Гласноговорници дукљанске, ДПС идеологије, имају опсесију да из црногорске историје избаце сваки спомен српства и сваке везе са Рашком/Србијом и Херцеговином/Захумљем. А када наиђу на непремостиве споменике српског идентитета Црне Горе, онда настоје да га реалтивизују и компромитују приказујући га као историјски фалсификат. А то нарочито воле да раде са историјом Немањића у Црној Гори.
Тако, по њима, све што имамо у вези са Немањићима на тлу Црне Горе, није утемељено на валидним историјским изворима. Kажу, или је у питању црквена хагиографија (животописи светаца) или су у питању византијске хронике, које, по правилу, не извештавају „са лица мјеста“ и „из прве руке“! Kаква филигранска истинољубивост!? Kакав напад научности и историчности!? У недостатку аутентичних записа самих актера и државне документације из оног времена, све је друго проглашено фалсификатом.
Међутим, историјска наука каже другачије. За период средњек вијека на простору данашњег Балкана, византијски извори и црквена хагиографија сматрају се релевантним историјским изворима. У недостатку других, они постају прворазредни. То се најбоље види на примјеру историјске теме на којој ДПС дукљанизам темељи своју идеологију. Врло селективно и вађењем из контекста ова идеологија настоји да од династије Војислављевића, којој византијски извори онога времена констатују српски идентитет, начини антисрпску повјесну појаву. Па опет, како год гледали на Војислављевиће, не можемо да порекнемо једно: и о њима знамо на основу византијских извора, затим једног атипичног црквеног штива познатог под називом Љетопис попа Дукљанина и једне комплексне хагиографије посвећене лику Светог Јована Владимира. У случају византијских извора они су бројни и убедљиви, таман као и они који говоре о Немањићима. Само што о Немањићима, с обзиром на њихово историјско трајање, постоји цијели опус византијске историографије, док се штиво о Војислављевићима своди на неколико извора.
Међутим, када је у питању домаће историјско штиво, морамо признати да су житија Стефана Немање/Симеона Мироточивог и Светога Саве нпр. за неколико категорија аутентичнија документа од барског Љетописа или поменутог Житија Светог Јована. Јер писци немањићких житија су нам до дан данас познати, има их бар по двојица различитих који пишу о једној истој особи (што повећава степен вјеродостојности) и несумњиво је вријеме њиховог настанка. Док, рецимо, писци поменутог љетописа и житија који говоре о Војислављевићима, нити су нам познати, нити знамо сигурно вријеме настанка ових дјела, а историјска наука основано сумња и у њихову ауторску хомогеност. И једно и друго дјело су у садашњем њиховом облику очигледно компоновани неколико вјекова послије времена о ком говоре, а јасно је присуство више различитих рукописа у њима.
Најочигледнији примјер овога о чему причамо је чињеница да Љетопис попа Дукљанина родоначелника династије Војислављевића, кнеза Стефана Војислава уопште не зове његовим историјским именом, него га именује као Доброслав. Уз то, у том дјелу наилазимо на обиље хронолошких и чињеничних противрјечности, каквих има у литератури онога времена. Па опет, због такве литерарне конфузије никоме не пада на памет да доводи у питање историјску аутентичност династије Војислављевића.
На основу онога што имамо од историјских извора склапамо слику која је најоптималнија, чекајући, нека нова историјска открића. Али не новинарска ни памфлетска него она научна.
Другим ријечима, у поређењу са историографијом која нас извјештава о животу Војислављевића, она о Немањићима је компактнија, садржајнија и опширнија. А како се ради о историји двије српске династије, које су, по свему судећи, у крвном сродству, и које су владале готово истим народом и истим територијама, ми не желимо нити једну уздизати нити другу омаловажавати, него ово пишемо само из разлога да савремену (интернет) читалачку публику поучимо основним начелима разумијевања историје, и да их учинимо имуним на идеолошка подметања ДПС пропагандиста.
Оливер Јанковић
