Улагања у спорт се крећу од финансирања клубова, награда, пензија до инфраструктурних инвестиција. Проверавали смо каква је ситуација у Хрватској, Босни и Херцеговини, Србији и Црној Гори.
Хрватска: Укупна улагања око 200 милиона евра
Упркос чињеницама да је по улагању у спорт Хрватска при дну љествице земаља Европске уније, спортисти из „Лијепе наше“ и даље су високо конкурентни у свјетском спорту и као такви изазивају дивљење. Јер, по својим дометима су неријетко и испред неких земаља (неријетко и већих) које улажу више па се многи посматрачи питају у чему је тајна.
А њу треба прије потражити у психофизичком таленту хрватског човјека и ентузијазму струке него у суставу спорта за којег се не може рећи да не постоји али сигурно није толико добар колико би то некоме са стране могло изгледати.
Оно што је свакако добро јест да се владајући не заносе чињеницом да смо добри и упркос ниским улагањима па не резонирају у стилу „зашто бисмо одвајали за спорт кад нам ионако добро иде“. Штавише, треба примјетити да државна улагања расту о чему најбоље говоре бројке које су нам предочене из Министарства туризма и спорта. А оне кажу да је у хрватски спорт 2016. године уложено 215 милиона куна (28,5 милиона еура) а да је та свота у 2022. години 438 милиона куна (58 милијуна еура).
Расподјела споменутих средстава за 2022. изгледала је овако – да су кровна спортска удружења добила 292 милиона куна (38,6 милијуна еура), да је на спортску инфраструктуру отишло 80 милиона куна (10,6 милиона еура), на велике спортске манифестације 29 милиона куна (3,8 милиона еура), на локални спорт 18 милиона куна (2,4 милиона еура) и акцију обуке непливача ( „Хрватска плива“) три милиона куна (400 хиљада еура).
А прве пројекције за предолимпијску 2023. кажу да ће та свота, захваљујући одредбама управо донесеног новог Закона о спорту, износити више од пола милијарде куна односно око 70 милиона еура. На националне стипендије за врхунске спортисте прве, друге и треће категорије би ће утрошено 23 милиона куна (три милиона еура) а на пензијско и здравствено за врхунске спортисте прве категорије (само они на то имају право) девет милиона куна (1,2 милиона еура).
Новост у Закону је та што ће држава помагати локалном спорту – кроз жупанијске спортске заједнице клубовима у најнеразвијенијим дјеловима и онима који најмање улажу у спорт – за тренере и опрему (лопте, струњаче…) за дјецу и младе до 18 година. Новост је и што ће од сада право на трајну накнаду – осим спортиста освајача медаља на олимпијским, параолимпијским и олимпијским играма глувих – то право имати и тренери који су их до тога довели и то у висини од два милиона куна (260 хиљада еура).
А за разлику од спортиста олимпијских добитника медаља, који то право стичу са навршеном 45. годином живота, у тренерском случају то ступа на снагу с њиховом 55. годином живота. Јер, тренерске каријере пуно дуже трају него оне од спортиста.
Укупно улагање средишње државе и свих јединица локалне и регионалне разине је тренутно веће од милијарду и по куна односно 200 милиона еура. А поред локалних стипендија у тој своти су и годишње државне награде за врхунска спортска достигнућа – за добитнике медаља с највећих свјетских такмичења – које износе између 12 и 16 милиона куна односно у рангу од 1,6 до 2,2 милиона еура.
Дакако, највеће награде добијају освајачи олимпијских медаља па тако носиоци медаља у појединачним спортовима добију за злато 208.000 куна (27.500 еура), за сребро 130.000 куна (18.400 еура) и за бронзу 92.000 куна (12.200 еура). Исто толико добију и спортисти чланови екипе а награђени бивају и њихови тренери, за злато 170.000 куна (22.500 еура), за сребро 92.000 куна (18.400 еура) а за бронзу 72.000 куна (9.530 еура).
