Култура је скупа, али је скупље кад је нема

Угледни глумац Небојша Дугалић за Портал РТЦГ говори о новој представи „Надпоп Којовић“, лику будванског племића Антуна Којовића и шта све произађе из једног историјског контекста и свих оних сила и притисака које то вријеме са собом носи, и шта оно рађа у појединачним судбинама, малим људима, а великим духовима. Истиче и да је важно улагати у културу, јер то није само питање његовања неке успутне забаве, већ брига о духовном здрављу једног народа, једне земље, васпитавању укуса

Небојша Дугалић првак драме Народног позоришта у Београду, један од најангажованијих српских глумаца, професор на Факултету савремених умјетности, истиче да је сарадња са глумцима Градског позоришта на пројекту Виде Огњеновић била одлична, те да су се трудили да испричају причу и о ономе што је стваралаштво, поезија, литература и историја. Жеља им је била да публику заинтересују да се врати у тај период с краја 18. и почетка 19. вијека, када су се дешавала многа историјска превирања, да се подсјетимо неких догађаја и да их одмјеримо са својим временом.

Премијера представе „Надпоп Којовић“ у режији Виде Огњеновић била је почетком седмице. Какви су утисци, како је публика реговала?

Утисци са премијере су јако лијепи, баш сам пријатно изненађен. Представа траје сат и 50 минута и све вријеме, заиста, била је онако јако велика тишина и пажња у публици, што значи да, без обзира на то трајање, људима није падала пажња и тачно су реаговали на сва мјеста гдје је требало, тако да ми је јако драго што је труд уродио таквим плодом. Надам се да ће представа живјети, да ће се играти још.

Како сте задовољни сарадњом са глумцима Градског позоришта?

Сарадња је била одлична. Увијек ме обрадује, а то је онако мало и професионална деформација, пошто се дуго већ бавим педагогијом, кад видим да се појављују неки млади људи који стварно имају јако лијеп потенцијал и јако лијепо се развијају. Могли смо потпуно слободно да се заиграмо без обзира на ту разлику у годинама и искуству. Стварно смо уживали и лијепо се надовезивали једни на друге, а то је неки основни предуслов да неки заједнички креативни процес да добар резултат. Тако да стварно хвала им на томе и хвала на позиву да уопште играм у овој представи.

Тумачите лик Антуна Којовића образованог свештеника, ерудите, филантропа, пјесника, за којег сте, припремајући се за представу, рекли да је био испред свог времена. Из историје знамо понеке податке о њему. Необичан човјек, како сте га ви доживјели? 

Вида Огњеновић се није трудила да пише стриктну биографску драму, доста тога јесте било засновано на његовој биографији, али је прије свега занимао он као један огроман дух свога времена, своје епохе, у једној малој средини у великој несразмери са њом. Покушавао је и успијевао да ту малу средину надахне својим видицима, својим искуствима, својим знањем, да донесе неки њему знани свијет у тај простор. Да покажемо како је он са том средином успијевао да се истовремено и бори, да окупи око себе неке људе који су га пратили тако како су умјели. Јако је захвално у драмском смислу тумачити такав један лик, зато што се кроз такву једну причу много тога универзално људског препознаје и види, и можемо у ствари да много тога видимо и у нама самима, иако је разлика између њега и нас два и по вијека.

Којовић је живио готово вијек, другу половину 18. и скоро цијелу половину 19. вијека. Колико може стати у тако дуг живот тако несвакидашње појаве? Шта се научили од Којовића?

То су неке вазда живе и присутне проблематике у историји које и ми данас живимо на нови начин, у другој форми, али у суштини увијек постоји та нека тензија, то неко трвење, тај надолазак идеја које мијењају један свијет, један простор. То је била епоха на размеђу, тај период Француске револуције и много тога се мијењало у цијелом свијету. Много тога је та Француска револуција покренула у другим земљама и у односима тих великих сила и некако се цијела Европа препакивала на један нови начин, па то наравно није могло да остане без одјека ни у таквој једној средини.

