Подударност је случајна, али несумњиво битна – завршне припреме за нови, 26. по реду климатски самит, чији су сазивач Уједињене нације, званични организатор Уједињено Краљевство, а домаћин град Глазгов у Шкотској, протичу у околностима тешке енергетске кризе која доноси драстична поскупљења свих енергената и озбиљну неравнотежу у енергетским билансима на свим меридијанима.
КОП26, како гласи званични акроним скупа који почиње 31. октобра, а завршава се 12. новембра, окупиће око 200 шефова држава или влада, министара, челника међународних организација и експерата, уз пратећу војску медија. Биће то нова прилика да се сагледа стање енергетске транзиције као јединог расположивог начина да се предупреде драстичне климатске промене које последњих година доносе све екстремније временске прилике у свим деловима света.
Скуп у Глазгову означиће и повратак Америке на овај фронт, с којег ју је током свог четворогодишњег боравка у Белој кући повукао бивши председник Доналд Трамп. Његов наследник председник Џо Бајден најавио је да ће у његовој пратњи током боравка у Глазгову бити чак 13 чланова кабинета и других високих функционера из непосредног му окружења.
Упркос томе, очекивања од Глазгова нису велика, пре свега због несклада између речи и дела и растућег јаза између постављених климатских циљева, непосредних потреба и конкретних политика, али и планетарног енергетског контекста. Реч је о томе да су од прошлог маја до данас такозвана фосилна горива – нафта, угаљ и гас – због несклада између тражње и понуде поскупела око 95 одсто, а да су у две најмногољудније нације Кини и Индији акутне несташице струје због недовољних залиха угља на складиштима тамошњих термоелектрана.
Посебно је тешка ситуација у Кини, где су у последњих неколико недеља прекиди у снабдевању струјом нова реалност у више од половине тамошњих покрајина. Основни разлог за овакво стање је пре свега у чињеници да се чак 70 одсто струје тамо генерише у термоелектранама на угаљ, за којим је потражња повећана и зато што је после застоја изазваног пандемијом ковида-19 у прошлој години у досадашњем току ове дошло до динамичног раста привредних активности од 13,1 одсто.
НИЈЕ СВЕ ЦРНО: Сем тога, Кина је обуставила увоз угља из Аустралије, највећег светског извозника овог енергента, у знак протеста због критичког става Канбере према Пекингу у истрази о пореклу новог коронавируса. Све то довело је у питање раније објаве Кине да ће престати да гради нове термоелектране на угаљ код куће – има их 1.082, што је највише на свету (САД и Индија их имају по скоро четири пута мање).
Пре ове кризе Кина је формулисала планове према којима је требало да постане угљеничко неутрална – да у атмосферу испушта исту количину угљен-диоксида колико из ње елиминише – до 2060, што је подразумевало и затварање око 600 термоцентрала. Сада се, међутим, наговештава преиспитивање ових циљева, што није добар знак уочи климатског самита у Глазгову.
Лоше знамење је и најновији Извештај о климатској транспарентности о којем је 14. октобра известио ББЦ који констатује да ће земље Г-20, неформалног форума 19 држава и Европске уније, чије економије у светском БДП-у учествују са 90 одсто – ове године емитовати четири одсто више угљен-диоксида него прошле.
Г-20 у укупним емисијама ЦО2 учествују са око 75 одсто. Суморан је и податак из истог извештаја да ће сагоревање угља у Г-20 у овој години бити око пет одсто веће него у претходној. Највећи допринос овом порасту даће Кина (61 одсто), затим САД (18) и Индија (17). Што се тиче емисија ЦО2 по глави становника, САД са 4,9 тона остају шампион, а на другом месту са 4,1 тона ЦО2 “по глави” је Аустралија.
Није, међутим, све црно – извештаји указују и на неке позитивне трендове, као што је пораст удела соларних извора струје и оне коју генеришу ветро-паркови. Помак је, међутим, скроман – са прошлогодишњих десет одсто у укупно произведеној струји на овогодишњих 12 одсто. Још скромније је учешће возила са електричним погоном на аутомобилском тржишту Г-20 – “зелено” је само 3,2 одсто новопродатих четвороточкаша. На плус страни – што је главни мотор енергетске транзиције – јесте, међутим, чињеница да је технологија “зелене” енергије у разним формама све јефтинија и, према томе, све конкурентнија фосилним горивима.
