Пише: Милован Урван
Ламент над пјесником и владиком Његошем, уочи рушења Његошеве завјетне капеле, Михиз завршава сљедећем ријечима: „И нећемо му више моћи у походе слободном на Ловћен, у сужањство се отпрема лепа Његошева глава. На обретеније своје чекаће као и сви великомученици истог закона“.
И нећемо му више, нећемо већ одавно, али хоће један албански музичар популарне музике, како ствари стоје – без сагласности надлежног Министарства културе и медија – поћи да се испред Маузолеја испјева и са голишавим играчицама изигра. Разумије се, све то у сусрет Његошевом рођендану. Може бити, да је оновремени перформанс Северинин инспирисао регионални естрадни сектор да се некако „огребе“ у славу Његошевог имена, а у потоњем случају у славу Његошевог гроба.
Ну, шта ћемо сад!? Па ништа, рушењем Капеле Ловћен је одавно десакрализован, те сада надлежни органи могу да се ухвате за талас естрадне експлоатације Маузолеја, те бисмо могли затражити одређену финансијску надокнаду, тј. осмислити неку туристичку агенду, тако бисмо, могућно, повећали државни буџет.