Али је занимљиво у ствари шта све произађе из једног историјског контекста и свих оних сила и тензија и притисака које то вријеме са собом носи, шта оно у ствари рађа у тим неким појединачним судбинама, тим малим људима, тим великим духовима, цијелом том поднебљу, менталитету. Које су то новине које се породе у духу једног времена усљед таквих нових неких духовних сјемена и кретања која су се дешавала. Тако да ето, то смо се некако трудили, а да опет испричамо причу и о ономе што је стваралаштво, што је поезија, што је литература, што је историја.

Јако ми је било драго и пријало што смо могли да се бавимо једним слојевитим текстом у ком има много, много различитих нивоа на којима смо инсистирали и то се увијек препозна као једно ново откриће које нас побуди да се заинтересујемо, да евентуално се вратимо на тај период. Да нешто прочитамо, да се подсјетимо неких догађаја и да их одмјеримо са својим временом.

Шта мислите да ли би се Којовић снашао у овом времену сумануте и непотребне брзине, медијске и сваке друге?

Па питање је, он у представи каже да му се често причиња нека далека будућност и да га походи нека далека будућност и да он много размишља о томе какав ће свијет бити за неколико вјекова унапријед. И то и јесте уствари негдје, сви се ми питамо и у свом времену како ће изгледати генерације за 50 година, 100 година, мислим како ће изгледати уопште свијет, с обзиром на овака збивања и дешавања, гдје ће све то отићи, гдје ће све то завршити. Шта смо ми то допринијели у свом постојању, шта смо учинили, шта смо оставили насљедницима, у насљеђе, шта ће они с тим, како ће се изборити, шта ће из тога изаћи. То су нека питања које су вазда жива, поготово код људи таквог кова какав је био Којовић.Човјек огромне ерудиције, знања, искуства, вишеструко даровит. Између осталог, видимо кроз једну личност како многи токови у ствари добијају неке своје нове смјернице за неку историју којој смо ми сада свједоци.

Све чешће Вас гледамо у телевизијским серијама. Чини се да се снима као никад? Је ли то добро? Иде ли на уштрб квалитета?

Некада заиста из квантитета произилази и квалитет. Оно што је добро у тој хиперпродукцији што је она прије свега омогућила да постану видљиви многи млади људи са својим великим потенцијалима и талентима. Важно је да та хиперпродукција није била тако монолитна, није била тако предвидљива и очекивана, већ је она породила многе добре плодове. Било је ту наравно свега, али се догодило заиста много озбиљних помака на плану кинематографије. Чак прилично велики проценат тих остварења је био добар. С обзиром на број снимљених серија, ви можете заиста да издвојите барем трећину или четвртину нечега што заиста заслужује најозбиљнију пажњу, а то је озбиљан резултат у умјетности која је увијек неизвјесна. Ви можете уложити свој најбољи труд, најбољи таленат, а да нешто не испадне баш тако добро. Од много непредвидљивих околности зависе наши резултати, али ево имали смо среће да се догодило доста тога лијепог и квалитетног. Јесте можда превише тога пуштено у оптицај за кратко вријеме, онда људи не стижу просто да региструју често шта је, која је серија, шта гледамо, али с друге стране они који су мало пробирљивијег укуса врло ће добро уочити разлике у квалитету и изабрати оне ствари које су добре. Тако да је, чини ми се, за свакога било по нешто и то је добро, то би тржиште и требало да буде.

Да ли та производња великог броја телевизијских серија одвлачи људе од позоришта?

Мислим да не. Напротив, рецимо, мислим да се много људи заинтересовало за позориште управо захваљујући том великом присуству неких нових лица, нових глумаца и захваљујући неким заиста добрим остварењима унутар свих тих пројеката. Онда су се људи заинтересовали да те људе виде и на сцени, да их виде у позоришту, да их виде уживо. Тако да позоришта су сад у Београду углавном пуна. Ја не знам када сам посљедњи пут отишао да гледам неку представу, а да је била сала полупразна. Углавном се доста иде у позориште и вјерујем да је то можда један од бенефита који је та продукција донијела и самом позоришту.

Осим глуме, бавите се и педагогијом – предајете на факултету. Шта је изазовније, глума или професура?