Награђени за успјех бивају и спортисти (и њихови стручни стожери) и за одличја на свјетским и еуропским првенствима у олимпијским и неолимпијским спортовима, сразмјерно фреквенцији великих такмичења јер неки спортови имају свјетска и европска првенства сваке двије а неки сваке године.
Ваља напоменути и акцију започету 2017. године када је покренуто државно субвенционирање школарина за врхунске спортисте кроз што је досад прошло више од 200 спортиста и то годишње износи два милиона куна (260 хиљада еура).
Свјесни да због величине догађаја, димензија државе и недостатне инфраструктуре, Хрватска никад неће моћи бити домаћин Олимпијских игара или Свјетског фудбалског првенства, у хрватској Влади улажу у велике спортске манифестације мањих габарита као што су Првенство Европе у ватерполу одржано ове године у Сплиту које је држава помогла са 7,5 милиона куна. А једнако вриједну потпору су добили и организатори једне од трка Свјетског првенства у релију. Дакако, од финансијске помоћи нису изузети ни организатори стандардних такмичења као што су трка Свјетског скијашког купа на Сљемену (Сњежна краљица) или пак атлетски Ханжековићев меморијал, атлетски митинг категорије Continental Tour Gold.
Са свим тим кретањима, чини се, задовољан је и први човјек хрватског спорта, дугогодишњи предсједник Хрватског олимпијског одбора Златко Матеша:
– Треба признати да постоји тенденција раста државних улагања у спорт па смо захваљујући томе ове пандемијске године успјели премостити на задовољавајући начин. Влада је помогла клубовима и запосленима у спорту и на оне који живе од спорта то се није одразило. Ми смо успјели извршити све наше обвезе према нашем прорачуну и корисници ће добити све што је било предвиђено.
Дакле, ја не видим да на разини националних савеза постоје озбиљни проблеми и сви наши проблеми се своде на клубове и незадовољавајућу и дерутну спортску инфраструктуру с чиме се ХОО не бави. А проблем клубова треба рјешавати и путем кориштења еуропских фондова.
Задовољан је Матеша, иако не потпуно, и са новим Законом о спорту.
– Закон је велик искорак и отвара могућности које досад нису постојале а то је прије свега ангажман ресорног министарства према локалном спорту, у контексту кориштења европских фондова за обнову и изградњу инфраструктуре. Оно што још треба подузети јест улагање у спорт учинити атрактивним с порезног мотришта. А то је можда и најбитније рјешење за ситуацију с клубовима.
БиХ: Фудбал је барометар друштва
Закон о спорту Босне и Херцеговине је питање на којем се већ годинама ломе копља спортских колектива, политичких странака, спортских аналитичара те на концу и самих навијача и љубитеља спорта.
Постоје, баш као и о сваком другом бх. питању, опречна мишљења шта није добро. Преовладавајуће је да највећи проблем спорта представља немогућност приватизације спортских колектива, тако да функционишу као дионичка друштва, већ су дефинисани као удружења грађана, којима не може управљати власничка структура. На тај начин тешко је привући инвеститоре вољне да подрже рад клубова већим новчаним средствима, јер је власничка структура нејасна и не постоје гаранције да ће у будућности имати могућност аутономног доношења одлука и поврата инвестиције.
Законска регулатива је заправо у великој мјери налик на ону из бивше државе, али осим ријетких изузетака, не постоје државне или приватне компаније које имају обавезу или осјећају друштвену одговорност да осигурају дугорочно стабилно финансирање локалних спортских колектива или успјешних индивидуалаца.
Kлубове неријетко финансирају локални нивои власти, који уједно и успостављају управљачке структуре, па је спрега са политиком изузетно снажна, а дођељивање средстава често се врши по страначкој линији. Таквих је примјера безброј и нису ограничени на специфичан спорт, а дугорочна стабилност таквих колектива је врло упитна и обично им егзистенција буде угрожена код промјена структура власти.
Нико суштински нема обавезу да финансира спорт, а сложена политичка ситуација и концепт националног кључа, који је у спорту јасно изражен, вежу руке и онима који би хтјели нешто учинити. Из године у годину, поједине репрезентације се формирају и поново расформирају.
