско временом престане да се поима као српско?. Он заступа ?српско становиште? које подразумева интегралистичку културну политику о целини српског народа.“ (За нову културну политику: против догматизма, Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Београд, 2023, 24) Хелсиншки одбор оцењује да не треба следити овакве увиде, без обзира на њихову историјску утемељеност.
Премда расејава знаке како очитује националну оријентацију, управо Вучић-Брнабић режим спроводи политику невладине интелигенције. То се недавно показало у Македонији: све што је српско – са јавним одобравањем српског председника – претворено је у македонско, да оно што није македонско него сасвим јасно везано за српску средњовековну традицију – попут Старог Нагоричина – престане да буде српско. То је наум који успоставља преседан – да титоистичко наметање које пола века није било признато напокон буде легализовано – да би се могла створити подлога за поступке према Косову и Метохији. Све што је српско треба, временом, превести у косовско, да би оно што није косовско – читаво српско средњовековно наслеђе, као такво уписано у заштиту Унеска – временом престало да буде српско. И то се догађа уз делатно учешће српског председника.
У Црној Гори је такво кретање само заустављено, јер је митрополит Амфилохије удаљио српског председника од литија, јавно му поручио да је непожељан, спречио га у његовом науму да – по ко зна који пут – помогне режиму вишедеценијског црногорског председника. Но, такво кретање није опозвано: утолико више што је после смрти митрополита Амфилохија битно смањена дистанца према српском председнику када је реч о српским странкама и Митрополији црногорско-приморској. У Хрватској се циљано и промишљеним мерама државне политике релативизује и умањује број убијених у Јасеновцу. У томе учествују чланови јерархије СПЦ. То се одиграва у потпуној сагласности са Музејем геноцида у Београду, који ужива јавну подршку српског председника. У свим тим активностима државна власт и црквена јерархија делују у потпуној сагласности: као изопачени облик средњовековног начела симфоније у односима цркве и државе. Регионално стање свести постепено се претвара у национално; аутентична нација у синтетичку. Ко све то спроводи? Вучић-Брнабић режим.
Ко критикује моју идеју о српском становишту? Хелсиншки одбор. Нисам прескочен ни у годишњем извештају Хелсиншког одбора који је објављен 2023. године. Не може се казати да ови извештаји интелигенцијом надмашују некадашње закључке комунистичких партијских комитета, али свакако досежу њихову лажљивост и подлост.
Тако су употребљене моје оцене митрополита Амфилохија у деконтекстуализованом облику. (Србија: затворено друштво, Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Београд, 2023, 284.) Моје одбијање да говорим на свечаној академији поводом 800 година Српске православне цркве због доделе ордена Александру Вучићу приказано је у поглављу под насловом: „симфонија духовних и световних ауторитета“. (Србија: затворено друштво, 68.) Како одбијање може бити пример симфоније? Не избегавају се ни чињеничне лажи, па се тврди да сам учествовао на скупу који је организовао Вучић-Брнабић министар културе, (Србија: затворено друштво, 45-46.) иако сам јавно и правовремено оповргао такво учешће. Употреба различитих средстава обмане уоквирује се идеолошком оценом: „Професор Филолошког факултета Мило Ломпар, један од главних идеолога српског национализма.“ (Србија: затворено друштво, 136.) Тако ми је потврђен статус – како је написало Време од 13. априла 2023. године – „најнеумољивијег критичара тзв. Друге Србије“. У исто време, медијска хајка на мене, читаве телевизијске емисије у којима сам био једина мета, уверљиво показује да сам остао доследан и нестраначки противник Вучић-Брнабић режима.
Околност да постоји критичар „Друге Србије“ који не долази са становишта власти, као и да је он непомирљив критичар националних и демократских мањкавости режима, изазива вишеструку нелагоду. Јер, она показује да је могуће имати слуха за демократске садржаје јавног живота и, истовремено, за заступање српских националних права. За обе доминантне струје нашег политичког кретања, таква појава обележава политичку могућност која их разоткрива у њиховом савезу. Да би то могло да буде постигнуто, неопходно је да човек дуго буде у опозицији: 1990, 2000, 2008, 2012, 2023. Јер, како се мењају власти, тако му дају друге ознаке. Смена ознака обележава константу његове позиције. Али, она обележава нешто далекосежније: променљивост политичких ознака служи да сакрије непроменљивост доминантних политичких формација код нас.
У специјалној пропагандној операцији, која је покренута против мене у марту и априлу 2023. године, у којој су учествовали како интернет портали тако и телевизија са националном фреквенцијом, постало је више него очигледно да власт посеже за одмаздом због мог изразито опозиционог понашања: и због настојања да се политичко мишљење које заступам уклони са јавног видокруга. Персонализација – напад на човека – представља само највидљивији облик неутралисања политичког мишљења које непоткупљиво открива актуелне размере српске националне лажи. Видљиво и документовано је – још од 2012. године – да имам изразито опозициони став у односу на Вучић-Брнабић режим, у свим његовим варијантама, као и да је такав став само доследни продужетак ранијег опозиционог мишљења, присутног у једном слоју Духа самопорицања.
