Пише: о. Ненад Илић
„Нити се сипа вино ново у мехове старе; иначе се продру мехови, а вино се пролије, и мехови пропадну. Него се сипа вино ново у мехове нове, и обоје се сачува“, говори нам Христос.
Литије у Црној Гори су биле то символично ново вино. А онда су дошли стари мехови истрошене демократије.
После нечег тако величанственог морао је да дође потпуно нови политички систем. Може он бити заснован на нечем старом, али мора бити нов у односу на загушљиву жабокречину садашњег стања.
Нико још увек не уме да формулише те „нове мехове“. Нити Руси са свим њиховим инспиративним мислиоцима, ни Далеки Исток, ни алтернативни мислиоци на Западу.
То не значи да тих „нових мехова“ не може бити. Једноставно – још увек нису видљиви.
А да су стари мехови демократије потпуно пропали и да су бушни на све стране – очигледно је свима.
Демократија у данашњем облику је наравно велика превара. Заснована на приземним људским страстима. Једна од њих је завидна или детињаста жеља за уједначавањем, једнакошћу, баш она која је успоставила комунизам, баш она која одржава једнакост свих испод фараона – диктатора или мале финансијске елите.
Та жеља омогућила је избацивање одговорности људи према различитим даровима које су добили, омогућила је и владавину оних „изабраних демократским изборима“, „где је сваки глас исто вредан, једнак“. Владавину без одговорности. И подношење власти без одговорности. Јер влада закон већих бројева, закон једнакости који негира личност. Статистика, збир и то је то.
На литијама у Црној Гори једнакост уопште није била тема. Није дошло до уједначавања и обезличавања људи. Насупрот. Свако је био видљив и свој. Личност. Велика, величанствена и инспиративна заједница личности. А сад – оволико разочарење.
Наравно – јер нема „нових мехова“, нових политичких форми које су неопходне за нову-стару енергију која се тада пробудила. Која није заснована на илузорној жељи једнакости, него на дубини традиције и љубави.
Демократска превара са једнакошћу и даље влада људима. А ми не желимо да будемо једнаки. Желимо да будемо различити. Свако препознатљив. Са својим већим или мањим даровима који га разликују и већом или мањом одговорношћу према тим даровима.
Подсетимо се Николајевих речи о једнакости:
„Бог није Бог једнакости но љубави.
Једнакост би искључила сву правду и сву љубав, искључила би сав морал.
Љуби ли муж своју жену због једнакости?
И мајка љуби ли своје дете због једнакости?
И пријатељ љуби ли свог пријатеља због једнакости?
Неједнакост је основ правде и подстрекач љубави.
Док траје љубав нико не зна за једнакост. Док царује правда нико не говори о једнакости. Кад се изгуби љубав, људи говоре о правди и мисле о једнакости.
Кад с љубављу ишчезне и правда, људи говоре о једнакости, и мисле о неморалу. То јест, кад ишчезне морал, замењује га неморал.
Из гроба љубави ниче правда, из гроба правде ниче једнакост.“
Не треба нама једнакост али треба нам нова форма организовања друштва, то је сигурно. У међувремену и овај систем који нас гуши, па и друштвене мреже преко којих комуницирамо, вараће нас глупом причом о једнакости.
Док не нађемо „нове мехове“ није лоше подсетити се и неких заборављених конзервативних аутора. На пример нашег Момира Николића:
„Није у историји било већег унижења људске природе од начела једнакости, које у граду даје иста права најгорима као и најбољима, ни од начела већине, које власт заснива на количини место на каквоћи грађана. Тиранија и демократија имају истог природног непријатеља којега са истом жестином прогоне: људску личност која неће да буде гомила…
Проглашење поменуте једнакости имало је напротив увек за последицу да је сваки, сматрајући да су му сви путеви отворени, постајао незадовољнији оним што је, завидљивији на оне изнад њега, нестрпљивији да се прогура у предњи ред. Нема сигурнијег начина да унесете општи немир у друштво и учините људе несрећнима него да им кажете да имају права на све и да су достојни свега.“
Може да буде инспиративно. Па ко први направи пробој. Надамо се да нећемо предуго чекати јер развој може бити катастрофално лош. Без обзира што садашњи манипуланти, и светски и домаћи, мисле да чврсто држе све конце у рукама. Човек је ипак створен као икона Божија. Са искром божанске слободе у себи. И нема две исте иконе а све су веза са вечношћу.
Извор: Етос