Ситуације попут овогодишње, када је кошаркашка репрезентација БиХ умало пропустила наступ на Европском првенству због недостатка новца, никога не изненађују. Ради се о другој најпопуларнијој репрезентацији, одмах иза фудбалске. Ако не постоји довољно новца и воље да се она финансира, онда оне у мањим спортовима практично воде безнадежну битку.
Промјена закона о спорту према другим, мање гласним мишљењима, не би донијела ништа без комплетне промјене односа према спорту. У прилог овим тврдњама иде и чињеница да неки фудбалски колективи, попут ФK Сарајево или ФK Тузла Цитy, имају финансијере који су де фацто власници, мада то нису на папиру.
У конкретном примјеру ФK Сарајево, то је омогућено кроз промјену клупског статута 2012. године, којом је мјесто у клупској скупштини везано за куповину управљачких улога. Другим ријечима, одлуке о клубу доноси онај ко га финансира, а тај примјер показује да могућности за проналаском инвеститора ипак постоје и унутар тренутног законског оквира.
Сарајево се кроз овакву промјену јесте стабилизовало, али није остварило очекивани искорак и није успјело остварити доминацију у бх. фудбалу. Овај клуб има највећи буџет у БиХ од свих спортских колектива, али његових 10 милиона KМ годишње (око 5 милиона еура) свакако није довољно за озбиљан искорак на међународној сцени.
Претпоставке за такво што бх. спорт заиста нема. Од инфраструктуре, преко недостатка средстава па све до самог односа према спорту као једном од државних симбола. Kако је волио рећи покојни Ивица Осим: “Фудбал је барометар друштва. Kакво је стање у друштву, такав се и фудбал игра.“ Могла би се ова Осимова мисао примијенити на комплетан спорт у БиХ, а резултат би био исти. Спорт је заиста добро огледало друштва. И не треба нас чудити што је лош.
Србија: За спорт из буџета око 140 милиона евра у 2023. години
Дефицит буџета Србије биће смањен са 3,9 у овој на 3,3 одсто БДП-а у 2023. години. У оквиру овог смањења мањка у државној каси једна од области чији приходи су највише скресани је спорт. За Министарство спорта је у буџету за 2023. годину који се налази у Скупштини и очекује усвајање издвојено 4,93 милијарде динара или око 42 милиона евра.
Буџет овог министарства биће мањи од овогодишњег за чак 34 одсто од 7,5 милијарди динара (63,9 милиона евра) потрошених у овој години. Ставка развој система спорта смањена је за 1,3 милијарде динара, али су издаци за плате повећани са 33,2 милиона на 38,65 милиона динара.
У 2022. години Србија је организовала светско првенство у веслању и светско првенство у рвању за шта је издвојила укупно 685 милиона динара или 5,8 милиона евра.
Поред ова два такмичења, смањена је и ставка програми међународних и националних спортских такмичења са 493,35 милиона динара или 4,2 милиона евра у овој на свега 150 милиона динара (1,2 милиона евра) у наредној години.
За развој спортске инфраструктуре биће издвојено 66,6 милиона динара или 567.000 евра , што је смањење од 3,3 милиона динара у односу на ову годину.
Издаци за установе у области физичке културе биће смањени са 969.8 милиона динара (8,25 милиона евра) у овој на пет милиона евра у 2023. години. Буџетска давања за спорт у 2023. години износиће 0,38 одсто укупног буџета.
У односу на број становника којих према процени Републичког завода за статистику има 6.797.105, за спорт се из буџета издваја свега 725 динара по становнику (6,17 евра).
У буџет Министарства спорта додуше нису укључене инвестиције које се планирају за изградњу стадиона по Србији као ни националног стадиона.
За Национални стадион ће наредне 2023, као и 2024. и 2025. године бити издвојено по седам милијарди динара, односно по 60 милиона евра, а укупно 180 милиона евра у наредне три године.
