Много пре него што је Владимир Набоков постао књижевни мудрац, најистакнутији руски књижевни емигрант и човек широко уважаваних чврстих ставова, одиграо се најважнији догађај у његовом животу: двадесетчетворогодишњи Владимир је упознао двадесетједоногодишњу Веру. Она ц́е постати не само његова велика љубав и жена током преосталих пола века његовог живота, већ и једна од највећих асистенткиња у историји креативности тако што је била Набоковљева уредница, помоћница, администраторка, агенткиња, архиваторка, шофер, истраживачица, стенографкиња на четири језика, па чак и његова телохранитељка, јер је носила мали пиштољ у својој торбици како би заштитила мужа у случају атентата након што је постао најпознатији и најскандалознији живи писац у Америци.
Набоков је био толико одушевљен Вериним жарким интелектом, њеном независношћу, њеним смислом за хумор и њеном љубављу према књижевности – она је пратила његов рад и скупљала његове песме од своје деветнаесте године, када је он имао двадесет две – да јој је написао прву песму након само неколико сати проведених у њеном друштву. Али нигде се његова свеобухватна љубав и узаврела страст нису развиле са више опијености као у његовим писмима њој, која је почео да пише дан након што су се упознали, а што је наставио да ради до свог последњег часа. Та писма су сакупљена у књигу Писма Вери — читав живот спектакуларних доприноса канону највећих љубавних писама у историји књижевности.
У јулу 1923, нешто више од два месеца након што су се упознали, Набоков пише Вери:
Нећу крити: толико сам ненавикнут да будем — па, схваћен, можда — толико ненавикнут, да сам током првих минута нашег сусрета помислио: ово је шала… Али онда… А има ствари о којима је тешко причати — додиром речи можеш им скинути њихов чудесни полен… Ти си дивна…
[…]
Да, требаш ми, бајко моја. Јер ти си једина особа са којом могу да причам о хладу облака, о песми мисли — и о томе како ми се, када сам данас ишао на посао и погледао високом сунцокрету у лице, насмешио са свим својим семенкама.
[…]
Видимо се ускоро, моја чудна радости, моја нежна ноћи.
До новембра, његова љубав је само ојачала:
Kако да ти објасним, срећо моја, моја златна чудесна срећо, колико сам сав твој — са свим својим сећањима, песмама, испадима, унутрашњим вихорима? Или како да ти објасним да не могу да напишем реч, а да не чујем како ћеш је ти изговорити — и не могу да се сетим ниједне ситнице коју сам проживео без жаљења — тако јасно! — а да је нисмо заједно проживели — било да је то оно нај, најличније, непреносиво — или тек неки неки залазак сунца или неки други на кривини пута — видиш на шта мислим, срећо моја?
И знам: не могу ништа да ти кажем речима – а када то урадим телефоном, испада потпуно погрешно. Зато што са тобом треба разговарати чаробно, онако како разговарамо са људима којих одавно нема… у смислу чистоте и лакоће и духовне прецизности… Може те нагрдити неки ружни деминутив – јер толико апсолутно одјекујеш — као морска вода, драга моја.
Kунем се — ова мрља од мастила нема везе са тим — кунем се свиме што ми је драго, свиме у шта верујем — кунем се да никад пре нисам волео као што волим тебе, — са таквом нежношћу — до суза — и толико осећајући сјај.
Након шармантног признања да је почео да пише песму за њу на истој страници, али да је „претекао веома незгодан мали реп“ и да није имао другог папира на коме би могао да почне изнова, он наставља у свом карактеристичном духу искреног лиризма са дашком разоружавајућег нехаја:
Највише од свега желим да будеш срећни, а чини ми се да бих ту срећу могао ја да ти пружим — сунчану, једноставну срећу — а не неку сасвим уобичајену…
Спреман сам да ти дам сву своју крв, ако буде требало — тешко је то објаснити — звучи досадно — али тако је. Ево, рећи ћу ти — својом љубављу могао сам испунити десет векова ватре, песама и храбрости — целих десет векова, огромних и крилатих, — пуних витезова који јашу по горућим брдима — и легенди о дивовима — и жестоке Троје — и наранџастих једара — и гусара — и песника. А ово није књижевност, јер ако си пажљиво читала, видећеш да су витезови испали дебели.
Али Набоков јасно даје до знања да његова осећања превазилазе разиграност и сежу у дубину:
Само желим да ти кажем да некако не могу да замислим живот без тебе…
Волим те, желим те, неподношљиво си ми потребна… Твоје очи — које сијају тако зачуђујуће када, забачене главе, причаш нешто смешно — твоје очи, твој глас, усне, твоја рамена — тако светли, осунчани …
Ушла си у мој живот – не као што се долази у посету… већ као што се долази у краљевство где су све реке чекале твој одраз, сви путеви твоје кораке.
У писму од 30. децембра које подсећа на чувену уводну реченицу из Лолите, Набоков пише:
Много те волим. Волим те на лош начин (не љути се, срећо моја). Волим те на добар начин. Волим твоје зубе…
Волим те, сунце моје, животе, волим твоје очи — затворене — све мале репове твојих мисли, твоје развучене самогласнике, целу твоју душу од главе до пете.