Но, у последњој деценији је видно сужено подручје за било какво противљење. Власт је себе поистоветила са друштвом, друштво са државом, државу са председником. Сви облици сужавања простора за јавно противљење истовремено су претворени у просторе сужавања јавне свести. Тако се друштво претворило у одраз председничке свести, која је – повратним путем – претворена у одраз друштва. То не би било могуће без симулакрума у којем учествују невладина и национална интелигенција, западне (америчке) и руске акције. Непрестано премештање јавне пажње, снижавање стандарда јавног говора, обликовање нових поколења у духу хедонистичке културе, медијско премрежавање живота, као чиниоци који одређују епохално кретање и изван наших граница, обезбеђују разорна дејства друштвеног симулакрума.
Повод за медијску хајку на мене била је моја подршка мирним демонстрацијама због противуставног понашања председника Србије. У изјави агенцији Бета од 21. јануара 2023. године, подсетио сам да сам у претходном разговору за агенцију Бета, од 24. новембра 2022. године, проценио да ће поступци српских власти, предвођених Александром Вучићем, довести до признавања независности Косова. Потоњи догађаји, у вези са Француско-немачким планом који је председник Србије прихватио, показали су да сам био у праву. Јер, реч је углавном о усвајању Ишингеровог плана из 2007. године, који је одбацила влада Војислава Коштунице.
Тај план је био заснован на уговору између две Немачке из 1972. године, који је омогућио да обе државе постану чланице УН без међусобног признања. Помињање Повеље УН и начела из ње у уговору између Србије и Косова представља подсећање на члан 2 Повеље УН. Тај члан обавезује све државе да међусобно поштују границе, територијални интегритет и суверенитет и да се не мешају у унутрашње послове. Србија, дакле, на тај начин деиуре признаје Косово као државу, али не успоставља дипломатске односе. Ово треба да омогући српском председнику да лажно тврди како није признао Косово.
Што се тиче одредби о правима Срба и СПЦ на Косову и Метохији, оне делују као да су испод минималних одредби из Ахтисаријевог плана или Бриселског споразума из 2013. године. Јер, нема чак ни назива ЗСО. Овај уговор је у супротности са Уставом Србије и Резолуцијом 1244. Не би било изненађење да се наш Уставни суд – као и у случају Бриселског споразума из 2013. године – прогласи ненадлежним. Уговор је, штавише, у супротности са домаћим и међународним правом, као и правом УН, јер ставља косовско право и право Савета Европе изнад њих. Он делује лошије и од уговора између две Немачке. Јер, била је реч о државама које нису биле чланице УН. Сада је реч о чланици УН Србији која признаје насилну сецесију дела своје територије. У политичком смислу, Србија накнадно признаје оправданост НАТО бомбардовања из 1999. године и последице које су из њега проистекле.
Овакво понашање српских власти, предвођених Александром Вучићем, представља потпуно остварење невладине (другосрбијанске) политике у Србији. Оно што није успела да оствари ниједна грађанска странка, чак ни у време максималне доминације, остварила је лажна национална странка. Она је издала не само националну политику него и националну историју. То су учинили сви они национални и политички чиниоци који су подржавали српског председника у десетогодишњој владавини. Били су то они који су му дали орден Светог Саве и говорили да се бори за Косово и Метохију „као лав“.
Биле су то националне опозиционе странке. Биле су то националне организације које су постављале декоративне и фолклорне захтеве. Ту се налазе национално оглашени појединци који су имали разумевања за поступке власти. Број национално и опозиционо оријентисаних људи временом се смањивао до броја који се може исказати прстима једне руке. Управо је петоро људи предало кривичну пријаву против Александра Вучића у августу 2020. године због велеиздаје.
Дојучерашњи савезници српског председника сада понављају аргументе из те пријаве. Било би наивно веровати да они то чине због истине, а не због себе.
Садашња ситуација нуди две врсте закључака. Не може се национална политика заступати без јасног и начелног става, који је отпоран на медијске притиске и корупционе механизме како власти тако и западних (америчких) чинилаца. Одбрана националних интереса малих земаља увек је делотворнија у демократском амбијенту поделе учесника у власти. Супротно томе, западни (амерички) чиниоци фаворизују ауторитарни начин владања. Јер, он им омогућава притисак на једини ослонац власти. Тај притисак даје резултат: како показује политичко чињење Александра Вучића. Тако су западни (амерички) чиниоци доследни непријатељи демократије код нас.
Др Мило Ломпар
Извор: Магазин Таблоид
