Желио бих да се добровољно пријавим Специјалном државном тужилаштву, полицији, шумској инспекцији и судовима, од Основног, преко Вишег, Врховог до Уставног, да сам без ичије дозволе, истина на сопственом посједу, посјекао дио крушке старе можда и сто педесет година, јер је пријетила да се сама поцијепа, сруши и угрози нечије животе. Молим и да ми се ово последње узме као олакшавајућа околност.
Зашто бих се пријављивао? Па када видим како је прошао онај Мурињанин за 0,66 кубика труле боровине или 33 еура новчане вриједности, ко зна шта мене може снаћи у правној држави какву имамо.
Апсурднији судски поступак до сада у новинарској каријери нисам пратио нити сам нешто слично чуо. Када ме грађанин Драгиша Катић прошле године у ово доба први пут назвао телефоном био сам за воланом и најприје сам помислио да је или нека шала у питању, или да се ради о прекршају.
Тек када ми је мало касније послао вајбером оптужницу из које сам видио да га Основно тужилаштво и Основни суд у Плаву кривично гоне за 33 еура, схватио сам да је ђаво однио шалу. Суђење је неколико пута одлагано и одуговлачено. Мом колеги Сеаду Садиковићу сам једном приликом, коментаришући овај случај, изјавио да оптужницу против грађанина Драгише Катића треба сачувати за анале црногорског правосуђа. У њој је тако детаљно описано како и на који начин, у колико сати и тд. је почињено кривично дјело, како је са умишљајем, подмукло и свирепо, посјечено 0,66 кубика труле боровине, у најмању руку као да се ради тешком или вишеструком убиству.
Али, већ тада сам исто тако рекао да страхујем да би грађанин Катић могао заиста бити кажњен. Држава је извукла тешко наоружање и кренула у борбу против шумске мафије, а из топова је запуцала на врапца. Зато сам се обрадовао када ми је Драгиша прошле јесени да је ослобођен првостепено.
А онда, када је случај скоро заборављен, ових дана Виши суд је поништио ослобађајућу пресуду и вратио предмет на поновно суђење. У суштини тражи се ново вјештачење два трула трупца боровине, који су се у међувремену распали, па се могу извјештачити само путем фотографија. Тако пише у пресуди. Па да се утврди тачно да ли је Драгиша организовано украо 33 или можда 43 еура.
Помислим онда, шта онда мене, кукавца, чека? Поштоване судије, ја сам посјекао сигурно четири кубна метра крушке, а нисам тражио ничију дозволу. Спреман сам да признам кривицу.
То што сам ја био принуђен да учиним нису урадили ни Италијани у Другом свјетском рату. На овом мјесту, на њиви мога деде, био је италијански логор за омладину.
Запамтио сам причу старе мајке да је неке тамо зиме био оштар мраз и да је Италијанима понестало дрва. Почели су да сијеку воћке са нашег имања. Стара мајка, чији су сви синови били у партизанском покрету, дошла је код италијанског командира и молила да сијеку шта год хоће, само да крушке не дирају. И италијанска војска, окупаторска, уважила је њену молбу. Тако су крушке преживјеле ту опаку зиму и рат.
Али нису вријеме. Послије можда и вијек и по, остарале и онемоћале, напали их паразити и болести. Ова грана се морала посјећи, јер се већ била поцијепала до коријена. То сам и урадио у последњем тренутку, да остатку крушке покушам да продужим животни вијек. Али, нисам питао власти за дозволу.
А власт је власт, увијек треба прво питати. Не бих желио да прођем као Мирњанин Драгиша Катић. Нећу и ‘апс. Зато се и пријављујем добровољуно СДТ, прескачући сва низа тужилаштва.
Него часни судије, из овог вијећа ВСБП, имам у дворишту један бијели бор, мало накривљен, а сезона је вјетрова, па бих молио да ми кажете да ли смијем да га мало скратим. Не бих читав, само оно што пријети да падне на кућу. Има један проблем, здрав је, није га нагризао сипац, као онај трупац који је посјекао Драгиша. Научите ме од кога да тражим дозволу да не дођем у ситуацију као овај Мурињанин којем сте поништили ослобађајуцу пресуду.
Да будемо јасни, ја сам спреман да признам кривицу и спреман сам да платим казну ако сам нешто слагао, или дао лажни исказ. Имао сам прилику кроз посао кроји радим, па и у једном приватном процесу, да видим раније како то иде. Када посјечену боровину из сопственог дворишта продам накупцима, остаће ми таман да платим казну за признање кривице.
Сабери, одузми, дрво од крушке таман остаје као чисти добитак.
И још нешто. Предлажем и Драгиши да призна кривицу, па нека власти забављају народ са нашим случајевима, да не би размишљали о томе колико милијарди су посјекли концесионари и ђе су те паре, или колико камиона без регистрација крстари ноћу шумским путевима. Или, да ли се пуцало или није пуцало прије десет дана у Беранама. Зашто даље трагати ко је на врху пирамиде шумске мафије? Драгиша и ја. Ситне ли су милијарде при трулој боровини и четири кубика крушке.
Туфик Софтић
Извор: РТЦГ
