Пише: Лидија Глишић
Посљедњи филм Дејвида Кроненберга поново је покренуо тему о вези смрти и технологије, или, можда прецизније, о привременом одстуству смрти захваљујући технологији. “Покров” је прича о човјеку који не може да преболи смрт супруге, па ствара технолошки систем који му омогућава да посматра њено тијело у гробу.
Карш (Венсан Касел) ствара контроверзни и иноватни систем ГрејвТех који живима омогућује да се помоћу специјалне апликације повежу са својим покојницима, пратећи све промјене кроз које пролазе њихова тијела. На овом високотехнолошком гробљу, тијела се сахрањују у специјалним покровима опремљеним малим камерама повезаним са екранима уграђеним у надгробне споменике.
Кроненберг нас је навикао на свој узнемирујући филмски језик, а“Покров” показује како изгледа смрт када није ни крај, ни прелаз ка метафизичкој вјечности. Дигиталне везе придржавају мртве за живе који прате отицање свега тјелесног из покојника, не пуштајући га да заиста и заувијек оде. Тај својеврсни посмртни паноптикон претвара надзор тијела умрлог у трајно стање. Покров, који је у многим цивилизацијама служио управо да заштити достојанство покојника прекривајући његово тијело након смрти, сада постаје супротност – средство којим је тијело непрестано изложено погледу.
Зато овај филм покреће дубље питање: шта се догодило са смрћу у нашем свијету?
“Док су људи заиста вјеровали у ускрснуће тијела и бесмртност душе”, пише Мишел Фуко, “било је природно да се земним остацима не придаје велики значај. Од тренутка кад људи више нису били тако сигурни у загробни живот, постало је логично да се већа пажња поклања посмртним остацима који су једини траг нашег постојања у свијету и у ријечима.”
Од ритуала до паноптикона
Некада гроб није био обично почивалиште, већ капија ка другом свијету, мјесто сусрета овоземаљског и вјечног. Отуда су сахрањивање одувијек пратили бројни погребни ритуали како би се покојнику олакшао тренутак преласка.
Ти ритуали, како каже Роберт Херц, нису били само чин растанка, већ потреба да заједница приуствује том преласку из живота ка вјечности. Није се само тијело спремало за одлазак, већ се испраћала и душа. Смрт је имала свој дубљи смисао.
У међувремену, смрт смо протјерали из свакодневице. Престала је да буде јавна. Губитак вјере у загробни живот обесмислио је и ритуале који су је пратили, а што је још важније, оставио нас је без смисла који је смрт некада имала – наде у онострани живот покојника. У хришћанству и исламу то је загробни живот, у будизму и хиндуизму вјеровање у реинкарнацију, док неке народе “тамо” чека духовни свијет предака.
Зато је прича о Каршу и његовој потреби да се од жениног тијела никада не раздвоји дигитализујући његово пропадање, прича атеисте, што Кроненберг јесте, који не вјерује да након смрти постоји ишта осим пропадљивог тијела. Његов јунак зато остаје заглављен у понављајућем тренутку губитка вољене особе.
Виртуелна вјечност
Ако потребу главног јунака филма да настави визуелни контакт са тијелом преминуле супруге видимо као неку врсту утјехе, онда није чудно што многи данас у виртуелном свијету траже начине да поново ступе у контакта са преминулима.
Платформе попут “Project December” омогућавају да путем кориснички унетих података разговарате с четбот верзијом умрле особе. Слични алгоритми нуде подсјетнике и успомене, чувају слике, гласове, дигиталне дневнике, стварајући виртуелне гробнице.
Један од новијих феномена су и QR кодови на споменицима који садрже много више података о покојнику од имена и датума. Скенирањем кода отварају се странице са покојниковом биографијом, фотографијама, видео записима, говорима, дигиталном књигом жалости, па чак и линковима ка друштвеним мрежама покојника.
Као ни живот, ни смрт није иста откада се технологија умијешала између живих и мртвих – она више није ни пут ка вјечности, ни ка забораву.
Можда је највећа илузија нашег времена нада да ћемо технологијом преварити овоземаљски крај. У жељи да задржимо оне које волимо, одузимамо им спокој вјечног починка. Ријечи епитафа на надгробном споменику данас је замјенио свјетлећи екран. Немирење са смрћу ни животу не даје прилику да крене даље.
Извор: РТЦГ