Према најновијим прорачунима, глобална температура је већ порасла за 1,1 степен Целзијуса у односу на преиндустријско доба, док научници упозоравају да тај пораст до 2050. не би смео да буде већи од 1,5 степена Целзијуса како би се избеле пустошне климатске промене којих је већ у обиљу – само у овој години у Америци је евидентирано 18 екстремних метеоролошких ситуација, од којих је свака донела штету од најмање милијарду долара. Истраживање које је спровео специјализовани часопис Нејчер клајмет ченџ (Натуре Цлимате Цханге – Климатске промене у природи) показало је пак да је 85 одсто човечанства већ искусило погоршање временских прилика које су резултат глобалног загревања.
ИЗМЕЂУ ЛОШЕГ И СТРАШНОГ: “Гледајући у будућност, наш најбољи сценарио је да се пораст температуре ограничи на 1,5 степена Целзијуса, а најгори да порасте пет, што значи да можемо да бирамо само између лошег и страшног”, оцењује Камило Мора, професор са Универзитета Хаваја, који проучава климатске промене.
А да је изгледнија лошија, односно катастрофичнија опција сугерише и обрт у Вашингтону – сенатор Џо Манчин, демократа из Западне Вирџиније, крајем прошле недеље је минирао климатску агенду председника Бајдена својим одбијањем да гласа за предлог Закона о инфраструктури који садржи програм од 150 милијарди долара државног субвенционисања рапидне замене термоелектрана на угаљ и гас соларним, ветро и нуклеарним капацитетима.
Упориште за свој дисидентски став сенатор Манчин налази у чињеници да је Западна Вирџинија, држава у југоисточном делу САД са 1,8 милиона становника и територијом сличној Србији без Војводине, изузетно богата угљем и природним гасом, што значи да су у овом случају важнији краткорочни интереси мање од два милиона људи у једном делу Америке од интереса човечанства да планета остане место подношљиво за живот.
Пошто је однос снага у Сенату 50:50, док већину демократама обезбеђује глас потпредседнице Камале Харис, и пошто су републиканци јединствени у фронту одбијања, то значи да Бајден у Глазгов највероватније путује без адута који би њему и САД као највећој сили омогућили да буду предводници у борби против климатских промена.
То што се управо догодило Бајдену у ствари је кључ за разумевање зашто су досадашњи напори за заустављање климатских промена неадекватни и у крајњем исходу неуспели, односно зашто сви велики међународни споразуми о клими, од Кјото протокола из 1997. до Париског споразума ратификованог 2016, плус 25 климатских конференција попут предстојеће у Глазгову, нису битно зауставили емисије ЦО2 и других гасова који изазивају глобално загревање. Кључ је у реалностима које подразумевају да ниједан политичар није спреман да данас доноси тешке одлуке, чија ће се корист осетити тек у будућности када он не буде више на власти.
“Централно питање данас јесте да ли наши политички системи могу да се суоче са геофизичким реалностима које су претња нашим животима и нашем опстанку”, дијагноза је професора Вилијема Нордхауса, добитника Нобелове награде за економију 2018, у чланку “Зашто је неуспешна климатска политика” објављеном у месечнику Форин аферс. Нордхаус затим констатује да сви климатски споразуми имају једну велику ману – не предвиђају санкције за неиспуњавање преузетих обавеза. Сем тога, цена емитовања угљен-диоксида широм света је “у суштини нула”, што елиминише тржишне принуде за деугљенизацију.
Пођеднако велики проблем према овом научнику је и синдром “бриго моја пређи на другога” – многе земље немају практичне климатске политике, очекујући да то заврше друге. Напретка, према Нордхаусу, неће бити докле год се не премости јаз између националних и глобалних интереса и док не буде технологија чија би ефикасност и приступачност потиснула фосилне енергенте.
Кривудав је, дакле, пут до Глазгова.
Милан Мишић
Извор: Нови Магазин