Па подједнако. Зависи прије свега од текста и екипе са којом сарађујем. Не правим ту неку битну разлику између позоришта и филма и телевизије. То је све једна иста умјетност и једино што је предност телевизије као медија то што је кроз телевизију просто омогућена већа доступност. Позориште увијек дође да гледа 300 – 400 људи, и колико пута да одиграте представу да би је видјело хиљаду људи. А овде једанпут  и имате домет до јако великог броја гледалаца. То је само нека техничка погодност телевизије као медија, али у суштини истим стварима се бавимо и у позоришту и на филму, само ето, мало технологија другачија и другачији домети.

Мустафа Надаревић једном  је рекао да је позив глумца чемеран? Шта ви кажете, зашто је имао такав став? Је ли лако улазити у толико карактера, играти и улоге које не желите понекада, а морате?

Вјерујем да је мислио на све набојано, на све заједно. Сваки позив је уствари и свако би у свом позиву могао да каже, да је то мука, тешко. Зашто за глуму? Зато што је умјетност деликатна, јер у умјетности је много тога непредвидљивог, много тога неизвјесног. Да ли ће то око чега сте се много потрудили имати такав одјек какав очекујете? Да ли ће то неком значити? Да ли ће то бити примљено како треба? Просто сав смисао тог стваралачког рада је у томе да допре до неке публике, да оствари неки дијалог. А ви то никада у старту не знате да ли ће се заиста и догодити. И колико год се трудили, да ли ћете баш све урадити како ваља или на начин како очекујете прихватити вас публика. И онда је то јако тешко, ви уложите, дате цијелог себе, сагорите у неком стварању, увијек се питајући да ли то неком треба уопште.

Ту је и генерално однос према култури који је прилично проблематичан свуда, не само код нас, него и у свијету. Једино што негдје у свијету су од умјетности успјели да направе индустрију која и тржишно функционише добро и због тога просто неке ствари опстају и трају и видљиве су и у њих се улаже. У принципу култура је најчешће слабо исплатива, да не кажем неисплатива. Неко је рекао, култура је скупа, али је много скупље кад је нема.  Углавном се доживља као неки баласт који треба сервисирати, када треба ставити све то на папир, подвући црту колико кошта, свакоме то дјелује као нешто јако скупо и није лако добити нека средства за културу. Срећа је, наравно, када они који су креатори неке културне политике или који су постављени на нека одлучујућа мјеста, умију да препознају значај културе и знају зашто је важно улагати у то, зашто је важно обезбиједити средства.

То није само питање његовања неке успутне забаве, то је питање бриге о духовном здрављу једног народа, једне земље, васпитавању укуса. То је јако важна ствар, јер из неукуса произлазе многа зла, из тога што немамо добро искуство културе, искуство да се кроз сва та питања која се кроз умјетност постављају и отварају не доживљавамо као она која су нам егзистенцијално важна. Када се о томе води брига, онда се виде многи добри резултати.

 Имате петоро дјеце. Хоћете ли бити радосни ако се неко од њих одлучи за „чемерно“ занимање?

За сад није нико показао интересовање. Наравно, родитељи су ту да подрже и да помогну дјеци да остваре најбоље своје потенцијале, шта год то буде. Неким путем морају да крену, тако да мислим да је прије свега важна та подршка и помоћи им како да препознају у ствари свој пут, објаснити им колико се може, све оно шта их чека, научити их да добро размисле о свему прије него што нешто одлучују. На крају сви смо ми негдје бирали по некој интуицији, по неком осјећању да нас то занима, да бисмо вољели да будемо дио неког свијета, онда се суочимо са многим стварима које нисмо предвидјели, па некако опстајемо у томе, сналазимо се, гурамо, издржавамо, тако да ето, видјећемо.

Можемо ли вас очекивати у још неком пројекту у Црној Гори?

Засад не, ова представа ће се играти још, љетос у Будви, на Град театру. То је оно што су планови са овом представом, а касније ћу видјети. Да ли ће бити простора за неки нови пројекат? Да ли ће бити простора?Ово је сад испало тако да сам имао неки луфт, па сам могао да се уклопим због неких помјерања других пројеката. Јако ми је драго што је испало тако, јер ево, могао сам овдје да радим нове представе, али ето, ако буде увијек драге воље, увијек сам волио да дођем овдје.

Биљана Бабовић

Извор: РТЦГ