Такође, у оквиру Министарства за капитална улагања биће издвојено пет милијарди динара или 43,3 милиона евра за изградњу спортске инфраструктуре. За 2024. и 2025. годину планирано је за спортску инфраструктуру из буџета овог министарства издвајање од 4% односно 38,3 милиона евра.
Ово не укључује давања локалних самоуправа за спорт на локалном нивоу.
Један од канала којим држава финансира спорт, а пре свега највеће спортске клубове су државна и јавна предузећа. На дресовима највећих кошаркашких и фудбалских клубова налазе се по правилу Телеком Србија у већинском државном власништву, ЕПС или НИС, у ком држава има власништво око 30 одсто.
Црна Гора: Министарству спорта за следећу годину тек 0,27 одсто из буџета
У држави која има вјероватно најгору фудбалску инфраструктуру у Европи и у којој политичари често воле истаћи да су спортисти њени најбољи амбасадори, реконструкција западне трибине стадиона Фудбалског клуба Сутјеска у Никшићу представља једину вишемилионску капиталну инвестицију у оквиру спорта која ће се платити из буџета Црне Горе за наредну годину.
Предлогом буџета за 2023. годину укупна издвајања за спорт кроз текућу буџетску потрошњу и капиталне инвестиције предвиђена су на око 13 милиона еура. Од тог новца за Министарству спорта ће се дати 6,87 милиона, што је за пола милиона више него ове године.
У оквиру исте позиције за развој спорта ће се преусмјери 5,82 милиона, а највећи дио тог новца, 80 одсто или 4,35 милиона, чине трансфери према институцијама, односно црногорском олимпијском и параолимпијском комитету (ЦОK и ПОK), савезима, клубовима, организацијама, по објављеном конкурсу.
Остатак од 1,45 милиона намијењен је као накнада појединцима који имају статус врхунских спортиста. На позицији министарства 370 хиљада еура ће се издвојити за изградњу, реконструкцију, адаптацију и опремање спортских објеката, а 300 хиљада еура тог новца представљају издаци за грађевинске објекте.
Буџет Министарства спорта за сљедећу годину чини тек 0,27 одсто укупне текуће државне потрошње. Поред тог новца кроз капиталне инвестиције за изградњу и реконструкцију спортских објеката ће се издвојити 4,53 милиона еура. То представља 2,2 одсто капиталног буџета вриједног за наредну годину 202 милиона еура.
Највећа капитална инвестиција од два милиона је поменута реконструкција трибине стадиона у Никшићу, која је почела још почетком 2020. године. Иако је крај радова најављиван за исту ту годину, у информацији у буџету за овај пројекат сада пише да је период реализације до 2024. године, па су пројекције да ће кроз капитални буџет 2024. и 2025. године држава издвојити додатних два, односно три милиона еура за ову сврху.
Поред тог пројекта за реконструкцију отвореног базена код Старог града у Будви планирано је 700 хиљада еура, а 600 хиљада еура ће се за исте намјене преусмјерити за затворени базен у Игалу. Од значајнијих пројеката још се издваја изградња спортске хале у Плужинама, вриједна пола милиона као и изградња балон сале у Андријевици, за шта ће се потрошити 400 хиљада еура.
Пројекције капиталног буџета за 2024. годину предвиђају за пола милиона већа улагања у спортске објекте него што је то случај наредне, док је план да се 2025. за исте сврхе намијени преко шест милиона.
Улагања у спортске објекте идуће године планирана су још у оквиру развојних пројеката у Пријестоници Цетиње. За изградњу хале у том граду предвиђена су средства од 1,4 милиона као и 140 хиљада за изградњу свлачионица и адаптацију помоћног фудбалског терена на Цетињу.
Ресорни министар Василије Лалошевић и предсједник ЦОK-а Душан Симоновић су више пута истицали да финансијска помоћ државе црногорском спорту мора да буде значајно већа, те да је неопходно измијенити Закон о спорту како би се то десило, а томе би претходила израда Националне стратегије.
Један од њихових предлога је да се кроз Закон о играма на срећу уврсти обавеза да се одређени дио новца опредијели црногорском спорту, као што је у једном периоду био случај.
Извор: danas.rs