С једне стране, пола века Владимирових љубавних писама Вери прати неуробиолошку прогресију љубави, крећући се од страсне привлачности која дефинише почетак романсе до дубоке, мирније привржености дугогодишњој љубави. С друге стране, међутим, та писма сугеришу да сам чин писања љубавних писама може помоћи у одржавању узбуђења и страсти током дугогодишње везе, супротстављајући се ономе што је Стендал назвао „кристализацијом“ која води до разочарања.
У ствари, 1926. године – након три године везе – Набоков, доживотни заљубљеник у игру речи, користи посебно симпатичну стратегију како би убацио искру страсти у њихову преписку. Док је Вера у швајцарском санаторијуму да поврати телесну масу коју је изгубила због анксиозности и депресије, Набоков почиње да јој се обраћа низом надимака који сви забавнији један од другог – без сумње делом да би је забавио и орасположио, делом да би дорастао својим ранијим тврдњама да је може “нагрдити неки ружни деминутив”, али можда је то и креативна вежба љубитеља језика за њега самог, нека врста разиграног свакодневног задатка. Традиционални изрази нежности који отварају његова ранија писма — „моја срећо“, „моја љубави и радости“, „мој драги животе“ – уступају место бестијарију надимака са пуно љубави, инспирисаних Набоковљевом и Верином заједничком љубављу према животињама.
Међу његовим обраћањима њој тог лета су „Врапчић“, „Мачкица“, „Мишић“, „Мајмуш“ (према руском за „мајмун“), „Ноћни лептирић“, „Петлић“, „Велика рајска птица са скупоценим репом” (из писма које се завршава речима „Збогом, небеска моја, моја велика, са блиставим репом и малим јазавичарским шапама”), „Ватрена зверка” и нарочито дивним надимком „Пупус”, за шта Набоков у загради објашњава да је „мала животиња настала укрштањем штенета и мачета“.
У једном писму из јуна 1926, које започиње тако што Веру ословљава са “комарчићу”, и након што је извести о томе како напредује његов рад, из крећу његови изливи:
Нежни мој комарчићу, волим те. Ја те волим, мој најизванреднији комарчићу… Слатко моје створење… Волим те. Идем у кревет, комарчићу… Лаку ноћ, драга моја, нежности моја, моја срећо.
У једном писму које би несумњиво осрамотило Веру која је веома ценила приватност (она је уништила сва своја писма Владимиру), он јој се обраћа са „Skanky“ (Творић, прим. прев.) — надимак далеко од увредљивог у контексту његове већ познате топлине обожавања и њене менажеријске манифестације, али оне која је можда престравила Веру, на основу тога шта злочеста последња реченица имплицира:
Па, Skanky, лаку ноћ. Никада нећеш погодити (љубим тебе) шта тачно љубим.
Али шалу на страну, овде је корисно приметити каква ремек дела језичке вештине ова писма представљају за преводитељку Олгу Вороњину. Kао да није било довољно застрашујуће преводити човека који није имао лепе речи за преводиоце, Набоковљева љубав према игри речи и склоност непреводивим речима чине његове необичне нежности инспирисане животињама посебно изазовним. Али чак и његовој омиљеној стандардној нежности недостаје енглески еквивалент. Воронина у предговору пише:
Своју жену најчешће назива “душенка”, што је буквално деминутив од руске речи за душу. Ову реч би било могуће превести као „драга“ (наш избор), „мила“ или „најдража“ (опције са одбачене гомиле), да је писац није украсио другим нежним придевима: “дорогаја” („драга“), “лyубимаја” (“љубљена”), милаја („љупка“, „драга“) и “бестсеннаја” („непроцењива“). Kористили смо “вољена драга“ неколико пута упркос томе што је звучало превише алитеративно, ретко кад бисмо прибегли изразу „мила драга“, једном или двапут само покушали са „слатка драга“, а једном (15. априла 1939.) морали смо да идемо са „Моја вољена и драгоцена драга”. Нажалост, чак ни та барокна фраза не одаје у потпуности узбуркану и доследну наклоност руског израза „душенка моја љубимаја и драготсеннаја“, са један и по пута више слогова и са придевима који са умиљатошћу следе именице.
У неким случајевима читаоци једноставно морају да прихвате као датост да Набоков није оскудно користио своју нежност.
И управо је у томе поента — прави дар ових писама је то како читаоца урањају у нежност и бујност Набоковљеве љубави, не само према својој жени, већ и према књижевности и према самом животу. Оно што је Џон Апдајк једном написао на омоту Набоковљевих Изабраних писама, 1940–1977 — „Зароните било где и следи одушевљење. Kакав писац! И заиста, какав у основи разуман и пристојан човек.” — још је израженије истинито у Писмима Вери.
Пише: Мариа Попова
Извор: themarginalian.com
Превод: Данило Лучић/glif.rs
